Kakvih jezivih, jezivih 25 godina! To je bila jedina pomisao koja mi je pala na pamet kada je prošle nedelje, napokon, objavljeno da su otkrivene ubice Slavka Ćuruvije; i ta vest, na koju smo čekali skoro petnaest godina, izvela je ponovo na svetlost dana sve one mrakove koji su nas prekrivali svih ovih godina. Na naslovne strane novina i na TV ekrane ponovo su izmilele sve te crne mrlje, svi ti udbaši, plaćene ubice, ali i užas ove zemlje, koji nas ne napušta toliko dugo. Jeziva pomisao da je to ceo život naše dece, i da je to polovina naših života, koje su pojeli skakavci. Sve to, od rata, sankcija, bede, izbeglica, preko bombardovanja, tranzicije, ubistva premijera Đinđića, tajkunizacije, evropskog puta – do nove bede i beznađa u kome se nalazimo, sve to poređano u sećanju, i gorki ukus u ustima. Ipak, hvala Aleksandru Vučiću što je bio odlučan da se bar ubistvo novinara Slavka Ćuruvije rasvetli, i aplauzi prvom potpredsedniku Vlade zbog ove odlučnosti, s razlogom, stižu sa svih strana. Jer, mogli su to da urade i drugi, pre njega, a nisu.
To jeste priča o Srbiji, tih petnaest godina čekanja, odugovlačenja i izbegavanja da se istina istera na videlo. Nije zato čudo što se na društvenim mrežama sve više pojavljuju komentari o mladim ljudima koji će iskoristiti poslednju priliku da pobegnu iz ove zemlje, zauvek. Uostalom, i Brankica Stanković, novinarka B 92, koja već nekoliko godina živi pod 24-časovnom zaštitom policije, u svom nedavnom intervjuju, dajući podršku Aleksandru Vučiću, jasno kaže da će i ona otići iz zemlje ukoliko i dalje bude morala da živi sa policijskom pratnjom. Zaista, zar nije sledeći logičan potez ove vlasti – omogućiti Brankici Stanković normalan život?
Spisak naših kolektivnih užasa sam se nameće i pričom o novim izborima: utisak da je svima dosta svega – i kampanja, i obećanja – posle svega, posle svih ovih godina, nezaposlenost, beznađe, ogorčenost, slike pedijatrijskog odeljenja zemunske bolnice, na primer, ili oronula fasada urološke klinike usred Beograda, štrajkovi ispred Skupštine, neprestani apeli očajnih roditelja po društvenim mrežama za pomoć njihovoj teško oboleloj deci, Kosovo, astronomski računi za struju u najtoplijem januaru koji pamtimo, i onaj momak iz Niša koji se javno odrekao svoje fakultetske diplome, pornografsko dno tabloidnih medija, samo su male sličice za mozaik naše duboke moralne, ekonomske i idejne agonije. Dodajmo tome svemu i još dva detalja – Demokratska stranka je postala svoja sopstvena senka, a u Hagu umire, neosuđen, Vojisav Šešelj.
Otuda iznenađuje naprasna briga takozvanih opozicionih medija i intelektualaca zbog medijske kontrole koju u svojim rukama drži Aleksandar Vučić. Kako je moguće da se pored svega ovoga što nas okružuje, ovih dana najstrasnije raspreda o tome što ovdašnji mediji „nisu smeli“ da se bave privatnim životom prvog potpredsednika Vlade i njegovim navodnim venčanjem, i da li je to što se o tome samo „šuška“ ključni dokaz da je Srbija na lošem putu?
Uzgred, privatni život bilo koga je njegova lična stvar i svačija privatnost se mora poštovati, pogotovo ako neko o njoj nikada ne govori. To što mediji navodno neće da se zamere prvom potpredsedniku vlade manje govori o njemu, a više o tim medijima. Ne, Srbija je u agoniji i bez slika njegove navodne svadbene torte, i zato je ta priča o venčanju i medijskom mraku zaista najtužnije razmazivanje šlaga po ionako musavim naočarima kroz koje gledamo sve ovo što nam se događa.
Mirjana Bobić-Mojsilović
