O srpskoj medijskoj reformi se priča i van granica naše zemlje. Ona počinje da služi kao strašilo za novinare na čitavom Balkanu. Vlastodršci i tajkuni svih nacija među srpskim medijskim reformatorima prepoznaju svoje idole. Stavljanje medija pod kontrolu, to je želja svake vlasti, tajkuna i ideologije.
Ostaviti na hiljade novinara i medijskih radnika bez posla i za to dobiti ogromnu podršku u Parlamentu i saglasnost “reprezentativnih“ medijskih udruženja je poduhvat vredan divljenja. Sada tek vidim koliko je bio u pravu pokojni Aleksandar Tijanić kada nam je 4 dana pre odlaska na javnoj raspravi o setu medijskih zakona ironično poručio u prvoj rečenici: “Mediji su na muci, ako ih ne reformiše Mici“. Mislio je britki Tijanić na tadašnjeg člana radne grupe za izradu medijskih zakona i pomoćnika ministra kulture i informisanja Sašu Mirkovića. Nije mogao ni da sanja Tijanić da to nije krajnji domet osnivača i nekadašnjeg suvlasnika B92, čelnika ANEM-a i medijske koalicije. Mirković je napredovao još više, postao i državni sekretar sa velikom perspektivom za dalji uspon u karijeri.
U pravu je bio Tijanić i u Aranđelovcu oktobra 2012. godine na skupu u koji je trasirao put ovakvom medijskom haosu. Pitao je “Džin“, kako su Tijanića mnogi oslovljavali, večite članove radnih grupa za izradu svih medijskih zakona i strategija od uvođenja višestranačkog života u Srbiji, kako im uvek uspeva da napišu novi nacrt zakona koji je uvek gori od prethodnih? Održao je tada Tijanić predavanje “ekspertima“ i “reformatorima“. Prisutni su ga slušali ćutke, bez komentara, kritike ili pohvale i nakon toga nastavili po starom.
A mediji? Ma kome su oni važni. Kome treba matori Radio Leskovac od 44 leta. Pa taj radio je već “baba devojka“. Niko nije želeo da ga kupi i uda. Preciznije, niko ga nije ni ponudio na prodaju. Za Radio Leskovac nije bila predviđena privatizacija nego gašenje. Posle Radio Niša, koji bi da nije bilo “eksperata i reformatora“ 21. februara ove godine slavio 70 rođendan, gasi se još jedan medijski brend juga Srbije. Južnjacima se u isto vreme nameće da finansiraju po četiri kanala Radio Beograda i novosadskog radija iz budžeta i pretplate dok gase i rasprodaju u bescenje njihove medije koji su postojali decenijama.
Zašto ubijaju Tanjug?
Tanjug je posebna priča. Brend od nacionalnog značaja, medij poznat u čitavom svetu, simbol bivše Jugoslavije i sada Srbije.
O kakvom se simbolu radi shvatio sam i nedavno kada sam davao izjavu za bugarski nacionalni radio “Horizont“. Mi i Bugari se uvek odlično razumemo, nikada nam nije potreban prevodilac. Ipak, kolege iz Bugarske, kada su čuli šta im govorim o sudbini Tanjuga i kako ga se medijska elita i država odriču, zatražiše da se u naš razgovor umeša i prevodilac. Ne mogu ljudi da veruju da Srbija gasi, kako oni kažu, evropski brend. Ponavljah ja tri puta istu priču, tužnu, tragičnu, ali nažalost istinitu. Srbija gasi Tanjug! Što ja više ponavljam oni se sve više čude? Pitanje kolegenice me malo trgnulo … “Pa da li ste vi normalni? Da li ste vi svesni koliki je brend Tanjug na evropskom nivou, koliko se njemu veruje?“ Ostadoh bez teksta. Sledeće pitanje me dotuklo: Šta kažete vi, srpski, novinari, vaša udruženja?
Odgovorih, već postiđen, da smo se Sindikat novinara Srbije (SINOS) i Profesionalno udruženje novinara Srbije (PROUNS) borili protiv toga ali da su glavni zagovornici ovakvih medijskih zakona i gašenja Tanjuga oni koji za sebe kažu da su “reprezentativni“ UNS, NUNS, ANEM, LOKAL pres i NDNV, okupljeni u samozvanu, neregistrovanu medijsku koaliciju. Da je država, kao što to otvoreno govori pomoćnik ministra i državni sekretar Ministarstva kulture i informisanja Saša Mirković, samo “sprovodila politiku medijske koalicije“.
Ostadoše Bugari u neverici posle mojih reči. Učinilo mi se da su se čak pomalo uplašili. Na glas pomisliše, a šta ako neki neoliberal u Bugarskoj uz podršku medijskih tajkuna, kojih ima i kod njih kao i kod nas za izvoz, dođe na ideju da ovaj srpski medijski pelcer prenese i kod njih.
A Tanjug? On na radost svih nas koji poštujemo brend i tradiciju još plasira vesti. Iskreno se nadam da će tako biti i ubuduće jer je to preko potrebno svim “malim“ medijima van Beograda koji nemaju sredstva da plaćaju mesečne naknade Fonetu i Beti. A Tanjugova konkurencija je već nervozna. Od početka godine danima objavljuju tekstove sa samo jednim pitanjem. Zašto Tanjug još nije izbrisan iz APR-a, zašto još nije ugašen, zašto još sve kolege iz Tanjuga nisu bez posla na ulici?
Iako meni neshvatljivo, od konkurencije Tanjuga to sam i očekivao. Medijsko tržište je malo i nemilosrdno. I tokom medijske reforme cilj je bio raščišćavanje tržišta za one koji su bliski medijskoj koaliciji. Pa, da se ne lažemo, zato je medijska koalicija instalirala svoje ljude u radnu grupu za izradu medijskih zakona, zato se borila i izborila da ima svog čoveka na mestu pomoćnika ministra i državnog sekretara za kulturu i informisanje. Jednom rečju, da ima potpuni medijski monopol.
Ali ono što me je potpuno porazilo su stavovi i tekstovi medijskih udruženja. Kampanji su se pridružili i UNS i NUNS. I oni se “sekiraju“ i brinu što Tanjug još postoji mimo njihovih pravnih akata i famoznog člana 146. Zakona o javnom informisanju i medijima. “Reprezentativna“ udruženja se danima pitaju na svojim portalima, zašto Tanjug još nije izbrisan iz registra medija, zašto i dalje emituje vesti? Kao da je Zakon donet pre 16 meseci stariji i važniji od Ustava, više od 70 godina tradicije i brenda Tanjuga. Svi oni, koji su imali privilegiju, da uče od novinara Tanjuga, kao ja od pokojnog Ljubiše Ilića dopisnika iz Niša, ponosni smo na to i svesni značaja tanjugove novinarske škole!
Umesto makar solidarnosti sa kolegama koje ostaju bez posla, kao da UNS i NUNS žele što pre katanac na vrata Tanjuga. Zašto ne traže “reprezentativna“ udruženja izjašnjenje Ustavnog suda po žalbi SINOS-a i PROUNS-a? Zar ne bi bilo pošteno da pre nego što ugase Tanjug provere da li njihova zakonska rešenja možda ne krše neki član Ustava? Ustavnost medijskih zakona je još pod lupom, bez obzira na to što ga ubrzano sprovode. Zar nije moguća promena nekoliko članova zakona koji je već naneo nesagledivu štetu? Pa to u parlamentu može da se izglasa za 20 minuta. “Reprezentativna“ udruženja postavljaju nove standarde u dodvoravanju medijskim tajkunima. Umesto, makar prividne, brige za kolege, zalaganja i borbe za opstanak i trajanje medija, oni su otvoreno za njihovo gašenje!
Slična stvar se dogodila i prošlog leta, kada je jedan od čelnika medijske koalicije, predsednik IO UNS-a Petar Jeremić otvoreno poručio na sajtu UNS-a: “ srećan sam što vas, koji ste “kulturni“ i ćutite kada to od vas traže oni koji vas plaćaju, više neće biti među profesijom. Da za vašim vođama u mulj potopite i vaše glave, koje su još samo ostale da iz njega vire.“
A šta medijska koalicija, ANEM, UNS i NUNS, vide kao naslednika Tanjugovog brenda? Narodnog poslanika, bivšeg naprednjaka Sašu Mirkovića, vlasnika “Moje televizije“, TV “Best“ i lista “Sport“? Po njihovim zakonima to je moguće i poželjno ali jedini mali problem je zdrav razum Srba ali očigledno i onih van granica ove zemlje.
Gašenje Tanjuga imalo bi još jednu nesagledivu posledicu. Naime, medijska scena na lokalnom i regionalnom nivou već je osakaćena reformom. Ukoliko se ugasi i Tanjug, preostali lokalni mediji bi izgubili pristupačan i uvek dostupan servis za dobijanje nacionalnih vesti. Tada bi bili prepušteni na milost i nemilost Fonetu i Beti koji će ubuduće moći da diktiraju uslove “malim“ medijima po svojoj volji, a iskreno, ni do sada, nisu bili finansijski dostupni mnogima. Gašenjem Tanjuga njima se otvara prostor za ekstra profiterstvo, tržišnu dominaciju, zloupotrebu dominantnog položaja i monopol. To je, tako bar izgleda, bio i smisao reformi.
Nije Tanjug jedina žrtva reforme u režiji medijske koalicije. Ništa bolje nije prošao ni Međunarodni radio Srbija i niz malih i nešto većih lokalnih i regionalnih medija. Put je reformatore sada doveo do praga najstarijeg dnevnog lista kod nas, Politike.
Mora se priznati da to deluje kao ironija sudbine. Na čelu Politike, glavna urednica ove kuće, Ljiljana Smajlović je ujedno i predsednica Udruženja novinara Srbije. Udruženja koje je kamen temeljac i stožer Medijske koalicije jer je najbrojnije i najstarije udruženje kod nas. UNS je sve vreme bio oštar zagovornik privatizacije po svaku cenu, privatizacije bez izuzetka, kršenja Medijske strategije i odustajanja od regionalnih javnih servisa. A sada je reforma zakucala i na vrata Politike? Da li će izlazak države iz medija biti zaustavljen na primeru Politike?
Priča se malo promenila. Gostujući u emisiji “Da možda ne“ na RTS predsednica UNS-a Ljiljana Smajlović je rekla da se ne sme dozvoliti neprijateljsko preuzimanje Politike od drugih štampanih medija. Stav koji bi imao težinu da ima doslednost i principijelnost. Kako su elektronske i štampane, male i velike, lokalne i regionalne medije mogli da otkupe njihovi konkurentski mediji. Tada to nije doticalo ni UNS ni Ljiljanu Smajlović. Tada ni tradicija i višedecenijsko postojanje pojedinih medija nije bilo važno. Ali verovatno je ljudski da čovek malo više brine o sebi nego o drugima. Politika je nesumljivo brend, nacionalno medijsko blago. Mora se priznati sa dosta smanjenim tiražom, ali ne može baš sve da bude komercijalizovano kao što je tvrdio UNS. Ali nacionalno blago su i Tanjug, Međunarodni radio Srbija. Možda ne nacionalno, ali svako regionalno, niško blago je bio i Radio Niš. Za Leskovac je najveće medijsko blago Radio Leskovac, za Bosilegrad, Babušnicu, Belu Palanku njihovi jedini elektronski medij u tim opštinama a koje su “reformatori medijske koalicije“ ili već ugasili ili pokušavaju da ugase. I njima treba dati priliku da prežive reformu jer ne vrti se ceo svet oko medijske koalicije i medija na čijem su čelu lideri ove neregistovane fantomske grupe.
Očigledno da su zagovornici neoliberalizma i stavova Adama Smita i nobelovca Miltona Fridmana tvrdi u promovisanju “nevidljive ruke“ tržišta samo dok ih ta ruka ne dotiče. Kada su oni u pitanju, tada važe drugačiji aršini. O njihovim platama ne sme da se govori, njihove kompanije su zaštićeni izuzeci i za njih važe neka posebna pravila. Ako je i od medijske koalicije, mnogo je!
Pitaju me mnoge kolege novinari, snimatelji, montažeri, tonci, realizatori: da li zaista verujem da pisanjem, verbalnim duelima na javnim raspravama i skupovima, diskusijama, ukazivanjem na nelogičnosti, može nešto da se promeni. Naravno da ne, nisam toliko naivan. Kao izbačeni posmatrač iz radne grupe za izradu medijskih zakona, kao bivši urednik i novinar Niške televizije mnogo puta sam uverio, da niko ne može stati na put interesnoj grupi, moćnijoj i od same države. O kakvoj se bahatosti radi medijske koalicije dovoljno svedoči činjenica da su mogli da se poigravaju sa Medijskom strategijom koju je usvojila Vlada Srbije. Da iz nje uzmu ono što im odgovara i ubace u zakone a odbace ono što im smeta. Da iz radne grupe za izradu medijskih zakona izbacuju nepodobne članove, da u Ministarstvo kulture i informisanja ubace svoje predstavnike na najvažnija mesta, da resorno Ministarstvo sprovodi njihovu politiku i time se javno hvali, da sprečavaju objavljivanje naučnih radova koji nisu u skladu sa njihovom medijskom politikom, da gase Tanjug, Međunarodni radio Srbija, lokalne i regionalne medije sa višedecenijskom tradicijom, da osnivaju medije, da putem konkursnih komisija dele budžetski novac, da omoguće bujanje rijaliti programa, da krše preporuke Komiteta ministara Saveta Evrope iz 2007. godine i Medijske studije koju za potrebe Srbije napisaše evropski stručnjaci o trošku EU …
Ovo znaju mnogi i ćute. Zadnji je čas, pokrenimo akciju i spasimo Tanjug. Ja rekoh i spasih dušu. A Vi?
mr Milan Petković
novostidana.rs/
