Nakon autorskih tekstova predsednika Srbije, Aleksandra Vučića i srpskog ministra spoljnih poslova, Ivice Dačića, o pitanju Kosova i Metohije, tekstom se oglasio i kosovski predsednik, Hašim Tači. Za nemački list Frankfurter Algemajne Cajtung navodi da veruje da bi „potpisivanje konačnog Sporazuma o normalizaciji i pomirenju“ između Kosova i Srbije bilo dostignuće. Ovaj „istorijski sporazum trebalo da obuhvati i međusobno priznanje kao jedini put kojim će se zauvek staviti tačku na sve nesporazume“ – poručuje. U nastavku pročitajte Tačijev tekst. Prevod teksta sa nemačkog preuzet sa zvanične Internet stranice kosovskog predsednika.
Kosovo i Srbija pregovaraju pod pokroviteljstvom Evropske unije i uz snažnu podršku Sjedinjenih Američkih Država, sa težnjama za normalizaciju odnosa, sada duže od šest godina. Međutim, treba da priznamo da su veliki koraci načinjeni u tom pravcu, vrhunac je postignut potpisivanjem Prvog sporazuma o principima upravljanja i normalizacije odnosa između Kosova i Srbije, 2013. godine. Potpuna normalizacija, ipak, ostaje nepostignut cilj.
Dve države i naši narodi teže da izgrade bolju budućnost, u kojoj su svi u potpunosti integrisani u evropsku porodicu (u slučaju Kosova i u evro-atlantske porodice) i budućnost u kojoj uživaju viši standard života i blagostanje koje je drugačije od trenutne stvarnosti. Ali, ovi ciljevi se teško mogu postići uz konstantnost onoga što je srž zamrznutog sukoba između naše dve države.
Do sada su Kosovo i Srbija imali tri runde međunarodnih pregovora: u Rambujeu, 1999. godine, u Beču od 2005-2007 godine i sada u Briselu – od 2011. godine. Bio sam deo svih pregovora i ponosan sam da kažem da se Kosovo uvek usaglašavalo sa sporazumima kojima je posredovala međunarodna zajednica. Srbija, s druge strane, ne prihvata nezavisnost Kosova i nastavlja da postavlja mnoge prepreke kako bi naneli štetu našim pokušajima da međunarodno ojačamo stav Kosova.
Zbog tog neprijateljskog stava, težnja Srbije za učlanjenjem u EU i dalje je nesigurna. Dakle, dve države su blokirane i njihova evro-atlantska budućnost zavisi od njihove sposobnosti da postignu konačni istorijski sporazum o normalizaciji odnosa i pomirenje.
Pregovori u Briselu su se odužili. Sporazum iz aprila 2013. godine je bio politički trijumf, ali sada je prošlo četiri godine od kada je postignut, a neke tačke sporazuma još uvek nisu sprovedene.
Dok je tehnička priroda bila preduslov za započinjanje razgovora, sada je došlo vreme da se suočimo sa poznatim problemom; pitanjima koje sprovođenje tehničkih sporazuma čini težim – nedostatak pomirenja i međusobnog priznanja.
Poverenje u pregovore stavljeno je pod sumnju čak i kada napredujemo na određenim poljima, jer je svakom posmatraču ovih razgovora jasno da je antagonizam među državama toliko vidljiv, kao što je uvek i bio. Na primer, dok su razgovori u Briselu proizveli jedan sporazum o učestvovanju Kosova u regionalnim organizacijama, Srbija nastavlja da vodi snažnu kampanju protiv zahteva sa Kosova za učlanjenje u međunarodne organizacije, čak i onda kada bi od tih učlanjenja (zahtev za UNESCO) koristi imalo i za kulturno nasleđe Srpske pravoslavne crkve na Kosovu, ili kosovski Srbi.
Svi postepeni uspesi u pojedinim tačkama bili su bitni. Međutim, ovim tempom naši odnosi bi mogli da se normalizuju tek možda nakon 100 godina. Postalo je jasno da je došlo vreme za veću i jasniju viziju i za vođstvo koji će zauvek rešiti pitanja među nama.
Osnovno pitanje je naravno to što mi nastavljamo da jedni druge vidimo kao protivnike. To što naše duboke podele krijemo pod tepih, nije rešenje i neće dovesti do pomirenja. Ne možemo da se pomirimo sa tim kuda idemo ukoliko imamo osnovne nesporazume u vezi sa tim odakle dolazimo. To je i razlog zbog kojeg sam udvostručio napore u bavljenju nekim od najtežih pitanja u vezi sa našom prošlošću – formirajući Komisiju za istinu i pomirenje.
Verujemo da bi potpisivanje konačnog Sporazuma o normalizaciji i pomirenju između naše dve države bilo dostignuće. Njime bismo se, mirnim putem – angažovali u rešavanju svih nesporazuma. Konačno, istorijski sporazum između Kosova i Srbije bi trebalo da obuhvati i međusobno priznanje kao jedini put kojim će se zauvek staviti tačku na sve nesporazume.
Postizanje ovog konačnog cilja jeste izuzetno teško za obe zemlje i zahteva hrabro i pametno vođstvo. Snažno verujem da je vođstvo, kako na Kosovu, tako i u Srbiji – posvećeno tome šta narod očekuje od nas – da postignemo mir među nama. Kako bi se ovo dogodilo, svi mi moramo da budemo kreativni i da budemo spremni na dalje kompromise. Svima treba da bude jasno da je to potrebno uraditi zbog stabilnog mira naših naroda i generacija koje dolaze.
Kao što se konačnim rešenjem naših sukoba priznaju istorijske i aktuelne realnosti, ono takođe treba da se bavi i zahtevima budućnosti. Budućnost Kosova, a i Srbije, kao i preostalog dela Balkana jeste u tome da u Evropskoj uniji jedni drugima budemo susedi prijatelji. Ubeđen sam da su normalizacija i pomirenje prvi korak u oslobađanju od tereta prošlosti i korak koji će nas voditi ka svetlijoj budućnosti. Jasno je da kada mi ovako postupamo, Evropska unija treba da prizna naše napore, a dok mi u našem delu Evrope menjamo brzine, brzina bi trebalo da se promeni i u vozu prijema u Briselu i glavnim evropskim gradovima takođe. Moramo da se osiguramo da nam „ne prođe poslednji voz“ za stabilan mir.
http://kossev.info