Davno je, „još u socijalizmu“, i to pre njegovog kraja, međunarodno i ne samo od strane marksista priznati sociolog Josip Županov, razvijao tezu o egalitarizmu. Vrednosno-normativnom kompleksu siromašnih sredina sa ograničenim resursima (uglavnom zimljište), koji zato apsolutizuje biološku jednakost („Svi imamo stomake!“), na štetu intelektualnih, radnih pa i ekonomskih razlika. („Ko ima više, mora je ukr’o!“). Bitnoj smetnji stvarnoj demokratizaciji društva, bitnijoj od birokratije i partitokratije. (I njihovom osloncu!). Kao i modernizaciji neophodnoj zbog konkurencije razvijenijih, oslonjenih na industrijalizam. (Rad i to inovativni, glasvni je resurs). Ali sa opštim „prosipanjem i deteta iz korita sa prljavom vodom“, napuštena je i ta teza! Što omogućuje svesno korišćenje egalitarizma za ometanje modernizacije, i pravdanje njenog odsustva…
Čest primer egalitarizma, danas je povika na „visoke“ plate i penzije! A visoke su samo u odnosu na „niske“, i naravno kod nas. I time izbegavanje povike ili samo rasprave, o razlozima što su niske… Povećavanje plata neophodnih kako ne bi otišli u inostranstvo, i kada je moguće, ne dolazi u obzir! Bez uviđanja lako vidljivog: da se ne bi povećali rasponi koji i sada mnogima smetaju, moraće biti povećanja i na drugom polu. Ali umesto toga i dalje važi: Ili svi, ili niko! Kao i tragično potcenjivanje intelektualnog i inovativnog, kako se ne bi „odvajao“ od fizičkog i rutinskog…
To što smo „svi jednaki“, ali kao beznačajni pred Jednim, takođe je posledica egalitarizma. Ili insistiranje na kolektivnom identitetu kao Srba i pravoslavaca, a ne individua koje su pored ostalog, Srbi i pravoslavci. Slavljenje i čak posvećivanje nas kao „nečeg drukčijeg“, zaključno sa „nebeskim narodom“, ubeđuje nas da smo jednaki. I jesmo, unutar tog apstraktnog kolektiva! Unutar realnog društva nismo, i inače ogromne, a neopravdane razlike, se povećavaju. Uzalud još od davnijih davnina, imamo ono „Ako smo braća, kese nam nisu sestre!“.
U sklopu „evropskih vrednosti“, bez čijeg prihvatanja „ništa od integracije u Evropu“, nema egalitarizma. Kao uverenja da svi imaju jednake stomake pa im treba podjednako i „dati“ bez obzira na to koliko oni daju. Jednakost pred zakonom, nešto je drugo. I stvarnost, uz jednake šanse za samoostvarenje osim nasleđenih razlika, kao ideal…
Piše: Radovan Marjanović
Izvor: Kolubarske
