TAMO GDE NI VUK NE BI ZANOĆIO: Srećni ljudi sa Golije u vremenu nesrećnih

0
253

Neko bi rekao da tamo gde žive Ćurčići, u sred nedođije surove Golije, ni pametan vuk, ni golijski medved ne bi zanoćio! A Ćurčići tamo žive, i, ne da žive, nego odavno, lutajući po Srbiji, nisam sreo zadovoljnije ni srećnije, dragovoljnije ljude! Niti se na šta žale, niti im šta smeta, niti im šta u njihovom selu Gradac nedostaje. Džaba što je do Ivanjice desetak kilometara makadama, i još skoro 40-tak kilomtara isprolamanog asfalta, sve preko golijskim gudura, ogromne šumetine kroz koju je i sred bela dana strašno proći, džaba što, kad naiđe kijamet, zimske oluje, danima znaju biti odsečeni od sveta, danima bez struje, što zimi ponekad mesecima ne odu do grada, do prodavnice…

Ćurčići su sreću našli u drugim stvarima…

-Ne znam šta bih više? Ovde Stanisavi i meni i sin Milijan i snaha Sneža, ovde nam unuk Uroš, studira šumarstvo u Beogradu, ali je zbog ove situacije sada u selu, ovde je i leti, pomaže, ako Bog da, kad završi fakultet vratiće se na Goliju da radi… Svi smo, hvala bogu, zdravi, i, ništa nam ne nedostaje – kaže glava kuće Ćurčiča Stanoje.

Par desetina metara dalje, u drugoj kući bratstva Ćurčića, takođe tri generacije, Dragan, njegova supruga Gordana, sin Stefan, đak ivanjičke gimnazije, ćerka Nevena, učenica šestog razreda osnovne škole u Devićima, majka LJubica…

-I nije mi, veruj mi, mnogo puta padalo na pamet da odem odavde. A, i kud bi? Radim za sebe a šefu ili upravniku nikad dovoljno da naradiš. Radi se dosta, ali, ne živi se gore nego u gradu, ja ti garantujem – kaže Dragan.

Kad je ono proletos, zbog korone, narod počeo da se navrat-nanos vraća u sela, domaćin Stanoje izveo je sledeći zaključak koji važi i dalje:
-Vrlo nezgodno vreme došlo. Ono ranije, ko je otišao u grad, na posao, bio je kralj. Niti se vraćao u selo, niti je šta pipao. Sad, došlo kontra! Sad je kralj onaj koji je ostao u selu i koji je održao imanje. Ovi koji se sad vraćaju, moraju prvo motiku da kupe, pa onda da krenu dalje.

Da Vas podsetimo:  Kako je Aranđelovac postao grad torti, a Srđanovi šumadijski KOLAČI najtraženiji suveniri SA BUKULJE

O svetskim nevoljama, krizama i ratovima, epidemijama, Ćurčići se informišu uveče, na kratko, kad uljuče televizor da pogledaju dnevnik. Preko dana, nemaju kad da se bave informisanjem, a, ni od vesti koje stižu iz sveta ne zavise mnogo.

-Bogu hvala. Zazimio sam 12 grla krupne stoke, spremio 2.000 bala sena, dakle, pun senik, puna štala, kupio sam i žita, eno pun ambar! Dalje, zaklali smo dve svinje od po 250 kilograma, jednu kravu, puna i sušara kobasica i pršute, spremili brašna, soli, šećera, masti, ulja, drugih namirnica, ne moramo u grad do proleća. Ja sam srpski domaćin, kao što je moj otac bio, i moj đed, ni od koga ne zavisim, nikom ništa dužan sem – Bogu dušu – veli Stanoje.

U kućama Ćurčića u sred Golije važe starinski običaji. Gost, pa bio on poznat, nepoznap, prijatelj, neprijatelj, koji god stigne pred kuću, mora u kuću. Tamo ja za čas posla na stolu ručak, doručak ili večera, već u zavisnosti koje je doba dana. Ko okasni, može da ostane i na konak.

