Svi smo mi ljudi, ali čovek treba biti

2
1440

DANI1Ne pišem o poslu, jer radeći ovde gde trenutno radim, ima zaista lepih stvari, tačnije ima ih iz dana u dan, jer sve gledam onako kako ja želim zapravo i da vidim. Zapravo, pišem o nečemu što svako od nas svakodnevno može zapaziti na svakom koraku. Svojom voljom, zakoračila sam u jedno seosko domaćinstvo nedaleko od Čačka. Naizgled, bogato selo, domaćini ljudi, rodile šljive, okitilo grožđe svoje loze, jabuke sijaju svojim bojama, a lipe odišu svojim cvetnim krošnjama…Lepo, pomisliš, tu je raj, odmor za dušu i telo posle dugo iscrpnog dana. Dvorišta ograđena tarabama, do njih jesenje ruže, provlače svoje glave kroz retko satkano prošće. Glavni put, prestanak asfaltnog dela, sve uža staza vodi ka kući koja nosi breme stogodišnjeg hrasta. Laduje i ona kao nekakav starac što bi ladovao zu svoju lulu ili neku zavijenu cigaru…Iz kuće slabačak dim, loži se usred leta, jer se sprema slatko od šljiva. I ovde kreće priča.

Sa kamenih stepenica, onako ručno isklesanih, trči jedan plavooki veseli dečačić. Tek je zagazio u život taj mali četvorogodišnjak, a već zna da se raduje nečijem dolasku i odmah zaskakuje sa pričom da će mu tata kupiti kopačke ove godine i da će mnogo bolje savladati veštine fudbala i one kožne lopte koju je nedavno dobio od drugara iz komšiluka. A ona jeste stara, ali se može sa njom dobro pucati na gol. Kaže, nije sam, tu je majka a i ujka. Ujka je već stariji čovek, ima pedeset i nešto i malo je bolestan, a to malo je ono malo da nije mogao ići u školu, pa ni u vojsku, ostao je veselnik da radi i živi ono što mu se kaže, da se obraduje donetoj čokoladi ili tek otvorenom bostanu, jer kako reče njegova doktorka – ima kapacitet razumevanja kao trinaestogodišnje dete. A vredan je on, hoće da okopa baštu, da otera smeće do prvog kontejnera, da otrči do prodavnice za osnovne namirnice, ume da skuva i dobru kafu. Majka, ona koja je u nasledstvo dobila kuću, okućnicu, bolesnog brata koji joj nije nimalo na teretu, iako ima situacija gde se teško može izaći na kraj sa njim, jer znate, nekad promena vremena načini od njega ljutu osicu. Majka, koja je bez očevog pogleda, osmeha, ostala u svojoj petoj godini, ostala je i bez majke pre neku godinu, pa dok krije pogled oka svog, uhvatih da joj se muti pogled od suza koje naviru, jer i pored svih svojih iz familije, oseća se kao siroče. Oca slabo pamti, ali ima slike, pa se priseti i ponekog događaja. Radi ova ženica kod privatnika gde nije prijavljena, ali eto, mora da radi kako bi bar za struju zaradila. Nema neku platu, jer prima onoliko koliko radnih dana ima..….I onda kreće priča, koja ubija i dovodi do pitanja: kada smo stigli do ponora prividno bogatih sela?!

Da Vas podsetimo:  Nije kao što izgleda!

Sretna je što ima imanje, dete, brata, supruga koji takođe radi i smatraju da treba da trpe i žive tako. Kaže, daće Bog i nada se Svetom Vasiliju da će joj uslišiti majčinske molitve i da će bar detetu moći uskoro priuštiti neku sitnicu koju on ne traži, samo ponekad priželjkuje. Plačemo obe, okrećem glavu na stranu, jer shvatam da mi idu suze, plačem, gledam da me ne vidi taj mali plavooki, sramota me od onog malog dečačića koji je sve u ovom domu trošnom. Znate li koliko sam se samo puta ugrizla za usne da ne zaplačem? Da li nas je uopšte i briga za nešto ovako što se dešava? Mene jeste, proradila mi je želja da im pomognem, da im obezbedim bar koliko toliko, bar neke osnovne uslove za život, za lep san i baš njima. Socijalna služba, sve ustanove, nisu našle za shodno da ovoj porodici pomognu. Odgovor je bio da ima sasvim dovoljno zemlje, da nema pravo na bilo kakvu pomoć. Pitam se samo, za šta su oni krivi: za bolest ujaka, brata, za majku koja mora da radi i zaradi bar za struju, jer namirnice i sve ostalo dolazi tek posle isplaćenih dažbina, za oca koji i ne viđa svoje dete, jer radi po ceo dan kako bi imao bar za te toliko željene kopačke ili za državu koja je neuređena toliko da za ovakve porodice niko ne haje, jer im je u nasledstvo ostavljena zemlja koju treba obraditi?! Pitam se u šta će izrasti ovaj mali plavi?

