Arhiv Vojvodine je 2020. godine objavio veoma vrednu knjigu pod nazivom ”Ustaška zverstva: zbornik dokumenata (1941–1942)”.
U ovom zborniku je objavljeno 165 odabranih dokumenata i 63 fotografije, zajedno sa iscrpnim i korisnim uvodnim tekstovima i objašnjenjima. Priređivač zbornika je naš ugledni istoričar dr Milan Koljanin. Dokumenti objavljeni u zborniku su deo dosijea nemačkog okupacionog Zapovednika policije bezbednosti i službe bezbednosti u Beogradu. Dosije se nalazi u sastavu fonda Arhiva Vojvodine F.562, Lični fond Slavka Odića (1915–2006), 1909–1983, u kome se čuva deo zaostavšine ovog nosioca Partizanske spomenice 1941, obaveštajca, diplomate i publiciste.
Sam dosije se pretežno sastoji od dokumenata na nemačkom jeziku, nastalih tokom 1941. i 1942. godine, a prikupljenih sa očiglednim ciljem da se, verovatno u obaveštajne svrhe, dokumentuju ustaški zločini počinjeni nad Srbima na području Nezavisne Države Hrvatske.
Objavljivanje ovih dokumenata ima ogroman značaj. Naime, dokumenti predstavljaju nezavisno i objektivno svedočanstvo okupacionih organa o zločinima u koje oni nisu bili direktno involvirani, pri čemu najveći deo dokumenata nije ranije bio objavljivan. U tom smislu, publikacija Ustaška zverstva predstavlja nemerljiv doprinos suprotstavljanju aktuelnim pokušajima revizije istorije, koji su u regionu posebno primetni u odnosu prema ustaškim zločinima.
Arhiv Vojvodine ove godine pokreće projekat čiji je cilj da se zbornik dokumenata Ustaška zverstva prevede na engleski, ruski i hebrejski jezik.
Vrednost ovog projekta je dvostruka – i naučna i nacionalna. Naučna, u smislu da postoji potreba da se podstaknu istraživanja ustaških zločina i kod inostranih istraživača, koji, sasvim je sigurno, nemaju često na raspolaganju ovako vrednu, originalnu i ranije neobjavljivanu građu. Nacionalna, zato što je državni i nacionalni interes da se o ustaškim zločinima govori i piše i van granica bivše Jugoslavije, naročito u savremeno doba, kada negiranje zločina sve više uzima maha, i preko čega se sve lakše prelazi, a pogotovo kada su u pitanju zločini ustaškog režima nad Srbima, koji u svojoj monstruoznosti stoje u istoj ravni sa nacističkim. Stoga je posebno važno što Arhiv Vojvodine namerava da zbornik, pored engleskog, jezika međunarodne zajednice, prevede i na ruski i hebrejski, jezike naroda sa kojima Srbi dele zajedničku istoriju stradanja pod fašističkim režimima.
Smatramo da realizacija ovog projekta ima višestruko značenje u naučnom, stručnom, kulturološkom, ali pre svega u onom najvrednijem – filozofskom smislu. U značenju aristotelovske korespondencije – gde su naše tvrdnje u saglasju sa stvarnim događajima i gde se istina vidi kao obelodanjivanje skrivenosti, odnosno kao aletheia (ne-skrivenost). A zadatak svakog slobodoumnog čoveka jeste borba za tu i takvu Istinu.
Nebojša Kuzmanović, direktor Arhiva Vojvodine
Jedna izbeglica izjavljuje:
Sve do 30. maja 1941, dok je u Trebinju bila italijanska vojska, u ovom mestu i njegovim srezovima vladao je potpuni mir. Srbima nije nanošeno nikakvo zlo.
30. maja 1941 u Trebinju je upravu preuzela hrvatska vojska. Na rednog dana, ustaše su uhapsile ranijeg šefa policije Boška, Miljković Stevu, policijskog pozornika i Bulić Nikolu, upravnika sreskog zatvora.
1. juna 1941, ustaše su išle od kuće do kuće i hapsile su sve Srbe. Ubijeni su: Kovačević Gaša, on je ubijen pred očima njegovo sedmoro dece, dalje Brković Milan, opštinski činovnik, i njega su ubili pred očima njegovo petoro maloletne dece, Babić Vaso, trgovac, Nagulić Dušan, trgovac, Palikuća Vlajko, obućar, Đurić Šćepan, mesarski pomoćnik, Lečić Radovan, bačvar, Popović Vlado i Kukurić Ilija. Ovi nesrećnici su skoro svi ubijeni u svojim domovima. Među mnogim Srbima koji su bili uhapšeni, nalazio se i Davidović Bogdan, predsednik Sreskog suda, Bokić Rajko, profesor. Sve uhapšeni Srbi morali su obavljati najgrublje radove na putevima.
23. juna 1941 iz zatvora je preuzeto 16 Srba i odvedeno u pravcu sela Pridvorci, gde su na raskršćima bili zatučeni. Njihovi leševi bačeni su u jednu pećinu. Tada su kao žrtve pali: raniji šef policije Boško, Miljković Stevo, policijski pozornik, Babić Trifko, železnički činovnik, Kukurić Lazar, gostioničar, Pidžula Božo, gostioničar i njegov sin jedinac Milorad, star 19 godina, Sokolović Aleksa, penzioner, Ćurić Blagoje, gostioničar, Ćurić Đorđe, radnik, Madžar Jovo, gostioničar i Stijačić Obren, zemljoradnik.
U poslednjem momentu uspelo je Škoro Jefti, poštarskom činovniku, Vlačić Jovi, železničkom činovniku i Popovčević Vasi, zemljoradniku, da pobegnu. Oni su se uputili za Crnu Goru, nakon čega su u mesecu septembru ponovo došli za Trebinje, jer su italijanske vlasti preuzele upravu.
2. jula 1941, uhapšeni Srbi u Trebinju bili su ponovo pušteni da bi nakon toga bili ponovo uhapšeni.
Tokom meseca jula, tri transporta su odvedena u koncentracioni logor u Gospiću.
U prvom i drugom transportu nalazili su se: Čučković Filip, zemljoposednik i trgovac, Komad Ubavko, sedlar, Čučković Milan, učenik gimnazije, Jeremić Mića, zidar, Govedarica Vaso, obućar, Tarana Savo, krojač, Vuković Dimitrije, obućar, Kovačević Vlada, školski inspektor, Stijačić Mara, gostioničarka, Simović Persa, domaćica, Kovačević Bosiljka, domaćica, Tupanjanin Anđa, babica, Vujin Krsta, domaćica i njena sestra Zora sa jednim šestogodišnjim detetom, Osmokrović Bosiljka, službenica u Sreskom sudu i još mnogi drugi Srbi i Srpkinje. Njihova sudbina mi je nepoznata.
Treći transport išao je za Čapljinu.
Od 27 Srba koji su se nalazili u ovom transportu, svi su bili ubijeni. Među njima se nalazilo mnogo njih čija su prezimena bila Milojević i Šišković, kao i Ratković Aćim, gostioničar. U julu 1941, ustaše su u selu Zipci ubili 8 Srba. Njihova imena su mi nepoznata.
U selu Lastva ubijena su 2 brata Begenišić i njihova 2 sina.
U selu Trebilovci zatukli su Tanasković Dušana, a u selu Poljice, Miljević Ristu, gradonačelnika i njegovog sina Jovu. Miljeviću su dok je još bio živ odsekli noge, a njegovom sinu su pak iskopali oči. Otac je bio očevidac ovih zverstava. Dalje su zatukli Ninković Boru, kome su prethodno iskopali oči, a nos i druge delove tela odsekli. U selu Poljica, ubijeno je 300 Srba.
U Ljubinju života je lišeno 700 Srba. U selu Prebilovci kod Čapljine, u junu je ubijeno 30 Srba. Ostali su pobegli u šume. Žene i deca koji su ostali u selu, ustaše su sakupile i žive ih pobacale u bezdane koji se nalaze između Kručevića i Šurmanovaca.
Lero Milena je takođe uhapšena u junu, a zatim je bila puštena. Ja sam takođe pobegao za Crnu Goru, gde sam bio do septembra 1941, a zatim sam se vratio u Trebinje. U decembru 1941 policija me je uhapsila pod izgovorom da sam u dogovoru s četnicima. U zatvoru sam bio 25 dana, a iz zatvora sam pušten 13. januara 1942. Osim navedenih stravičnih ubistava, ustaše su Srbe omalovažavale na svakom koraku.
U Trebinju je u javnom parku okačena tabla: „Srpskim psima i Jevrejima zabranjen pristup parku!”
U Trebinju se nalazio spomenik NjEGOŠU. Na novogodišnje veče na spomenik su vezali konjski rep i vukli ga uz muziku kroz grad. Od ustaša naročito su se istakli: Srinčić Đorđe, apotekar, Šarić Muhamed, gradonačelnik i zubni tehničar, Šaran Hakija, šef policije, Radić Miko, učenik gimnazije, Habul Hilmije, Marolt Nikola, radnik, Kisić Nikica, poštanski službenik u penziji, Kežić Juraj, fotograf, Bračković Omer, trgovac, Seklić Šerif, Muharem Ibro i Maho, radnik, Fistanić Ivan, žandarmerijski narednik, Kapetanović Adem, poreski činovnik, Volić Fehin, radnik, Resulović Salko, posednik.
24. januara napustio sam Trebinje. Propusnicu sam dobio od italijanskih i hrvatskih vlasti. Prvobitno je propusnica glasila do Vinkovaca. Jedna službenica sreskog načelništva mi je propusnicu produžila do Zemuna. Kada sam došao u Zemun, okačio sam se na jedan železnički vagon koji je išao za Beograd, i tako sam došao u Beograd. U Beogradu ću živeti kod moje sestre, Lero Milene. Moja sestra je još od pre rata živela u Beogradu, gde njen muž službuje u firmi Dragomir Zdravković. U Trebinju je živela od 4. aprila do 30. novembra 1941.
Rukom pisan datum i paraf.
