Deligradska ulica u Svilajncu. Niz kuća sa jedne i sa druge strane. Na ulici za posmatrače gomila smeća, za vlasnike kuća čitav život. Na ogradama se suše papuče, jorgani, odeća, igračke. Na njima osušen, skorenjen mulj….
Nedelju dana je prošlo od poplava. Ljudi čiste. Volonteri im pomažu i čiste s njima, iznose stvari iz kuće. Sve je za bacanje. Nakon sedam dana vode u kućama, malo stvari je upotrebljivo. Zanemarljivo malo.
„Dođite, uđite u kuću, pogledajte na šta to liči“, zove novinare Ivana Stojanović. Podovi su prekriveni muljem, vadi se parket, po obrisima mulja na zidovima i tragovima vode, vidi se do koje je visine bila reka Resava.
„Spremali smo se za spavanje i voda je došla za pet minuta. Vrata nismo mogli da otvorimo jer je voda već krenula. Jedina solucija nam je bio prozor. Dok ga je muž razbio, sklonio staklo i uzeo kćerku, voda je krenula preko. Onda smo krenuli na sprat. Mi smo bili u prizemlju..
Kćerku, sina i baku smo u četiri popodne spustili čamcima kroz terasu i dvoje dece koji su preko puta nas došli čamcima, a mi smo izvučeni oko pola sedam uveče. Samo mi je krivo što su deca to sve videla jer su pod stresom. Sin ima 12, ćerkica šest godina. Ona noću ustaje, plače, samo viče: ‘poplava, poplava…’ To je katastrofa“, kroz suze govori Ivana.
Preko puta je prizemna kuća Marka Milosavljevića. Sve komšije kada pričaju o tome šta im se desilo, najpre govore o Markovoj drami. Suprugu, dvoje male dece i njega sa krova je spasao komšija Nenad sa čamcem. Ovo je Markova priča:
„Niko nas ništa nije obavestio. Na Centar televiziji je bio apel da dođemo da pomognemo oko džakova kod groblja. Mi smo otišli oko osam uveče, videli da je čisto kod Buka, mesto gde je zaštita od Resave. Kiša je padala danima, ali je voda bila metar ispod mogućnosti izlivanja. Došao sam kući, založio kotao, deca legla da spavaju. U tri sata ujutru probudilo me ‘šššššš’, veliko šuštanje vode. Pomislio sam da je neka cev od vode pukla. Ustanem, vidim 30 centimetara vode u kući. Odmah sam otišao da vidim kako su deca. Probudio sam ih, ona krenu da vrište. Otvorim prozor da pogledam kod komšije, reka gura, voda je već metar i metar i 20, nosi sve pred sobom.
Imao sam izlaz na tavanu. S obzirom na to da je voda gurala ulazna vrata, veliki je pritisak bio, nisam smeo da izađem napolje. Uzeo sam stolice, stavio do izlaza na tavan u kupatilu, podigao jedno dete, drugo dete mi je vrištalo ‘tata, kad ćeš mene da podigneš’. Supruga polako uzela drugo dete i njega smo izvukli na tavan, otkrili crep, žena se popela, ja se popeo… Vratio sam se da uzmem mobilni telefon, da imam vezu. Voda je samo nadolazila. Za pola sata voda već je bila 1, 60. Zvali smo u Jagodinu vatrogasce, oni mi kažu: ‘Jagodina je pod vodom ,ne možemo ništa da vam pomognemo, zovite vašu opštinu. Zovemo vatrogasce, ljudi nisu imali.
Mi mokri na tavanu. U pidžami sam decu izvukao. Ja nisam maltene imao ništa na sebi. Mokri, u gaćama, da izvini ovaj svet. Voda je nadolazila, nivo je samo rastao. Zvao sam familiju i prijatelje, zvao babu i dedu da vidim jesu li podavljeni, da ih budim, jer je opšti haos. Posle sat vremena na tavanu otkrio crep, video komšije na spratu, pitam: ‘šta da radim komšija, bar spasi suprugu i decu’. Drugi komšija je sa čamcem došao, sišla deca i žena i prebacio ih kod komšije na spratu. Nivo vode je bio 2,30. Prebacili smo se, zvali sve redom, niko nije došao. Posle četiri sata vodu doneo rođak od komšijke, a posle 5-6 sati došli su da izvlače ljude. Sutradan u pet popodne evakuisan je ceo kraj, i mi smo u sedam popodne ultom izvučeni, komšija, njegov otac i ja.
Ovo je katastrofa. Imali smo nešto…. Ali život, glava na ramenima, ostala su deca živa… Sad više nema uslova za život. Sve što si uložio, sve što si malo imao, sve je otišlo. Mi nemamo više ništa.
Svakim danom sve mi je teže dok izvlačim ove stvari. Mučio sam se, krvario sam, ali bog je rekao da preživimo. Na spavanju nas je uhvatilo, preživeli smo. Ne znam. Godinama sam se mučio i sticao i sve je otišlo. Pre dva, tri meseca smo grejanje uveli, stavili novu stolariju, a sada izbacujemo sav nameštaj…. Nadamo se da će opština nekim buldožerima ovo da skloni. Mi živimo u prizemnoj kući , bez ičega smo ostali.
Radim u Distribuciji u Velikoj Plani, izašli su u susret. Firma moja mi je dala 10 dana. Deca su kod supruge u Porodinu, na suvom. Ovde su fekalije, zaraza, smrdi…“
Niže niz ulicu je kuća Gradimira Stankovića. Ima 73 godine. Sa suprugom i volonterima pokušava malo da rasčisti dvorište i kuću. Blato iz dvorišta sam lopatom izbacuje na ulicu.
„Bili smo na spratu, samo se čulo bum i nema. Ostali smo bez svega. Šta ćemo? Ko će da ti pomogne? Niko neće da ti pomogne ništa. Nemam gde da legnem, nemam ništa. Gore spavamo u jedan star krevet, u staro spavamo, ovo novo sve otišlo. Živim od penzije od 18.000 dinara. Šta da kupim sa 18.000, brate slatki? Šta ćeš? Ili da jedeš, ili sad poslali struju da platim, plati ovo, plati ono… i nemaš ništa“, kroz suze priča Gradimir Stanković.
Deligradska smrdi, voda je iza kuća, još nije ispumpana. Samo pola sata u njoj uvuče vam u nozdrve dve vrste mirisa. Kako je to opisao Stefan Aleksić u tekstu „Kako miriše poplava“ na Peščaniku – Ako imate sreće, poplava će mirisati na reku, ako nemate, smrdeće na kanalizaciju. U Deligradskoj se oba mirisa osete. Mi smo tu bili pola sata, građani koji sa volonterima pokušavaju da spasu bar zidove svojih kuća, borave tu po ceo dan.
Dvanaest vojnika za odbranu grada
Svilajnac je jedan od gradova koji je u medijima tokom katastrofalnih poplava koje su pogodile BiH, Srbiju i Hrvatsku, ostao zanemaren. Posledice poplava su ogromne i uglavnom nepoznate široj javnosti.
Predsednik Skupštine opštine Svilajnac Miroslav Marinković kaže da je u jednom trenutku 15.000 građana bilo poplavljeno, „ceo grad praktično“. Centar grada je očišćen, tragovi poplave se ne vide.
„Vodeni talas je u nekim delovima grada imao visinu i dva metra. Oko 1.500 ljudi je evakuisano u vreme poplave. Resava je probila najpre bedem u selu iznad Svilajnca, možete zamisliti koja je to sila bila kad je izlivena reka nakon toga probila dvostruki i ultom branjen bedem. Voda je 1969. putovala od naselja u kojem ste bili do semafora u centru negde oko 15 minuta. Sada, sa tim bedemom voda je putovala sat i 15 minuta. Uspeli smo da evakuišemo ljude za to vreme, inače bi se desilo ono što se desilo u Obrenovcu.“
Prema njegovim rečima, 95 odsto grada je sada funkcionalno, još uvek imaju tehničku vodu jer je Resava poplavila izvorište, ali zahvaljujući pomoći danskih ekipa, ekipa iz Slovenije, te bratskih opština, uspeli su da sami saniraju deo posledica. Od države su tražili hranu za stoku, još nije stigla. Spasili su je tako što su hranu davali poljoprivrednici koji nisu nastradali u poplavama. Kompletne farme, desetine hiljada hektara plastenika i zasađene zemlje je zbrisano.
„Prvog dana smo od garnizona Požarevac tražili pomoć, poslali su nam 12 vojnika za odbranu grada. Svilajnac nije postojao ni za koga. Sami smo se odbranili. Neka se izvrše analize svih protokola za vanredne situacije. Ko je kriv treba da odgovara, ali treba da odgovara i onaj za nečinjenje. U ovakvim situacijama nečinjenje je napravilo 20 odsto štete više nego što bi se desilo u drugom slučaju. Mi smo imali još jedan ozbiljan udar Morave od koga smo se odbranili, kontrolisanim izlivanjem u delu starog toka Morave kod sela Lukovica napravljen je zaštitni bedem. To nije bio problem ni za koga. Slano je hiljade ljudi da brane druga mesta, a mi nismo postojali ni za koga. Žao mi je ako bi se ispostavilo da je politika razlog (u Svilajncu je na vlasti Demokratska stranka op.a.) jer se mi ovde svi znamo i vi u malom mestu ne možete biti političar, možete biti sugrađanin. Neprimereno je da mi budemo u medijskoj blokadi. Doveli smo grad u red sami samcijati, uz pomoć ljudi iz Slovenije, Danske i iz okolnih bratskih opština, ljudi koji su mogli da dobiju informaciju šta se ovde desilo. Ja sam oduševljen i ponosan na svoje sugrađane koji su bezrezervno pomogli svime, i mašinama i ljudski“, kazao je Marinković u razgovoru sa predsednikom skupštinskog Odbora za poljoprivredu Marjanom Rističevićem koji je sa nekoliko poslanika u subotu došao da vidi razmere štete.
Naglasio je da Svilajncu treba hrana jer nemaju pijaću vodu, i ne mogu da kuhaju, pa bi konzervirana hrana pomogla. Neophodna je i stočna hrana. Neophodno je sve. U vezi sa donacijama iz inostranstva rekao je da postoji potpuno nerazumevanje situacije na carini kada su donacije i humanitarna pomoć u pitanju. Deratizacija i sanacija je u toku.
Svilajnac je jedna od opština u Srbiji koja je još u vanrednoj situaciji. To im je omogućilo da stočne pumpe od pojedinaca uzmu za potrebe svih građana. Deda Živojin Ilić u subotu je došao da pita kad će moći da izvuče vodu iz svog podruma jer su mu pumpu „mobiilisali“.
„Ja sam bio na selu, niko se nije nadao velikoj kiši. Imao sam metar i po vode u kući, podrum je 2, 5 metara, napunila je podrum. Ja imam stočnu cisternu ali je ona mobilisana i ide gde opština kaže, a zbog vode će posle da mi otpadne ceo malter, pa ću imati posle problema. A šta da radim? Hvala bogu kad je zdravlja“, kaže Ilić.
Iako sam centar grada deluje pristojno, a situacija u gradu se stabilizuje, životi građana Svilajnca niti su upristojeni, niti će još dugo biti stabilizovani. Tuga s kojom govore o tome šta ih je zadesilo, ako uopšte u prvih nekoliko minuta mogu da se izbore sa suzama, poziv je u pomoć. Nakon prvog šoka, ovim ljudima će trebati pomoć da prihvate šta se desilo i da pokušaju da nastave dalje.
Razmera tragedije poplava u Srbiji još nismo svesni. Manjka nam elementarnih informacija, što onih sa terena što onih od lokalne i državne vlasti. Život velikog broja građana u ovom trenutku mogao bi stati u rečenicu stanovnice Deligradske ulice u Svilajncu: „Zidovi ostaju prazni, nemamo kreveta, nemamo ništa. Niko ne radi. Ništa…“
Žarka Radoja
