Jednog dana će Aleksandar Vučić pričati i pričati, sve dok ptice ne popadaju sa nebesa i krtice ne uginu u krtičnjacima. Ostatak flore i faune osušiće se dok Vučićevi poltroni prepričavaju i tumače njegove misli, citate i brojke. Kad im se pridoda i Ana Brnabić, pa krene u priče bez početka, kraja, sredine i smisla, ubiće i poslednje ganglije u Srbiji.
Kad jednog dana odu sa mesta na kojima izgleda kao da imaju vlast, I-Ku (IQ) od 120 će u Srbalja biti redak kao polarna mandarina.
No, to neće biti samo zasluga naših kompradora, već je rastanak s pameću davno i ozbiljno pripremljen. Samo omekšali mozgovi, koji su žrtvovali I-Ku rđavim ideologijama, mogli su da se poklone petooktobarcima, da od Cece i Nedića naprave srBske majke, da veruju Koštunici, da slede Vuka Draškovića, da veruju u antikomunističke bajke i da robuju zadrugama i parovima, bilo onim koji se tako zovu, bilo onim koji se zovu medijima, koji su slabo prikriveni rialitiji.
Pošto nikako nismo izgradili elitu, jer imamo neverovatnu želju i volju da udavimo sve što je uteklo od mediokriteta, da sve uprosečimo, da se na ono što nije prosečno poseremo…dakle, zbog nedostatka elite, mi svoje vođe ne izgrađujemo i ne odgajamo, već izvikujemo na ulici.
Od malih nogu se ovde uči kako obarati auoritet i kako se klanjati moći. Od autritativnih ljudi nemamo baš ništa, a od moćnih dobijamo vajdicu, u zamenu za pokornost. Kod nas je mudrac ne onaj ko nešto zna, ili misli, već ko ponavlja banalne fraze. U desetinama srpskih (još više „srBskih“) kuća sam video onu beskrajno plitku i trivijalnu sentencu: Bože, blagoslovi onoga ko u ovaj dom ulazi… ili onu drugu: Gospode, daj mi snage da prihvatim ono što ne mogu da izmenim… Svi, uostalom, znate te površne fraze, i vi ste ih se nagledali. Ovde, čim trojica kažu da je neko mudrac, ili da je nešto mudrost, četvrti to prihvata bez uključivanja mozga. Bez kritičkog rasuđivanja, glupost se nesmetano širi.
Pre dan ili dva, pričitah sledeći tekst: Istraživanje svetske inteligencije
Naravno, tih istraživanja danas ima kao ‘ladne vode i najveći deo ne zadovoljava ni metodološki, niti je validno, no, u ovom istraživanju ima logike. Bilo koji organ, ako se ne upotrebljava, brzo atrofira. Ko leži mesec dana, mora opet da uči da hoda. Srbi, odavno, od kad su prestali da budu seljaci, mozak ne treniraju i ovakvi rezultati su veoma verovatni. Za Zadrugu, Parove, Farmu i govore Vučića i Brnabićeve, I-Ku iznad 90 i nije potreban. Samo bi smetao, zapravo.
Nacija je zatupela, jer joj pamet služi za dovijanje, a ne za razmišljanje. Svaka nestereotipna, ozbiljnija misao, izaziva mozak mediokriteta na protivljenje; svaka činjenica, koja pregrađuje srednjaka od sveta mašte, izaziva iritaciju, baš kao i prvi koraci onoga ko je ležao mesec dana.
Politika je, u miloj nam i napaćenoj otadžbini, savršeno uvažila mediokriteta; daje mu što je ovom potrebno: nešto para za rđav parizer, ili letovanje na kredit u Crnoj Gori, na pomoćnom ležaju; daje mu odmaralice za mozak, koje se dele preko medija i daje mu viziju budućnosti u kojoj će žiiveti bolje, ali ne zato što je sam bolji, ili vredniji, već zato što je poslušniji i upravljiviji.
Ni jedna utopija se nije nikada ostvarila, svaka antiutopija je postala stvarnost.
Kada Vučić, ovo ne iznosim kao krtiku, već kao primer kako treba sa idiotima razgovarati, kaže da ćemo mi u Kinu slati svinjske papke, a odande će nam se vraćati leteći automobili, mediokritet ne nalazi u tome ništa što bi uznemirilo, pokolebalo, ili makar postavilo upitnik iznad onoga ko ovako rđavu bajku priča. Naprotiv: u mašti već vidi svinje-amputirce i sluša grmljavinu automobila iznad krova. Oni, koji aplaudiraju govorniku, ali mu ne veruju, nisu mediokriteti, nego gramzivci i secikese.
Da se vratim na prvu rečenicu: Vučić će pričati i pričati, sušiti lišće, terati medvede na zimski san u julu, ali – ono što je najvažnije – pričaće dok postoji uho koje će ga slušati i mozak koji će verovati bajkama, koje ni braća Grim, u koprodukciji sa Andersenom i Šeherezadom, ne bi mogli da smisle. Prostije: dok je ušiju, biće i usta.
Narod se, uopšte uzev, toliko rastao s mozgom, da Vučića neće ugroziti i jedna činjenica ovog sveta: ni siromaštvo, ni opšte opadanje, ni odlazak Kosova… opasnost mu preti samo od nekoga ko bi umeo i mogao da priča još besmislenije stvari, na još patetičniji način. Srbi su, do pre četvrt veka, mogli da podignu respektabilnu vojsku, danas – samo respektabilnu vojsku budala. Naši deretićevci, ravnozemljaši, poštovaoci Protokola sionskih mudraca i masonerije, antikomunisti i „nije to baš tako“ kontraši, pobedili bi sve vojske budala na ovom svetu i postali bismo planetarni gospodari besmisla.
Da parafraziram naslov romana Džona Apdajka „Run, rabbit, run“ (Trči, zeko, trči) u srpskoj varijanti: „Talk, rabbit, talk“ (Pričaj, zeko, pričaj). Vučić mora da priča stalno, svaki dan, više puta dnevno, jutrom i večeri, nedeljom i praznikom, jer – ako zaćuti – propričaće neko drugi i masa, masa koja još samo iz kičme misli, počeće da se klanja novom cezaru. Živeti se ne mora, pričati se mora.
Milan Milenković
Izvor: milanmilenkovic.com
Da je ovo sve tako kako Milan kaze, ja bih sebi………..