DANIRešena sam da im pomognem, pa počinjem od toga da bi voda bila nešto najpotrebnije ovom domu. Tu je, ima je, baš uz kuću, odradio je domaćin još sedamdesetih do ispred, ima i vodomer, ali nije ušla u kuhinju, kupatilo…Samo česma ispred, leti je ta voda hladna, pitka, kao sa izvora, a zimi se prvo mora odlediti, pa onda koristiti. Ima tih ljudi, koji žele pomoći, nije im teško, pravimo kombinacije, jer ipak, u jeku su lubenice, paprika, voće, a mora se stići sve. Samo nakon dva dana, voda je našla svoje mesto u kući, a radost neopisiva. Uz vodu i struju radimo. Baš onako kako iskorišćavate ljude zadnjim atomom snage, radi se posle zalaska sunca, ali se radi. I zasijaše brojne sijalice koje su bile u mraku zbog projedenih kablova. Na red stigoše i majstori za malterisanje. Dva starija momka, rekoše da su iz Srebrenice, život ih je naučio šta znači biti gladan, žedan,šta je puka nemaština, pa se brzo dogovorismo za poslove koje trebaju da obave. Sledećeg jutra krenuše radovi. Radovah se i ja tom jutarnjem suncu, po ko zna koji put osetih radost koja me je ispunjavala, dok sam sedela ispod vinjage plavog grožđa. Nije radost da bi mi neko rekao „hvala“, ne da bi me neko pohvalio ili o meni pričao, već samo radost na onog malog dečaka i na njegove skromne želje i razvučen osmeh kada sam odnela biciklu, kada sam bacila novu loptu na njegove tek napravljene golove, kada sam spustila kamiončić na koji je on nasuo tek doteran sitni pesak za malterisanje.

Da Vas podsetimo:  Preambiciozno i skupo, zar ne!?

Radujem se uporedo sa njima i svim ovim radovima, svakom trenutku iz ovog dvorišta. Radujem se domu koje isto sunce obasjava, Zapadna Morava pozdravlja, a Jelica planina posmatra. Radujem se domu među onim šljivama iz kojih se pije meko pečena rakija, pije voda koja magli čašu, dom iz kog miriše tek pečena pogača. Ja se radujem, a vi? Zavirite do onih kuća iz kojih nazirete lampu, dvorišta iz kojih istrčava dete, onako musavo od igre po zemlji, zavirite i otkrite, da li ste još uvek čovek, jer „svi smo mi ljudi, ali čovek treba biti!”

Danijela Koturović

ozonpress.ne

2 KOMENTARA

  1. Odlicna prica mada ih ima mnogo širom Srbije..dok sam čitala imala sam slike dečaka pred očima..Hvala Autoru i samo nastavi tako dalje

  2. Danijeli skidam kapu, ona je pokazala da je Covek medju ljudima, Svetlo u sveopstem mraku! Da ih je bar vise, mnogih nedaca u osiromasenoj Srbiji ne bi ni bilo.
    A tako malo treba. Nije sve u parama, pomoc se pruza i na drugi nacin. Zaboravismo na negdasnji neprevazidjeni sistem moba – jer vise ruku vise i brze odrade, a pri tom je zajednica na okupu – i u dobru, i u zlu.
    Danas vlada pravilo – samo da je meni dobro, ostali ne postoje, osim ako mogu da imam koristi od njih!
    Sramota u sta smo se pretvorili. U bezosecajne, obezduhovljene ljude, ljude kojima umesto srca stoji robna marka.
    Tuzna je buducnost Srbije…ako je uopste vise i ima. Srbija, na zalost, ubrzano nestaje..

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime