Svi ste vi Šešelj

Mnogo je ovde razloga da se odustane od svake pravedne i čestite borbe za normalan život, čak i kad se pod tim podrazumeva pisanje. Suviše smo se umuljali u moralni i svaki drugi mulj da bi tu bilo šta moglo da se popravi sredstvima koja nam stoje na raspolaganju, a da ne nose predznak radikalno. Zajednica, čak i ovako razjedinjena i ojađena kojoj je za početak potrebna promena svega zaslužuje poseban tretman, kao i sve što ima posebne potrebe. Kao učesnici ili tek puki posmatrači gledali smo kako se punih tridesetak godina pred našim očima raspada uz nesnosni smrad sve ono što nam je činilo život, kakav god da je bio. I došli smo dotle da je u poređenju sa ovim što imamo čak i diktatura JBT-a i njegovih satrapa pravo blagostanje. A onda je došao Šešelj. Da, bilo je i drugih aktera naše sveukupne propasti, ali samo kao epizodista ili potrošne robe. Većina je uspela tek da zasmrdi, a onda nestane u sopstvenom pepelu, kao svaka upaljena krpa za brisanje. Retki su potrajali i traju i danas prezreni valja i od samih sebe, ili onih sebe dok nisu bili ono što su danas – podguzne muve.

Kad se analizira taj period, prebroje leševi i evidentira sve ono što bi moglo da se smatra kolateralnom štetom (optuženici, robijaši, profiteri, nesposobnjakovići i ostali šljam) postaje sasvim jasno da je samo jedan lik uspeo da ostane dosledan sebi, od početka do danas, prepoznatljiv, uporan, istrajan i prosto nepobediv u svom naumu, kakvim god se on drugima činio – vojvoda Šešelj. To mora da se prizna bez obzira što mi se taj tip nikada nije sviđao kao ni sve ono što je radio, govorio ili prećutkivao. Jednostavno, nije bio iz moje priče, a meni je njegova bila jako bolesna i odurna. Ali, pokazalo se da nisam bio u pravu. I ne samo to. Divovska borba sa haškim tribunima iz koje je izašao kao pobednik svrstala ge je u red heroja nacije, najvećeg Srbina koji je hodao svetom i rodonačelnika nove Srbije koja će biti velika čak i kada se sabere ispod šljive.

Koliko znam, a znam, pojavio se on već po uvođenju višestranačja zaigravši jednu od glavnih uloga. Za kratko vreme je prešao mukotrpan put od najomiljenijeg Miloševićevog opozicionara i pristalice, preko gurua svojih ličnih satrapa i čankoliza do haškog samooptuženika koji je uspeo da nadmudri modernu inkviziciju i spere ljagu sa sebe i svih nas.

Očigledno je da je takav pristup samoodbrani, u kojem se osim činjenica koriste i sve potisnute lepote maternjeg jezika, ostavio efektan učinak na sudije.Ta gotovo kućna, čak bi se reklo edukativna metoda u kojoj se srpski jezik uzdiže do nivoa slikovitog narativa sa gotovo roditeljskom toplinom blagog prekora jednostavno obara s nogu. Kako su samo zadrhtala, zatreperila ushićena hladna srdašca zapadnjaka naviknutih na suvi sudski vokabular utučenih sužanja kad su čuli ono „nateraću vas da pojedete sva govna koja ste izasrali“ ili već slavom ovenčano „napušite mi se kurca“. Eto, to je taj srpski duh, smisao za originalnost i lepotu govora pred onima koji su nas oduvek smatrali divljacima ili, u blažoj varijanti, samo koljačima zarđalim kašikama. I pokazalo se da je to ta formula kojom se pobeđuje. Kao da mu je sam Gospod došao u hašku ćorku i u snu došapnuo: ovim češ pobediti, pokazujući mu u 3D dimenziji slajdove koje bi trebalo pretočiti u odbranu. Koliko god se činilo da je to sasvim jednostavno, da se radi o sintagmicama koje su deo naše svakodnevice u mnogo češćoj upotrebi nego mama, tata, pas i kravata, trebalo je odabrati baš one prave i pljunuti ih u lice u pravom trenutku upingvinjenim sucima. I to je to.

I umesto, kako se očekivalo, a najviše od njegovih dojučerašnjih saboraca i učenika, da mu odrape bar još dvadesetak godina, da ga eliminišu sa političke scene i ekspeduju u neku egzotičnu zemlju da skapa ostavljen i zaboravljen od svih, eto njega nazad. Slavodobitno, kao što i treba, pun elana, samopouzdanja i novih vizija Velike Srbije i nas malih u njoj, Šešelj ponovo jaše u susret apokaliptičnim vremenima koja su nam, kako se čini, sa njim ili bez njega, jedino što nam je izvesno.

Njegovi sledbenici, za kratko vreme preobraćeni u neprednjake, koji su se i te kako okoristili originalnom idejom svog idola kako bi došli na vlast dok on trune u Hagu, sada su u velikom problemu. Jer, dok je uzor u ćuzi, a još uvek živ, svako može da preuzme njegovu ulogu. Ali, kad se uzor (čitaj Šešelj) vrati ovenčan slavom pobednika, heroja, nutricioniste i nenadmašnog oratora, onda podguzne muve ponovo postaju podguzne muve, a vojska zabludelih grešnika vraća se pokajnički pod okrilje izdatog vođe.

Što se nas ostalih tiče, preostaje nam samo da konstatujemo faktičko stanje. U pitanju je fenomen koji je samo nama mogao da se dogodi, da nam jedan čovek, lično ili preko svojih epigona, ulizica i izdajnika postane paradigma za jedan dug i ujedno najgori deo života. I tu nije kraj. Igranka tek počinje. Dokazali ste da, i pored toga, niste loši momci i devojke, da niste genocidni, drski, bezobrazni i na sve spremni Srbi, da svi ste vi Šešelj, zar ne?

Ivan Rajović

konkretno.co.rs