Svi ti klimači glavom

Narod ovde ne traži vođu zato što je slab, nego zato što je tako naučen.

Uspavanke su mu pevane o carevima, vladarima, oslobodiocima i silnicima što ustaju kad drugi padaju. Od detinjstva ga hrane mitovima, krvlju posvećenim slavama, pričama u kojima je snaga važnija od pravde, a lojalnost važnija od istine.

Svaki kamen u temelju ove zemlje nosi neku žrtvu, ali retko koju dilemu. I tako su učili decu da se ne pita – nego da se ponosi. Da ne sumnja – nego da salutira. Da ne gradi mišljenje – nego mit.

U toj zemlji, gde istorija više liči na krvnu sliku nego na udžbenik, autoritet se ne gradi znanjem, nego glasnoćom. Što vičeš jače, to si bliži svetinji. Što više pretiš, više ti veruju. Što se manje preispituješ – više te poštuju.

Tamo se ne ceni tišina promišljanja, već jeka komande. Ne poštuje se pametan – poštuje se poznat. I što si više na ekranima, to si više u tuđim glavama, a što si više u glavama – to manje trebaš srcima.

Jer ovde istina nije ono što se dokazuje već ono što većina prihvati bez pitanja. Ne mora biti tačna. Dovoljno je da bude zvučna, kratka, zapaljiva. Istina ovde dolazi kao parola: laka za štampu, laka za deljenje, laka za verovanje. Potvrđena ne znanjem, već brojem šerova.

I tako, iz decenije u deceniju, nacija se navikavala na miris čizme i zvuk sablje. Ne zato što voli nasilje, već zato što joj je nasilje objašnjeno kao nužnost, kao način da se opstane. Sablja je zvučala kao junaštvo, a čizma kao sigurnost.

A udarac u stomak – kao patriotizam. Sve dok im neko nije ponudio – još. Još buke. Još zaštite. Još priče o „nama“ i „njima“. O spoljnom neprijatelju. O unutrašnjem izdajniku. O ljubavi prema zemlji koja se meri mržnjom prema svemu drugačijem.

I narod je klimnuo. Ne iz gluposti – već iz navike. Kao što se kleči pred ikonama, tako se stoji pred kamerama. Kao što se ćuti za vreme molitve, tako se ćuti pred autoritetom. Kao što se prenose krsne slave, tako se prenosi i poslušnost.

Poslušnost nije slabost – ovde je vrlina. Čuvanje reda, čuvanje ćutanja. Čuvanje starog sveta, ma kako truo bio. Jer ne valja previše talasati, učili su nas. Bolje je ostati nevidljiv nego biti pitanje.

A on, koji je to znao, koji je to video i pre nego što su oni i slutili, samo im je dao ono što su već znali – u novom pakovanju. I još malo više.

Dao im je reči koje grme, fraze koje umiruju, neprijatelje koje je sam nacrtao, pa potom nudio kao mete. Dao im je snimke, parade, grafike. Dao im je identitet u njegovom liku, istoriju u njegovom glasu, veru u njegovom osmehu. Dao im je sebe – ne zato što ih voli, nego zato što zna da se u ovakvom folkloru jedino figura vođe pamti, dok sve drugo bledi. Jer u zemlji sa kratkom memorijom, najduže traje onaj koji se najviše vidi – ne onaj koji najviše vredi.

Jer narod ovde nije razmažen slobodom već umoran od izbora koji nikad nisu stvarni. I zato voli kad neko kaže: „Ne brinite. Ja ću odlučiti.“ Odgovornost je teret. A vođa je tu da teret pretvori u aplauz. Aplauz u izgovor. Izgovor u zakon.

I kad bi sutra prestao da govori, čuli bi tišinu prvi put. I ne bi znali šta da rade s njom. Zato on govori. Ne da bi nešto rekao, nego da niko drugi ne bi stigao do reči. Jer njegova reč nije poruka – već blokada.

I tako, iz dana u dan, narod ne dobija ono što zaslužuje već ono što mu je poznato. Vođu po meri prošlosti. Sistem po meri folklora. Pravosuđe po meri sapunice. Obrazovanje po meri poslušnosti. Medije po meri cenzure. I cenu koju plaća nije ni u dinarima, ni u evrima, već u ćutanju. U bežanju. U zaboravu. U onom neprijatnom osećaju u stomaku koji raste svaki put kad znaš da je nešto pogrešno – ali ne izgovoriš.

Jer kad narod prestane da se pravi da bira, a vođa prestane da se pravi da sluša – nastane tišina. A u toj tišini, najjasnije se čuje:

„Sami ste naučili ovako.“

I niko ne odgovara. Jer svi klimaju glavom.