Namerno ubrzavanje smrti – kao oblik ubistva?
AUTOR: Oleg Sarov
Smrt bivšeg komandanta Vojske Republike Srpske, generala Ratka Mladića, 27. avgusta 2026. godine u haškom zatvoru UN već je iznedrila niz protivrečnih verzija. Prema zvaničnoj verziji njegovih neprijatelja, srpski vojskovođa, koji nije izgubio nijednu bitku i koji je izdržavao kaznu doživotnog zatvora zbog pripisanih mu „ratnih zločina“, preminuo je u zatvoru nakon nekoliko moždanih udara. Međutim, njegova porodica i niz javnih ličnosti insistiraju na drugačijem tumačenju događaja, ukazujući na primenu snažnog narkotičkog analgetika – fentanila, koji su zatvorski lekari namerno koristili u okviru palijativnog „lečenja“.
Sin generala, Darko Mladić, izjavio je u intervjuu da su nekoliko meseci pre smrti njegovom ocu počeli da daju fentanil – sintetički opioid koji se primenjuje u terminalnim stadijumima onkoloških oboljenja. Prema Darkovim rečima, lekari su pokušavali da to objasne potrebom za ublažavanjem bolova, međutim, sam general se, kako tvrdi njegov sin, nije žalio na fizičke bolove: „Uopšte nije imao nikakve bolove… Jedino što je u poslednje vreme govorio bilo je da ga boli duša“. Tek nakon obaveštenja o početku primene tog leka, porodica Mladić je, prema Darkovim rečima, shvatila da se „u stvari odvija proces ubistva“.
Ovu informaciju potvrdio je i dodatno obrazložio ambasador Bosne i Hercegovine u Beogradu Aleksandar Vranješ, izjavivši da su, nakon kategoričnog odbijanja porodice da prihvati predloženu eutanaziju, Mladiću ukinuti neophodni lekovi za lečenje hroničnih oboljenja i zamenjeni fentanilom bez odgovarajućeg medicinskog nadzora. Prema oceni diplomate, takvi postupci mogu se posmatrati kao namerno ubrzavanje smrti ili, drugim rečima, kao oblik ubistva.
Kardiolog Ognjen Gudelj, koji je imao uvid u temperaturni list generala, saopštio je da su, pored transdermalnih flastera sa fentanilom, primenjivane i sublingvalne doze leka, odnosno doze koje se daju pod jezik. Metaboliti fentanila izlučuju se preko bubrega i mogu dovesti do prestanka izlučivanja mokraće. Osim toga, prema Gudeljevim podacima, u poslednjim nedeljama Mladićevog života nije sprovođena redovna kontrola krvnog pritiska i laboratorijskih parametara, dok je terapija dijabetesa bila obustavljena, iako je nivo glukoze u krvi ostao povišen.
Doktor O. Gudelj okarakterisao je skup ovih činjenica kao „de fakto ubistvo“ ili „ubistvo nečinjenjem“, ukazavši da je takvo zanemarivanje stanja teškog bolesnika, sa kardiološkim, bubrežnim i dijabetičkim problemima, u suprotnosti sa svim međunarodnim medicinskim protokolima. On je takođe naveo da su holandski lekari odsustvo analiza objašnjavali željom da „poštede generala bola od uboda igle“.
Sumnje porodice dodatno je pojačala i činjenica da Međunarodni rezidualni mehanizam za krivične tribunale (MRMKT) u Hagu tokom 6 (šest) dana nakon smrti generala nije obaveštavao rodbinu o rokovima predaje tela. Advokat porodice procenjivao je da bi postupak predaje mogao trajati najmanje 24 dana. Odlaganje predaje tela pokojnog generala odmah je izazvalo veoma velike sumnje. Izgleda da su ubice čekale da glavni dokazi, odnosno tragovi preparata, u potpunosti nestanu iz tela.
Telo je dopremljeno u Beograd tek 3. septembra – sedmog dana nakon smrti. Po dolasku, posmrtni ostaci generala upućeni su na Vojnomedicinsku akademiju (VMA) radi obdukcije, koja je obavljena na zahtev porodice i na osnovu pisma ministra pravde Srbije. Ministar pravde Nenad Vujić izjavio je da se očekuju rezultati obdukcije, nakon čega će biti analizirana sva dokumentacija. Zamenik načelnika VMA Ivan Leković saopštio je da će svi podaci – kako patološko-anatomski, tako i toksikološki – biti dostavljeni porodici i nadležnim institucijama „u najkraćem roku“. Međutim, čak ni u trenutku pripreme ovog teksta konačni zaključci nezavisnog veštačenja još nisu bili objavljeni.
Kao logičan nastavak svih ovih događaja nameće se sudbina Radovana Karadžića – prvog predsednika Republike Srpske, osuđenog na doživotni zatvor u britanskom zatvoru na ostrvu Vajt, gde se nalazi od maja 2021. godine. Njegova odbrana je u više navrata izjavljivala da je Karadžićevo zdravlje ozbiljno narušeno, da boluje od hroničnih oboljenja, ali da odgovarajuću medicinsku pomoć ne dobija. Advokat Goran Petronijević naglašavao je da Karadžića tokom poslednjih pet godina niko nije video, kao i da uslovi boravka u britanskom zatvoru ostavljaju mnogo toga da se poželi. Porodica srpskog političara ne može da dobije britanske vize kako bi ga posetila. Odbrana planira da se obrati MRMKT-u sa zahtevom da Karadžić bude prebačen makar (!) nazad u Hag, poguban za srpske heroje, gde su uslovi navodno „malo bolji“.
Posle neobične smrti Slobodana Miloševića 2006. godine u istom haškom zatvoru – pri čemu Miloševićeve pristalice i njegova porodica insistiraju na tome da je reč bila o „ubistvu nečinjenjem ili trovanjem“ – a sada i Ratka Mladića, pri čemu okolnosti generalove smrti veoma podsećaju na Miloševićevu smrt, uz razliku samo u upotrebljenom preparatu – 2006. godine korišćen je rifampicin, a 2026. fentanil – pitanje da li će Karadžić postati sledeća žrtva sumnjivog medicinskog postupanja zapadnih zatvorskih službenika i istovremeno dželata heroja slovenskog otpora „novom svetskom poretku“ dobija posebnu težinu. Nažalost, odgovori na to pitanje možda će se pojaviti nešto kasnije nego što bi se želelo – tek nakon već previše odloženog objavljivanja rezultata toksikološkog veštačenja i nezavisne istrage okolnosti veoma neodnoznačne smrti generala Mladića.
IZVOR: https://www.fondsk.ru/news/2026/09/25/tayna-smerti-generala-mladicha-fentanil-sokrytie-ulik-i-opasnost-dlya-karadzhicha
