Za žene je odlazak u frizerski salon mnogo više od običnog ulepšavanja. To je samo njihovo vreme, ono koje posvećuju sebi – utonu u udobnu stolicu, opuste se i ne razmišljaju o svakodnevnim problemima.
Vođena idejom da i ja imam pravo na svoj trenutak, iako još nije završen januar – koji, kako obično kažemo, subjektivno traje već 68 dana – uputila sam se u jedan frizersko-kozmetički salon u samom centru Beograda, u Nušićevoj ulici. Da se opustim i prikupim energiju za ostatak napornog dana.
Iako mi je prvobitna ideja bila samo da sredim obrve, videvši da je salon prazan, tačnije, samo su jednu mušteriju fenirali, upitala sam da li možda imaju vremena da mi ofarbaju kosu. Menadžerka ili možda vlasnica salona je, onako kako to i većina njih, makar u Srbiji, čini, kao iz topa rekla da naravno da ima vremena. Uostalom, pa ko bi imao nešto protiv više mušterija koje će ostaviti svoj novac?
„Dolazi nam sledeća mušterija u tri sata, ali Vi ćete svakako do tada već biti gotovi“, lepo se organizovala pomenuta dama.
„Odlično, taman i ja radim od tri, pa neću kasniti na posao“, rekoh oduševljeno dok sam razmišljala kako izgleda danas baš imam sreće.
„Vlasnica- menadžerka“ je predložila da mi kosu, pored redovne farbe, ipak malo posvetle i blanšom, jer boju koju sam želela nije moguće postići samo farbom. Pristajem na predlog, verujući na reč ženi koja je bar delovala da zna o čemu priča – ipak je ona iskusna frizeka – a ni ne sluteći u šta se tačno upuštam.
Odjednom, kao iznenađenje iza paravana, prilazi mi devojka kojoj je „vlasnica- menadžerka“ prepustila da sa mojom kosom izvede sve što je njena nadređena smislila i preporučila mi. Već na prvi pogled, devojka kojoj sam prepuštena je nevešta, u najmanju ruku. Očigledno zbog nedostatka iskustva, a možda jednostvano sa frizerskim zanatom nema nikakvih dodirnih tačaka u suštini, i ko zna kojim se slučajem ili mukom našla na tom mestu, osoba kojoj sam prepuštena se najpre pravo mučila (prizor iz neke nižerazredne komedije) da uopšte stavi rukavice na svoje ruke, zatim doslovno nije mogla da me očešlja(!), potom joj je trebalo nedopustivo mnogo vremena da mi samo odvoji deo kose koji treba da se ofarba… Svaka od ovih „izrazito zahtevnih“ veština je bukvalno nervozno prekidana svaki čas, da bi moja „frizerka“ uznemireno odlazila kod „vlasnice-menadžerke“ na konsultacije.
Videvši da se situacija kreće potpuno nepredviđenim i neverovatnim tokom, javljam koleginici da ću kasniti i strpljivo pitam devojku hoćemo li završiti makar do pola četiri. Sleže ramenima i obećava da će uraditi sve što je u njenoj moći. Kako obično i biva, postaje sve sporija i sporija, uznemirenija, nespretnija, i ja shvatam da je već četiri sata, a ja sam sa neopranim blanšom na glavi u frizerkom salonu, a ne već uveliko na svom radnom mestu. Sada već na ivici živaca, zamolim je da mi samo opere kosu i osuši, kako god da mi kosa izgleda, jer zaista moram da krenem.
Čuvši šta se dešava, „vlasnica- menadžerka“ strčava sa galerije i počinje panično da muti farbu, sa strogim stavom da farbanje tek sledi, te da iz salona ne mogu još da izađem, bar još sat vremena dok farba ne odradi svoje. Ljubazno ponavljam da nemam vremena da se farbam i da, iako mi je kosa doslovno limun žute boje, daleko od željene i dogovorene, pristajem da platim dotadašnju uslugu i konačno odem jer, ponavljam, žurim na posao. Međutim, „vlasnica-menadžerka“ mi saopštava da to nikako nije moguće jer je ona već pripremila farbu, te da neće dozvoliti da ja pravim štetu njihovom salonu(?!) i da pripremljeni materijal neće ostati neiskorišćen. A uostalom, veli žustra gospođa, sama sam tražila farbanje, a šta sam tražila – to ću i da dobijem, bez prava da svoju odluku promenim:
„Pa šta Vi mislite, da možete tek tako da se predomišljate, hoćete-nećete?!“.
Već na ivici nervnog sloma, hiljaditi put pokušavam da objasnim da mi je naglašeno da ću biti gotova u tri sata, i da pored apsolutnog nezadovoljstva uslugom, želim da platim i izađem, ali i da ostajem pri tome da ne želim da platim farbanje na koje me ona primorava. Bez imalo želje da bar pokuša da smiri sitaciju i da iznađemo neko kompromisno rešenje, „vlasnica-menadžerka“ prelazi na novi nivo apsurda i drsko mi preti da će zvati policiju:
„Premotaću slot na video kameri, gde se vidi da tražite farbanje, što je dovoljan dokaz. Policija dolazi!“
Već uveliko sluđena, u panici jer na posao kasnim skoro dva sata, pomišljam da sam sasvim sigurno u nekoj skrivenoj kameri. Talac sam u frizerskom salonu u kome mi neprestano ponavljaju da su zvali policiju, u kome ne smem ni do toaleta jer se boje da ću pobeći, a eto, policija samo što nije. Dolaze da me privedu jer ne želim da se farbam!
Videvši da mi ne preostaje ništa drugo, saopštavam da ću sačekati policiju. Ne znam ni zašto ni kako, al pristajem, ko zna, možda je reč o modnoj policiji, jedino mi to ima logike. Uverivši se da ni slučajno ne nameravam da se farbam, „vlasnica-menadžerka“ saopštava da je pregledala slot na video kameri i da je sve ovo jedan veliki nesporazum. Osećam da mi navire talas nekontrolisanog histeričnog smeha, ali uspevam da se obuzdam. Kaže da priznaje da su mi ipak obećali da će sve biti gotovo do tri (ma, nije valjda?!), znajući da moram na posao. Odnosno, ona je mislila da će biti spremna da radi sledeću mušteriju, a ja da ću u tri već biti na vratima. Dolazimo tako do „kompromisa“ – da platim samo ono što je urađeno, sa delimično umanjenom sumom jer sam nezadovoljna kosom boje limuna, ali pomislih, preživeću, samo da izvučem živu glavu.
„Talačka kriza“ u kojoj sam se našla u frizerskom salonu navela me da se zapitam kakvi su ljudi poslodavci u Srbiji. Veliki deo njih su nekompetentni, neuslužni, nadobudni, neprofesionalni, drski i na kraju nasilni. Na silu se morate i farbati, ne daj bože da ste seli na zubarsku stolicu. Možda bi se procenilo da ste za implante, a sad, da li vi to hoćete ili nećete, da li uopšte imate novac, to se njih ne tiče. Poslodavci koji zapošljavaju početnike, koji su do te mere nestručni i nekusni jer su mladi, da vam bude neprijatno i da se požalite na uslugu jer su i oni tu samo da bi nekako zaradili svoju platu, imaju samo jedan cilj – povećanje sopstvenog profita. Znaju oni da će sa početnicima uglavnom lako – oni se ne bune, sa njima je strahovlada najbolja.
Uostalom, možda je ženama bolje da opuštanje, umesto u salonima, pronađu u šetnji pored reke. Tako bismo izbegle rizik da postanemo taoci pomahnitale gazdarice i da iz salona izađemo sa povišenim pritiskom, uz prekorne poglede ostalih kao da smo kriminalci i, naravno, ne bismo ispraznile novčanik za uslugu koju platimo da bismo izgledale kao strašilo.
Goca Savković
