Teheran i Vašington u klinču

Iran i Amerika opet u klinču

List „Revija 92“ br. 187, 13. decembar 1996.

Neko će reći, opet prastari tekst. Razmislite o tome koliko je vremena izdržao i koliko je zadržao aktuelnost. Postavljam ga samo zato što želim da na sajtu budu svi objavljeni tekstovi pre uspostavljanja Interneta. Ni „Politika“ nema na Internetu arhivu stariju od 2000. godine.

Kada sam bio u ulozi Portparola Vojske Jugoslavije, mi u Vojsci tek smo počeli da stavljamo svoje priloge na Internet.

Iran narasta u regionalnu silu s pretenzijama da predvodi islamski pohod na svet. Razveden brak iz računa između Vašingtona i Teherana, nastao zbog Bosne. Hoće li se NATO proširiti preko Irana ili će se broj džamija povećati.

Posle odmazde za 11. septembar 2001., u kojoj su glavni ceh platili avganistanski talibani, predsednik SAD Džordž Buš je na sebi svojstven način najavio razvoj budućih događaja. U jednoj od pretnji zemljama, koje prema njegovom mišljenju štite terorističke organizacije, on je Irak, Iran i Severnu Koreju svrstao u „osovinu zla“ i upozorio ih da je rat protiv terora tek počeo. Geostratezi smatraju da redosled navedenih zemalja nije slučajan. Posle osvajanja Iraka, u kojem niko nije naišao ni na teroriste, niti na oružje za masovno uništavanje, bar tako tvrde u Britanskom parlamentu, sve više je nagoveštaja da će Iran biti sledeća zemlja na američkoj „listi za odstrel“.

O već razrađenom planu za napad na Iran pisali su „Vašington post“ i „Nezavisimaja gazeta“. Mnogi analitičari smatraju da je najavljeni rat na Srednjem istoku neminovan. Taj stav je zasnovan na činjenici da administracija Džordža Buša sve ozbiljnije optužuje Iran za kontakte sa Al Kaidom. Na teret Teheranu stavlja i kršenje sporazuma o neširenju nuklearnog oružja. Stejt department insistira na promeni režima u Teheranu i upozorava tamošnje islamiste da ne pokušavaju da islamsku republiku „repriziraju“ u Iraku.

S druge strane, vrhovni iranski islamski lider ajatolah Ali Hamnei upozorio je svetsku javnost, da bi napad na Iran bio ravan samoubistvu. Odbacio je bilo kakve veze ili razgovore sa SAD, „jer bi“, kako on tvrdi, „to bilo štetno za iransku nezavisnost i islamski pokret u svetu“.

Iran – regionalna sila

Iran regionalna silaU poslednjih 2.900 godina Iran aktivno učestvuje u stvaranju istorije Srednjeg i Bliskog istoka. Narod koji je živeo na iranskim prostorima iskusio je brojne, čuvene, uglavnom regionalne ratove (Grčko-persijski, Spartansko-persijski, Partski, Vizantijsko-persijski, Persijsko-turski, Rusko-persijski, Iračko-iranski i drugi). U oba svetska rata nastojao je da bude neutralan.

U istoriji Irana zabeleženo je nekoliko tzv. islamskih perioda, na primer, od vladavine dinastije Omejida (661–750. godine) do kraja Timurovih pohoda 1404. godine. Stoga su, zbog mogućih sukoba zbog širenja i nove dominacije islama, zanimljiva tri svetska trenda. Prvo, islam teži da proširi tzv. kuću islama (Dar al Islam). Drugo, Iran je neprestano izvorište i politički centar šiitskog islama, koji nastavlja vekovnu borbu protiv sunitskog islama, čiji su zaštitnici Amerikanci. Treće, SAD čine sve da onemoguće otpor islamskih zemalja njihovoj svetskoj dominaciji.

Iračko-iranski rat (1981–1988), koji je poslužio Sjedinjenim Američkim Državama da zaustavi iransku revoluciju ajatolaha Ruholaha Musavi Homeinija, Iran je završio sa 400.000 mrtvih i štetom od 400 milijardi dolara. Vidanje rana i oporavak od rata verovatno su najveći razlozi što se teheranska administracija primirila nekoliko godina nakon završetka rata. Sada Iran staje na noge i ponovo predstavlja regionalnu silu.

Vojska Irana je sve snažnija i aktivnija. Povremeno upada Irak u lovu na Kurde, proverava pomorsku vatrenu moć zatvaranjem „naftnog grla“, u manevrima koristi i „basidže“, koji se pripremaju za „oslobađanje Jerusalima“, „kada zatreba“ napadaju pripadnike Mudžahedin halka, testirali su prvi „nevidljivi“ borbeni avion i raketu velikog dometa Šahab-3. Iranci školuju stotine nuklearnih stručnjaka u Moskvi i Pekingu, a CIA je upozorila da Iran „možda već ima atomsku bombu“.

Sprečavanje širenja islama

Pokušavajući da zasnuje čvršći islamski uticaj u svetu, Iran je krajem 1997. godine, u svojstvu predsedavajućeg Organizacije islamske konferencije, zatražio da predstavnik te organizacije bude stalni član Saveta bezbednosti. U francuskoj štampi je objavljeno da su veze Ankare sa Teheranom i Bagdadom opasne i da su one potvrda da islamisti imaju „otomanske ambicije“.

Usledio je prvi pokušaj Zapada da se spreči širenje islama. Sjedinjene Države su inicirale sukob između ekstremnih šiitskih i sunitskih fundamentalista, a kao podstrekači su korišćeni avganistanski „Bogoslovi“, poznatiji kao Talibani. Da su vašingtonski žreci prećutnom i katkad otvorenom podrškom Talibana postigli planirane efekte, pokazala je reakcija vođe iranskih šiita ajatolaha Ali Hamneia. On je u jesen 2001. osudio sve postupke Talibana, kao antiislamske.

Islamski jezičci iz Rijada dosežu do Bosne i Hercegovine, Francuske, Amerike… S druge strane, širenje Atlantske alijanse, barem zasad, doseže do Irana i Zapadne Azije. Za sve zainteresovane važno je da su suprotstavljeni procesi, sa izvorištima u Rijadu i Vašingtonu, izazvali mnoge promene u svetu. Nagovešten je front za odbranu Istoka. Sporazumima o saradnji i odbrani povezani su Rusija-Belorusija-Kazahstan-Tadžikistan-Kirgistan-Kina-Indija…

Svima je jasno ko bi bio pobednik u sukobu između SAD, usamljene super sile, i Irana, potencijalne regionalne sile. Međutim, analitičari upozoravaju na aktuelan proces prestrojavanja država. Jednostavno, vreme radi za Iran, jer iza njega se prikupljaju islamske zemlje, a Sjedinjene Države gube i doskorašnje saveznike.

Pogledi puni zebnje

Sve islamizovanije Sjedinjene Američke Države nisu uspele da zaustave prodor islama, a sada je otvoreno pitanje da li će pokušati da mu se suprotstave. Pokazalo se da nije rešenje talibanski „utuk na utuk“. Možda je izlaz Mubarakov Egipat, koji se bez milosti bori protiv nadirućeg talasa militantnog islama, u čijem je okruženju.

O opasnim odnosima doskorašnjih saveznika ne govore samo američke pretnje Iranu. Iranski duhovnik ajatolah Muhamed Ali Tashiri dao je ocenu koja iskazuje osnovni stav najmoćnije islamske zemlje sveta. Rekao je: „Danas se borimo protiv sila koje nastoje da zagospodare svim ostalim državama“. Ministar odbrane Irana, admiral Ali Šamkani upozorio je da „Iran nije ni Avganistan ni Irak i da SAD treba da znaju da je iranski politički i vojni status potpuno drugačiji – Iranci će odlučno braniti svoju nezavisnost i teritorijalni integritet“. Naglasio je da Iran neće odustati od svoje nezavisnosti i „svetih ciljeva“.

Ne sme se zaboraviti ni emotivni naboj, koji prati zategnutost odnosa na relaciji SAD – Iran. Tako je Iranski parlament usvojio poseban budžet za odbranu „od američke zavere“. Ali Akbar Hašemi – Rafsandžani je za predsednika SAD Džordža Buša izjavio da ima mozak vrapca u glavi dinosaurusa. Na velikim protestima u Teheranu demonstranti uzvikuju: „Smrt Americi, smrt Džordžu Bušu“. Iran od avgusta 2002. vežba odbranu u slučaju napada Sjedinjenih Država.

Suštinu sukoba između Teherana i Vašingtona (njihovih administracija) precizno je izrazio Džonatan Viner, pravni savetnik senatora Džona Kerija: „Suveren Abu Dabija investirao je u SAD sve prihode od nafte – nekih 10 milijardi dolara godišnje! Kraljevska kuća Saudi Arabije kupila je polovinu rafinerija ‘Teksako’ kao i benzinske pumpe u 33 države. Ona je vlasnik i UPI (United Press International), jedne od najjačih novinarskih agencija“.

Sjedinjene Države već gube svoju teritoriju, u tihom procesu fundamentalne islamizacije i spremaju se da ognjem i mačem utvrde svoju hegemoniju i zaustave prodor islama na Zapad. Sve je prirodnije pitanje: Gde će tzv. Novi svetski poredak odvesti Ameriku, prema Istoku ili ka Zapadu? Više se ne postavlja pitanje: Gde to Amerika vodi svet?

svetozarradisic.com