Dok je u vestima na francuskoj televiziji u martu 2004. godine gledao prizore zapaljenih kuća i crkava Arno Gujon (28) osetio je bes i tugu kao da je neko zapalio crkvu u njegovom alpskom selu. Smatrao je da je zapaljena drevna crkva Bogorodica Ljeviška u Prizrenu delić evropske civilizacije koji nepovratno nestaje. I tada je odlučio da nešto uradi. Imao je 18 godina i uz podršku starijeg brata osnovao je humanitarnu organizaciju Solidarnost za Kosovo. Želeo je da i sam bude učesnik istorije, a ne samo nemi posmatrač – u ime starog srpsko-francuskog prijateljstva, ideala, ubeđenja, piše u svom književnom prvencu Svi moji putevi vode ka Srbiji Francuz koji je svoj život vezao za Srbiju u teškim vremenima za Srbiju i srpski narod. U 14 poglavlja objašnjava razlog svog angažmana, šta je dovelo do toga da se jedan mladi Francuz bez srpskih korena angažuje za Srbe na Kosmetu, da nauči njihov jezik i na kraju, pre dve godine, odluči da se nastani u Srbiji i živi među Srbima.
Knjigu Svi moji putevi vode ka Srbiji objavio je Službeni glasnik, a promocija je, početkom marta, održana u knjižari Galerija Službenog glasnika, istoj onoj u kojoj je 2008. Arno kupio svoj prvi rečnik srpskog jezika. Kaže da je pisanju knjige doprinela i činjenica što su u Francuskoj, posle njegovog desetogodišnjeg angažovanja, više znali šta čini za Srbe na Kosmetu, nego u samoj Srbiji. Knjigu je napisao na francuskom jer je knjigu teško napisati i na maternjem jeziku, kaže. Arno ističe saradnju na prevodu sa književnikom Milanom Komnenićem zahvalјujući kome je knjiga izašla na srpskom jeziku.
– Život je čudo. Da mi je neko pre 10 godina rekao da ću živeti u Beogradu, biti oženjen Srpkinjom i govoriti srpski, ne bi mu verovao. Pošto je ove godine desetogodišnjica naše organizacije vreme je da se osvrnem unazad, da sumiram učinjeno i na osnovu toga napravim planove za narednih deset godina. Naravno, da sam imao i teških trenutka, ali nikada nisam poželeo da napustim ono što radim. I u najtežim trenucima kada smo imali poteškoća da nađemo donatore u Francuskoj, kada smo imali nerazumevanje sa Srbima na Kosovu, nikada nisam bio očajan, uvek sam mislio: ako ovo premostiš, sutra će biti bolje. Knjiga je nastala i iz moralne potrebe, jer mlad čovek je u iskušenju da digne ruke od svega videći da moćni odozgo nameću stvari, da veliki donose odluke. Međutim, svet se ne gradi samo odozgo, nego i odozdo. Svako može, ukoliko to želi, da postane neko ko izgrađuje taj svet. Mislim da svako iz volјe, uverenja i upornosti može da pokrene stvari. Možda nećemo promenuti svet, ali će biti malo bolјi, objašnjava Arno na tečnom srpskom jeziku.
Arno Gujon rođen je u Grenoblu. Diplomirao je na uglednoj visokoj Politehničkoj školi Univerziteta u Grenoblu, stekavši zvanje master inženjera u oblasti zaštite na radu. Za Srbe je prvi put čuo od dede koji mu je pričao o prijateljstvu dva naroda, zajedničkoj borbi na solunskom frontu, srpskoj siročadi koju su primali Francuzi. Pod uticajem oca, magistra istorije, probudio je i razvio svoj kritički duh, naročito u vreme kada su velike sile odlučile 1999. godine da bombarduju Srbiju. Trudio se da se informiše iz manje pristrasnih medija, jer su vesti sa televizije i iz novina bile krajnje jednostrane. Sa 13 godina bio je mlad za konkretnu akciju, ali dovoljno zreo da na času istorije hrabrao ustane i brani srpski narod.
Neko vreme je radio u Republici Srpskoj kao koordinator za kvalitet na jednom projektu iz ekologije u Zvorniku. Posle šest meseci, pri kraju ugovora, upoznao je Ivanu. Ispostavilo se da je ona rođena u Francuskoj gde je živela sa roditeljima, u mestu Anci, osamdesetak kilometara udaljenom od Grenobla. U Zvorniku je bila u poseti rodbini pri put posle dve godine.
– To je bila sudbina – da živimo u jednoj zemlji, a da se upoznamo u drugoj. Ivana je diplomirala političke nauke, verili smo se u Gračanici, a u junu prošle godine venčali smo se u Francuskoj. Odlučili smo da živimo u Beogradu, kako bismo bili na licu mesta i odatle lakše vodili organizaciju.
Na njegovu odluku da nauči srpski uticao je, pre šest godina, Paja, momak iz enklave Banja, koji je odlično govorio francuski i engleski koje je naučio od vojnika KFORA.
– Pomislio sam: kada je mogao on u svom srpskom selu da nauči francuski, mogu i ja u svom francuskom selu da naučim srpski. I naučio sam ga sam. Uz knjigu i ce-de. Znanje srpskog bilo mi je neophodno i zbog toga što sam želeo da razvijam organizaciju. Kako da razgovaram sa starima o tome šta im treba ako ne znam jezik? Bez znanja srpskog jezika ne bih ništa znao o Srbiji i Srbima. Kada ne znate jezik vi ste večiti turista u jednoj zemlji. Ne možete da razumete ni šale, ni mentalitet, ni šta narod govori. Zahvaljujući znanju srpskog jezika upoznao sam zemlju, narod, istoriju i karakter naroda. Na srpskom sada uspevam da pišem kratke tekstove od nekoliko strana, pišem svoje govore, sopštenja za medije. Otkako živim u Srbiji dosta sam usavršio jezik. Cilj mi je da budem dvojezičan. Za mene je dvojezičnost kada savladate tuđi jezik koliko i vaš maternji, da mogu da se izrazim lako i bez razmišljanja, da tečno pričam na srpskom kao kada pričam na francuskom.
Jedna zemlja se najbolje upozna kada se pređe peške.
– Rođen sam u Alpima i dosta sam se bavio planinarenjem. Na jednom srpskom sajtu 2009. video sam da se organizuje tradicionalni hodočasnički marš od Beograda do Kosova. Video sam trase putovanja i pomislio sam: to je super. Tako sam odlučio da 14 dana provedem hodajući putevim Srbije. Kontakrirao sam organizatore, primili su me kao da je to najnormalnije. Rekli su: Vi ste iz Francuske, imate 24 godine i hoćete da nam se pridužite, pa dobrodošli.
Organizacija Solidarnost za Kosovo u Francuskoj okuplja 30 volontera i 8.500 donatora. Vrednost dosadašnje pomoći prelazi 1.500.000 evra. Raško-prizrenska eparhija odlikovala ga je Medaljom kralja Stefana Dečanskog. Trenutno skuplja pomoć za opremanje mlekare u okviru farme francuskih alpskih koza kod Kosovske Kamenice, gde bi se proizvodilo mleko i mlečni proizvodi za narodnu kuhinju. U ovom projektu učestvuju, pored organizacije Solidarnost za Kosovo, narodna kuhinja Majka devet Jugovića, Eparhija raško-prizrenska i kancelarija za KiM vlade Republike Srbije. To nije samo humanitarna pomoć već konkretna akcija koja ljudima daje mogućnost da žive od svog rada.
Solidarnost za Kosovo se bori i na medijskom frontu Francuske i to sa uspehom. Izdaju časopis koji izlazi svaka tri meseca, održavaju stalne veze sa štampom u Francuskoj, organizovali su intervju vladike Teodosija za Figaro. U februaru su objavili knjigu na francuskom jeziku o svom desetogodišnjem humanitarnom radu na Kosovu.
– Pokušavamo da tamošnju javnost informišemo o drami koja se odigrava na svega dva sata leta avionom od Pariza. Za nas je važno da se menja slika o Srbima. Važno je da istaknem da smo mi Francuzi, nemamo ni srpsko ni albansko poreklo. Pričam samo ono što sam video. Nemam šta da dobijem niti da izgubim. Moji roditelji su ponosni na uspeh organizacije. Danas je sve ozbiljnije i lakše. U Francuskoj ljudi žele više da vam pomognu kada znaju da ste nešto ozbiljno uradili. Stalno širimo krug donatora, prijatelja Srba u Francuskoj.
O životu u enklavama kaže:
– Najveći utisak na mene je ostavio broj dece. U malim selima imate po pedesetoro dece. Žene tamo rađaju i odgajaju svoju decu, veruju u budućnost, a ta vera je snaga tog naroda da ostanu. Ono što nas, takođe, iznenađuje jeste da su se ljudi navikli na taj život, kao da je normalno što skineš brojanicu sa retrivizora pre nego što kreneš na put, kao da je normalno što moraš da promeniš tablice na kolima, što ne možeš da pričaš svoj jezik bez rizika. Ljudi i dalje ne mogu da žive od svoga rada, ne mogu da se vrate u svoje kuće i na svoju zemlju. Mladi ne znaju šta će biti sutra, posla nema, a ako ga i ima, nema – jer ste Srbin.
Piše: Gordana Radisavljević – Jočić
