Verana Matića za šefa RTS odmah, Sonju Biserko za patrijarha još juče, a Bebu Popovića za sve ostalo
Ako ćemo pošteno, nije se Toma Nikolić pretrgao da nas uveri kako nismo pogrešili glasajući za njega, a ne za Borisa Tadića. Ali to ne treba da ga brine: umesto njega, za našu savest brine Tadić. Čovek kome je Bog dao da posle tri decenije bude prvi srpski predsednik koga nisu ni ubili ni zatvorili nije umeo da uživa u toj prostoj i značajnoj činjenici, koja mu se dogodila kao i Forestu Gampu bogatstvo, nego svakog dana iznova pokazuje koliko mu nedostaje ta funkcija, čiju auru je vremenom uspeo da spusti na nivo sopstvenog istorijskog i političkog značaja.
Sećajući se dana u kojima je briljirao i doživljavao lupanja po ramenu zapadnih ambasadora, Tadić – uveren da njegov odlazak ispravljiva greška njihovih globalnih ekselencija – rešio je da ih podseti u čemu je bio najbolji. U izvinjavanju. Pretpostavljam sa sve onom „probavita“ facom – pre korišćenja iste, naravno – Tadić se izvinio makedonskom narodu. Zbog čega? „Zbog“, kaže, „svojevremenog prisustva srpske žandarmerije u toj državi“, koje „nije bilo sjajno iskustvo za makedonski narod“. Elem, nije bilo dovoljno što je ispravio sve greške Miloševića, Đinđića i Koštunice – iako je, naknadna pamet kaže, sve što je ovoj trojici u politici do kolena bilo, njemu po zemlji se vuklo – nego je sad rešio da popravlja i greške najslavnijeg naraštaja u srpskoj istoriji. Kad to oposli, cela srpska moderna istorija zapravo bi mogla da započne njegovim izvinjenjima.
GREH I NESVEST
Čime je to Tadić zadužio željenu zapadnu verziju moderne srpske istorije? Doprinos je bio vrlo jednostavan. On je, a ne neko drugi, prvi podigao ruku i razbio srpsku nacionalnu politiku, koja je dovela do toga da Srbija donese Ustav krajem 2006. godine i da artikuliše kosovsku politiku, kojoj smo svi u ono vreme imali šta da zamerimo a koja, u odnosu na ono što smo u toj stvari imali posle Tadića, danas izgleda kao proboj Solunskog fronta. Naravno, o toj njegovoj ulozi, osim u Vikilksu, nema gde da se čita, što će reći da je njegova politika danas veoma živa, a pomalo i on sam. Tu nacionalnu politiku u ono vreme podržavali su svi – i DSS, i DS, i SRS, i DSS. Danas je ne podržava više niko ili, preciznije rečeno, ko je podržava nije među politički živima.
Tadićevo današnje upinjanje da se vrati na vlast – a možda će se i vratiti ako Srbija okrene leđa Rusiji i ako Ivica Dačić, onakav kakav je, postane pretvrda i prepatriotska opcija za zahteve aktuelne srpske politike – najbolje govori o tome da on svog istorijskog greha nije ni svestan. Govori, doduše, i o tome kako podanički duh savremene srpske politike, i kad mu prođe mandat i mine onaj pritisak koji ga tera da čini nepočinstva, jednako čita želje svojih zapadnih mučitelja i nastavlja sa onim što je radio za mandata. Kako god, ostavši bez aure prvog čoveka jedne makar propale države, Tadić i zakasnela pamet tadićevaca nam danas, neopterećeni višim silama i sukobima moralnih i pragmatičnih principa, najverodostojnije svedoče o prirodnom formatu političke klase. A on je taman ovakav kakvog nam pokazuje Boris: satkan od neprekidnog udvaranja moćnijima i jačima, bez kompleksa hoće li njegova jadna snishodljivost povrediti i poniziti njegov narod, spreman na svaku niskost, pa i takvu da se Makedoncima izvini u ime generacije koja je Makedoniju oslobodila iz polumilenijumskog ropstva u Otomanskoj imperiji. Istoj onoj Makedoniji sa koje je 1999. išla NATO agresija na Srbiju.
NjEGOVA AMBICIJA – MERA BEZNAĐA
Ništa zato, pragmatičnim ljudima sve ovo govori kako Boris nikad nije ostao bez ambicija da u Srbiji ponovo postane br. 1, uveren, poput ostavljene žene, da je izbor Nikolića i Vučića samo laka avantura zapadnih ambasadora i da će se oni, čim se istutnje sa uprepodobljenim radikalima, ponovo u punom formatu vratiti Borisu, jednako uverenom da se samo jednom ljubi i da je nemoguće da oni njega ne žele onoliko koliko on želi njih.
I zato će on nastaviti da se izvinjava, i izviniće se za sve čega se seti, samo se neće izviniti ni za jedan zločin komunista. Zašto? Zato što Tadićeva Srbija, koja se izvinjava i na sebe prima sve nepostojeće krivice, nije u kontinuitetu ni sa čim u srpskoj istoriji sem sa titoističkom Srbijom, čija mera postojanja se merila merom samoporicanja. Zato će Srbija još dugo plaćati ceh Tadićeve vladavine, isto kao i Brozove, i zato će još dugo svoj napredak meriti time što će, kad njen predsednik letuje u Turskoj, reći da bar ne letuje u Hrvatskoj. Zato se mera beznađa današnje Srbije meri ambicijom Borisa Tadića, a njena dezorijentisanost njegovom savešću.
I zato Tadića za šefa diplomatije što pre, Verana Matića za šefa RTS odmah, Sonju Biserko za patrijarha još juče, Bebu Popovića za sve ostalo. Kad se pije, neka se pije za sve pare. Sve što, na nesreću, nije završilo na hrvatskom svetioniku neka svetionik bude ovde.
Željko Cvijanović
Standard.rs, Novine novosadske