-Zadovoljni životom, Bogu hvala. Imamo sve, ne žalimo se, jedino, da je put malo bolji, signal mobilne da je jači, valjalo bi. Nešto računamo, bolje ovde biti svoj gazda, nego, raditi negde za 20 ili 30.000 dinara, a gazde nikad zadovoljni. A to što moramo da radimo, pa to je valjda normalno – radimo eto, da ne radimo porazboljevali bismo se – vele Milijan i Sneža.

Snaha Sneža, kad je pitaju šta joj bi da se uda na selo, kad je takvih primera ama sasvim malo na planini u šali kaže – „bila mlada, nije umela da razmišlja“. A u zbilji, gleda svog Uroša, deliju ko odvaljenog od planine, nekad jednog od najboljih đaka Šumarske škole u Kraljevu, danas sjajnog studenta, i, kud ćeš veću sreću.

Da Vas podsetimo:  Godinama gleda kroz prozor očekujući dolazak sina

-Kad sam upisivao Šumarski fakultet ideja je bila da se jednog dana vratim na planinu kao inženjer, da ovde radim. Tako mislim i danas – kaže Uroš.

Ćurčići i jedni i drugi žive od stoke, od belog mrsa koji prodaju u Ivanjici, Beogradu, od šumskih plodova, borovnica, gljiva, Dragan ima i 30 ari maline…

-Berićetan je ovde dinar, od svašta se može zaraditi… Proda se tele, i po četovoro – petoro godišnje, ja zaradim dinar i u šumi izvlačeći balvane traktorom. Ono što je nezgodno jeste što je zima šest meseci, a da nije snega i leda mi bismo radili i dan i noć ne bismo prekidali. Ne zato što nas neko tera, nego što tako volimo – kaže Dragan.

Ono zbog čega Ćurčići zebu jesu slike sela okolo. Kad padne mrak, retko se po okolnim brdima još ponegde vidi svetlo, po danu, teško je ugledati kuću iz koje se još vije dim. Prazna sela po Goliji sve praznija.

-Pre ćeš sad po ovim našim gudurama mečku sresti nego čoveka. Nema čovek da se sa kim čestito posvađa. A, I što bi se svađali. Stvarno je čudo kako brzo nestaje naroda. Nema mi goreg jada nego krenem kroz selo – ovde se urušava kuća, malo dalje košara – kaže Stanoje i iznosi svoju statistiku – 1962. godine u selu bilo 298 duša, sad u čitavom Gradcu ostalo jedva 30-oro.
-U Karalićima i Bajovićima nema više ni jedna živa kuća. Isto je i u Koliješnici. Možda smo mi poslednja generacija koja živi ovde ovakvim životom… A, da ima puta, da je asfalt do kuća, ko zna, možda bi i naša deca ostala, da ovde budu domaćini – tužno veli Dragan.

Da Vas podsetimo:  Pomagali smo teroristima na Košarama, kad smo čuli grmljavinu srpskih tenkova...

Ćurčićima vesti iz grada donosi Milijanov ujak, bivši golijski šumar i gorski boem Rajko Sović koji leta provodi na vrh Golije, u Odvraćenici, u svojoj drvenoj kolibi, a zime u Ivanjici. Kad dođe Rajko, a ovde ga svi zovu Rajkun, zasednu za sto kod komšije Mališe Marinkovića pa ga ispituju:

-Je li Rajko, kako je ono bilo sa tvojim golfom?

A Rajko priča:
-Dođem ja na Odvraćenicu, ostavim golfa više kuće, sednem da ručam, kad vidim kroz prozor, prolete niz livadu neki „golf“, isti moj. Jedem onaj leb i mislim, kakva budala vozi kola onom brzinom niz livadu… Posle, izađem napolje, vidim onaj „golf“ potrefio u bukvu na dnu livade i prepolovio se… Siđem do bukve, pogledam bolje, kad ono – moj „golf“… Nisam ga dobro zakočio kad sam ga ostavio.

-A ti gledaš i pitaš se kakva budala vozi „golfa“ niz livadu – začivakaju onda Rajka…

Srećni ljudi sa Golije u vremenu nesrećnih.
I sve se smeju, dok se nad planinom navlači mrak. Ovde u Gradcu, gde se živi malo drugačije, gde ne važe pravila ovog pokvarenog, propalog sveta koji nas sa svih strana okružuje i davi.

Zoran Šaponjić

Izvor: Iskra

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime