Tatjana Lazarević: Verujem u mir na Kosovu

0
110

Tatjana Lazarević, urednica portala Kossev iz Kosovske Mitrovice, dobitnica je nagrade za ličnost godine beogradskog tjednika Vreme za objektivno, hrabro i odgovorno novinarstvo. O motivima nastanka ovog portala kaže kako je on izraz osjećaja ugroženosti i života u permanentnom izvanrednom stanju koji ne prestaje već 30 godina: „Celo moje odrastanje prošlo je u poziciji ugroženosti: kako da stigneš do škole, kako da vodiš računa kojim jezikom pričaš i kako da gledaš u koji ćeš kafić ući. Kossev je nastao iz osećaja nepravde koji ne podnosim, iz svesti o tome da se ovde o nama niko ne brine i zbog atmosfere medijskih laži i propagande kojoj smo neprestano izloženi.“ S ovom hrabrom novinarkom razgovaramo o stanju na Kosovu i Metohiji.

Kako danas žive Srbi na sjeveru Kosova? Jesu li njihovi najbitniji problemi egzistencijalni, politički ili nacionalni?

Sva tri korpusa pitanja su danas bitna za Srbe na Kosovu. Prvo treba reći da Srbi na Kosovu danas čine tri do pet odsto populacije ili sedam do osam odsto prema procenama OEBS-a. Taj broj Srba na Kosovu je veoma nizak u odnosu na većinsko stanovništvo, ali se upravo kod tako niskog procenta jedne populacije najlakše utvrđuje zrelost čitavog društva i kvalitet nekog sistema u kojem opstaju građani, u ovom slučaju srpska etnička manjina od 1999. godine. Ako pitate Albance, oni će vam reći da nijedna manjina u Evropi nema veća prava nego što ih imaju Srbi na Kosovu i onda navode ustav, razne zakone i delove Ahtisarijevog plana u kojima se ta prava spominju, a kada razgovarate sa Srbima, oni će reći da nema naroda u Evropi kojem su toliko ukinuta njegova prava kao što su to Srbi na Kosovu. Činjenice govore u prilog stvarnoj ugroženosti koju osećaju članovi srpske zajednice na Kosovu.

Sindrom „kuvane žabe“

Koji su konkretni izvori takve ugroženosti koju osjećaju Srbi na Kosovu?

Radi se o sistemskoj i suštinskoj diskriminaciji Srba na terenu i izostanku tolerancije većine prema Srbima kao manjini. U većinskom albanskom stanovništvu prisutna je značajna percepcija Srbije i srpskog naroda kao dežurnog krivca za sve zlo koje se na Kosovu dogodilo, kao i za današnje tekuće probleme. Srbi i Srbija se doživljavaju kao neprijateljiokupatori i zločinci, smatra se da Srbija i srpski narod nisu do kraja krivično i moralno odgovarali te da oni moraju da polože račun albanskom stanovništvu. Često ćete čuti od Albanaca kako oni danas stradaju jer Srbija nije priznala Kosovo, pa onda ono ne može da dobije viznu liberalizaciju, kao i to da Srbija svuda po svetu blokira Kosovo da postane „normalna država“. U tom kontekstu Srbi na Kosovu opstaju u jednoj specifičnoj atmosferi tzv. normalnosti teškog života, jer ovde se već hronično podrazumeva da Srbi na Kosovu teško žive i sa tim osećajem se rađaju i sa njime umiru. Srbi na Kosovu žive sa time da se njihova prava neprestano krše i da njihov život svakog trenutka može da bude rizičan.

Koliko danas brojčano ima Srba na Kosovu i traje li i dalje proces njihova iseljavanja?

Podaci o broju Srba su nepotpuni, ali otprilike ih ima između 110 i 120 hiljada. Srbi su bojkotovali popis stanovnika 2011., kada je na Kosovu ukupno registrovano oko 1.739.000 stanovnika, od čega su Albanci činili 93 odsto, a Srbi 1,5 odsto. Poslednji popis koji su provele srpske vlasti bio je onaj iz 1991., koji su opet Albanci masovno bojkotovali i tada je napravljena procena da na Kosovu živi 1.950.000 stanovnika i da Albanaca ima oko 81 odsto, a Srba između devet i deset odsto. Prema popisu iz 1981., na kojem su sudelovali i Albanci i Srbi, bilo je milion i po stanovnika, 77 odsto Albanaca ili 1.227.000 i 13 odsto ili 209.000 Srba. Možemo reći da već pola veka Srbi sistematski odlaze: od jugoslovenskog ustava iz 1974. do danas bilo je nekoliko talasa iseljavanja, uključujući i egzodus nakon rata 1999. U poslednjih nekoliko godina, od 2008. i unilateralnog proglašenja nezavisnosti Kosova, trend je pomeranje srpskog stanovništva sa juga na sever Kosova i sa severa u centralnu Srbiju, naročito od 2013., briselskog procesa i ukidanja državnih institucija Srbije na Kosovu te nasilne integracije srpske zajednice u kosovske institucije, koju je u prvom redu sprovodio Beograd, uz pomoć međunarodnih institucija.

Što je to „tihi egzodus“ o kojem često slušamo kada je riječ o Kosovu?

Zadnjih godina se prvi put suočavamo sa činjenicom da srpske porodice na Kosovu svoju decu upisuju u srednju školu negde u Srbiji, na način da često jedan od roditelja odlazi da živi sa tom decom izvan Kosova. Ranih godina posle rata, naročito kada je otvoren univerzitet na severu Kosova u Kosovskoj Mitrovici, mnogi Srbi su se vraćali i tada smo doživeli i porast mladih porodica i dece na severu Kosova. I sadašnja vlast u Srbiji pomaže gradnju stanova na severu, ali taj trend privremenosti je novi fenomen na Kosovu. Ako dođete sa strane u Kosovsku Mitrovicu, mogli biste reći da je to jedan živ univerzitetski grad, gde se vidi veća gustoća stanovništva, što je tačno, ali ja često kažem da Kosovska Mitrovica liči na jednu veliku autobusku stanicu jer je sve u prolazu: jedni dolaze, drugi odlaze i u tom međuprostoru i međuvremenu se obavljaju i neki poslovi. Ta gustoća naseljenosti stanovništva i ta živost su, po meni, privid suštinske stabilnosti i stvarnog života grada.

Podaci govore da s Kosova odlaze i Albanci…

Još od detinjstva često putujem Kosovom, ali danas vidim tradicionalna poljoprivredna zemljišta koja su sada neobrađena, neprestano niču nove kuće, ali one su prazne… Njihovi vlasnici su Albanci koji žive na zapadu i dolaze na Kosovo jednom godišnje. To je indikativna činjenica za iseljavanje Albanaca i kada sa njima razgovaram, oni kažu da je njihovo srce na Kosovu, ali to Kosovo im nije dalo ono što su od njega očekivali. Oni ne samo da na Kosovu ne žive bolje nego, ako govorimo o običnom svetu, žive znatno lošije u odnosu na Srbe. Nadnica za radnika Albanca na jugu je pet evra, a za radnika Srbina na severu je deset evra. Za majstora Srbina nadnica je 20 evra, a kod Albanaca je deset. Nema albanske familije koja nema nekog u inostranstvu i taj trend odliva mladog i radno sposobnog stanovništva nije fenomen samo na Kosovu, već na čitavom Balkanu. Gradovi su prazni, a autobuski kolodvori i aerodromi su puni.

U kakvom raspoloženju građani srpske nacionalnosti na Kosovu iščekuju rezultate pregovora srpske i albanske strane na međunarodnom nivou, kao što je bio ovaj posljednji u Berlinu?

Postoji sindrom „kuvane žabe“ i taj izraz često ćete čuti na Kosovu. Nama koji ovde živimo on znači da će u donošenju odluka u pregovorima – u naše ime, bez da se mi nešto pitamo i vrlo često protiv naše volje – Srbi na Kosovu sa tim biti saglasni, verovatno zato što su kao zajednica oslabljeni i verovatno zato što su naučeni na osećaj lojalnosti prema Srbiji kao svojoj matici. Pregovori u Berlinu su samo jedan od događaja u nizu tog tipa i kada o tome pitate neke od Srba, oni će reći – ma sve je tu jasno. Emotivno, oni bi najviše želeli da je Kosovo i dalje Srbija, da nema nikakvih problema između njih i Albanaca, da sa njima žive u miru i da bi mogli lako da se dogovore, ali znaju da je to idilična slika koja je danas nestala.

Kakva je uloga Srpske pravoslavne crkve među Srbima na Kosovu?

Crkva je za Srbe na Kosovu, u vrednosnom smislu i u osećaju sigurnosti, rekla bih najvažnija institucija. Raško-prizrenska eparhija na Kosovu je zaista specifična jer je svojim primerom svedočila, naročito od rata 1999., da je ona živa crkva i da je stala uz svoj narod. Mislim, da nije bilo Raško-prizrenske eparhije te 1999. godine, kao i mitropolita Amfilohija, koji je tamo boravio danima nakon rata i skupljao ubijene Srbe, ali i preostali narod i da nije bilo takve uloge crkve, ozbiljno sumnjam da bi se, naročito na jugu Kosova, ijedan Srbin zadržao. Moj prvi doživljaj prvih poratnih godina sa terena je bio da je Miloševićevom režimu odgovaralo da Srbi sa juga Kosova odu, gledajući vojna i policijska lica koja su govorila ljudima da se pakuju i da idu. Osim toga, shvatila sam da postoji ozbiljan nedostatak plana nakon potpisivanja Kumanovskog sporazuma za ostanak tih ljudi.

Veza između naroda i sveštenika

Što je konkretno učinila Raško-prizrenska eparhija?

Dakle, Raško-prizrenska eparhija je okupila taj preostali narod, bila je uz njih, bodrila ih i pomagala im i istovremeno otvorila kanal komunikacije i sa međunarodnim predstavnicima i sa kosovskim Albancima. Sećam se jedne rečenice tadašnjeg vladike Artemija koji je, nakon optužbi iz Beograda da pregovara sa Albancima i međunarodnom zajednicom, rekao: „Razgovaraću i sa crnim đavolom ako ću tako da pomognem da moj narod opstane.“ Ta percepcija o ulozi crkve na Kosovu nije se promenila, štaviše, ta crkva buja i okupljanje naroda oko crkve na Kosovu je dobilo na jednom novom kvalitetu, naročito na jugu. To se vidi u načinu kako se obnavljaju manastiri, ne samo kao zadužbine, nego kao žive tačke okupljanja preostalog stanovništva. Prizren je recimo jedan od lepih primera: obnavlja se prizrenska bogoslovija, vladika Teodosije došao je da radi sa učenicima bogoslovije i oseća se jedna svežina koju je ta bogoslovija donela. Oživljavaju crkve u gradovima u kojima danas nema Srba, ali u kojima se vernici ipak okupljaju. Obnovljena je crkva sv. Nikole u Prištini u kojoj je otvoren i Srpski kulturni centar. Danas se na Kosovu crkve i manastiri obnavljaju i oni deluju kao žive tačke širenja kulture i pozitivnog duha o važnosti da srpski narod tu opstane. Ono što daje veru i nadu Srbima jeste što te manastire vode učeni sveštenici i monasi koji su dobri realisti i opredeljeni ka miru. Osim te vrsne diplomatije, ono što Raško-prizrenska eparhija radi već nekoliko decenija predstavlja neku vrstu bajpas delovanja na mestima gde su omanuli srpska država ili civilne institucije na Kosovu. Ponavljam, ono što je važno je živa veza između naroda i sveštenika koji tom narodu daju nadu da treba da opstane. Treba reći i to da već više godina postoji suštinski sukob koncepata Srpske pravoslavne crkve i službenog Beograda oko Kosova: crkva se snažno protivi bilo kakvoj podeli na Kosovu, a sa druge strane predsednik Aleksandar Vučić govori o, kako on to naziva, istorijskom pomirenju i etničkom razgraničenju na Kosovu i Metohiji, zapravo o podeli Kosova.

U Štrpcima je nedavno došlo do sukoba policije i građana nezadovoljnih zbog izgradnje hidrocentrale. Desila se i velika akcija kosovske specijalne policije. Šire gledano, koliko su opasni ovakvi incidenti i koliko je blizu eskalacija sukoba širih razmjera?

Takva opasnost, naročito na Kosovu, nikada ne može da se isključi. Svi sukobi koji su postojali i pre 1999. i posle rata na Kosovu počinjali su iznenada. Lep prolećni sunčan dan i pet minuta kasnije imate hiljade demonstranata, KFOR postavljen između dve etničke zajednice, suzavac, šok-bombe… Ono što je jako opasno, a to je svojevrsna nova faza, jeste da će u nekom novom incidentu biti teško ubediti bilo koga od nas, Albance ili Srbe, da je reč o spontanom sukobu. Postoji zajednička percepcija i Srba i Albanaca da bilo kakav novi sukob na Kosovu da se desi, on će biti navođen. Vladika Teodosije, koji je veoma obazriv čovek i koji se po prirodi svoje funkcije ne oglašava, upozorio je na ovakvu opasnost. On to sigurno ne bi radio da nije savršeno informisan i to je ono čega se mnogi na Kosovu plaše. Kada je nedavno predsednik Hašim Tači posetio hidrocentralu Gazivode, uz demonstraciju specijalaca i strah na ulicama, nije bilo nijednog čoveka ovde koji nije govorio o dogovorenom incidentu. Takođe je činjenica da se već godinama vodi pravi medijski rat tabloida iz Prištine i Beograda i ako ne znate realnu situaciju na terenu, prema pisanju takvih medija mislićete da se zaista vodi pravi rat. Sa dve takve slike, jednom stvarnom i jednom medijskom, ako živite na Kosovu, morate biti veoma dobro informisani, stavljajući sve informacije u specifični kontekst i morate biti čvrsto nogama na zemlji…

Kakav politički sporazum za trajni status Kosova je danas realno moguć i koliko vremena je za takav sporazum potrebno?

Ovo međustanje je nama trajno stanje. Toga bi trebalo da budu svesni oni ljudi koji kritikuju „zamrznuti konflikt“ i koji na to imaju pravo, ali to privremeno stanje traje već duže vreme i nama je, kao što sam već rekla, to jedini garant opstanka. Što se tiče postizanja trajnog mira, mislim da to ne bi smeo da bude mir kao rezultat političkog inženjeringa, već verujem u mir kao ultimativnu kategoriju opstanka čovečanstva. Da biste to postigli, morate težiti miru onoliko vremena koliko je za takav mir potrebno. Takav koncept je danas možda prevaziđen u odnosu na činjenicu kako funkcionišu politički sistemi širom sveta i kako izgleda globalni kulturološki obrazac da se sve konzumira sve brže i sve više: kratko rečeno, mir ne možete da postignete ako ga ne želite. Tradicionalno gledano, potreba za mirom pripada onoj boljoj polovini čoveka, kao što i potreba za ratom pripada onoj drugoj polovini, a ja pripadam ovoj prvoj. Verujem da postoji volja ljudi na Kosovu, jednih i drugih, koji dovoljno dugo pričaju o miru da bi do njega zaista i došli, ali mislim da se ta volja guši političkim i medijskim inženjeringom i da smo svi mi njegovi robovi. Što se tiče samog mira na Kosovu, on se ne može postići ako će jedna strana sve dobiti, a druga sve izgubiti, nego na način nekog zajedničkog imenitelja koji bi bio prihvatljiv za sve i koji bi bio trajan. Za tako nešto je potrebno sazrevanje balkanskih naroda da su im mir, normalnost života i poštovanje ljudi do sebe zaista prioritet i tek onda će se ostvariti stabilnost za duže vreme. Nažalost, na Kosovu danas svi imamo percepciju da se nalazimo u predvorju novog sukoba. Ne bih volela da se vreme osveštenja dogodi nakon velike ratne tragedije.

Bojan Munjin 
Izvor: P-portal.net

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime