Na onoj televizijskoj Srbiji – sve zabava. A najzabavniji – političari! U stvarnoj Srbiji političari nisu zabavljači već uglavnom – feudalci. Praktično, opozicije i nema, jer sve stranke imaju svoj deo vlasti, ako ne na republičkom onda na lokalnom nivou
Piše: Željko Vuković
Televizijska i stvarna Srbija kao da nisu ni u kakvom srodstvu. Razlikuju se maltene kao svadba od sahrane.
Na onoj televizijskoj – sve zabava. A najzabavniji – političari! Nema dana bez bar jedne takozvane političke emisije. A sve liče kao jaje jajetu: voditelj je sudija u ringu koji se trudi da boksere navedu da udaraju što jače i sve niže ispod pojasa, a u tv studiju su i najvijači koji na svaki udarac aplaudiraju svom miljeniku.
Dakle, uopšte nema razgovora, samo se razmenjuju unapred smišljene sočne optužbe, etikete, uvrede… Pa ko je nevaspitaniji i glasniji – taj pobeđuje. Naravno, desi se da u te tv-ringove zaluta i neki naivni ili dobro vaspitani političar, ali redovno bude ismejan. Naročito kad kaže kako je mislio da će dotična emisija biti prilika da se odgovorno i argumentovano raspravlja o problemima koji se tiču egzistencije miliona ljudi. Stvarno, otkud mu takva očekivanja kad se ni u parlementu tako ne razgovara…
Psovke i frizeri
Manje dramatične, ali jednako zabavne su i emisije u kojima gostuje takozvana intelektualna elita. Što više psovki, to gost veća intelektualna zvezda, pa normalni ljudi moraju u to vreme sklanjati decu ispred malih ekrana.
Drugi kriterijum da se bude promovisan u medijskog intelektualca glasi: što skromniji rečnik to veći pisac, reditelj, umetnik… Još ako kažu da duvaju lake droge, ugled im geometrijski raste, jedan takav je čak proglašen najvećim živim piscem kod nas! A nesrećnik jedva sastavlja smislene prosto proširene rečenice. Nije mu, doduše, ni lako kad barata samo sa nešto više od 150 reči.
Naravno, jednako važan uslov je i da se bude nečije dete, kum, prijatelj…
A kada bi bilo sve istina što kažu, onda je neizbežan sledeći zaključak: ljudi u Americi i zemljama zapadne Evrope ne rade ništa drugo nego dodeljuje nagrade i priznanja tim našim genijalcima i ćitaju ili gledaju njihove umotvorine. Toliko su oni, po vlastitim iskazima, tamo poznati, popularni, ugledni, važni.
Stvarno, Branislav Nušić bi umro od gladi danas, jer njegova “Gospođa ministarka” je sada – skromna žena koja prezire svaku hvalu, laž i elitizam.
Brojne su i emisije u kojima novinari gostuju kod novinara, a naročito se međusobno posećuju tv voditeljice. Kao da su holivudske zvezde, otkrivaju svoje slatke tajne, slabosti, ljubavi, sklonosti…
Po brojnosti ne zaostaju ni emisije o modi. Kao da svi Srbi žive na Beverli Hilsu i zarađuju po bar deset hiljada dolara mesečno. Svakog ubogog dana neki modni frizer, stilista, kreator itd. – saopštava naciji šta je in a šta out, šta se nosi a šta ne, koju boju izbegavati a koju forsirati…
Ta televizijska Srbija je zapravo televizijski Beograd, tačnije – njegov uži centar. Da nema saobraćajnih i drugih nesreća, ili da neko od političara ne otvori poneki putić, ne bi se znalo ni za Niš i Kragujevac a kamo li za Valjevo i Lapovo. Kao da Srba izvan Beograda nema, ili da se u životu ne bave ničim iole važnim.
Državna tajna
U stvarnoj Srbiji političari nisu zabavljači već uglavnom – feudalci. Praktično, opozicije i nema, jer sve stranke imaju svoj deo vlasti, ako ne na republičkom onda na lokalnom nivou.
Stranački interes je iznad državnog, jer ovog drugog i – nema!
Kada su se pre nekoliko meseci sastali ljudi koji čine takozvani “državni vrh” i saopštili javnosti da su dogovorili šta je to nacionalni i državni interes po pitanju Kosova i Metohije – svima laknu. Kao, Bogu hvala, konačno se složiše i dogovoriše bar o jednoj stvari.
Međutim, ovih dana se pokazalo da to i nije bio baš dogovor. Naime, čim je Sanda Rašković Ivić, na svojoj turneji po Kosmetu, izjavila da će srpska strana ponuditi albanskoj sudsku, izvršnu i zakonodavnu vlast, a zadržati suverenitet nad odbranom i spoljnim poslovima – zajauka ostatak iz “državnog vrha”.
Predsednik Srbije Boris Tadić se jako naljutio, jer je Sanda otkrila “državnu tajnu”. Kao, Albanci nisu znali šta će Srbi da im ponude u pregovorima, što je bio naš strateški i taktički adut.
Naravno, i ti pregovori oko Kosmeta biće isti kao i svi ostali pregovori koje Amerikanci režiraju u svojim kolonijama. Dakle, oni sroče sporazum prema meri svojih interesa, pa ko voli neka izvoli, a ko neće biće kažnjen. Da stvar bude još belodanija, takozvane pregovaračke strane čak uopšte ne sede u istoj sobi.
Ipak, i uprkos tome, razumljivo je što ljudi iz “državnog vrha” žele u svojoj javnosti da ostave utisak da se i oni nešto pitaju po važnim pitanjima države. Otud je Tadićeva reakcija razumljiva.
Ali, javio se i Vuk Drašković, ministar spoljnih poslova, i obelodanio da uopšte i nije bilo dogovora “državnog vrha” o Kosmetu! Preciznije – da je dogovor bio da još nema dogovora, ali da to ne treba reći naciji.
Dakle, nije Sanda otkrila državnu tajnu, već Vuk. I državna tajna nije bila nikakva strategija za pregovore sa Albancima, već to da je uopšte nemamo!
Pet politika
Stvarna Srbija je, verujem, jedina zemlja na svetu koja ima najmanje pet nezavisnih spoljnih politika! Prvu vodi premijer Vojislav Koštunica, drugu ministar inostranih poslova SCG Vuk Drašković, treću predsednik Srbije Boris Tadić, četvrtu predsednik SCG Svetozar Marović i petu – nevladine organizacije.
Da je Amerikancima i njihovim zapadnim saveznicima stalo do zdrave i jake Srbije u sadašnjim granicama, odavno bi im rekli – nema razgovora dok ne dogovorite jednu državnu i nacionalnu politiku. Jednako kao što su mogli, a nisu hteli, da sukobljenim Titovim naslednicima kažu – dok se na miru ne dogovorite oko nasledstva, svi ste u izolaciji, uzalud vam je i da međusobno ratujete, jer priznajemo samo dogovor. Tada ne bi rata uopšte ni bilo. Ali, interesi moćnih i velikih sila su u bili preči i jači od mira ili mirnog razlaza bivših Titovih republika i naroda. Ili opstanka i razvoja mirne višenacionalne Jugoslavije. Naravno, sami smo najveći krivci, jer da smo zaista hteli da živimo zajedno i u miru, niko nas ne bi posvadjao i u rat uvukao.
Dakle, to što takozvana “medjunarodna zajednica” prihvata da Srbija istovremeno vodi najmanje pet nezavisnih spoljnih politika – samo po sebi zlosutno zvuči. A još kada se na umu ima i nesporna činjenica da ti naši kolonijalni gospodari obilno stimulišu tu po Srbiju samorazarajuću stvarnost i opstruišu svaki pokušaj da se stvori prava država – onda tunel izgleda još mračniji.
Ne treba biti politički analitičar pa uočiti da se naši državnici i važni političari uglavnom nadmeću u tome ko je brže i bolje udovoljio zahtevima i željama gospodara, a ne ko je više isposlovao istinskog dobra za narod i državu. Razumljivo, jer na izborima u Srbiji narod glasa, a “međunarodna zajednica” bira vlast.
Ljuti glasači
I sama vlada Srbije je, ubjeđen sam, jedinstvena u svetu. Svaki resor – država za sebe. Niko se ne meša u ono što drugi rade, ma šta uradili loše.
Recimo, u istoj vladi stoluju i oni koji sve dadoše da se sačuva SCG i oni koji sve čine da je rasture! Ili vladajuća G17 Plus optužuje vladajuću DSS da joj preko obaveštajne službe i poslušničkih medija namešta afere! Ma, bezbroj je primera koji se mimoilaze sa logikom, a kako ne bi tek sa postulatima jedne ozbiljne države.
Svaka stranka jedna protiv druge ili zajedno protiv treće, ali sve do i jedne dobre sa američkim ambasadorom u Beogradu! Čak i prokaženi radikali mogu da se pohvale da ih Amerikanci odavno ne prozivaju.
Da su lični i stranački interesi mera i osnova svega i svuda, najočitije je u srpskom parlamentu. Baš ilustrativan i indikativan primer se desio ovih dana, kada je na red došlo usvajanje dva “veterinarska” zakona.
Ministarka Ivana Dulić Marković upozorila je sve poslanike i javnost da će eventualno neusvajanje tih zakona imati nesagledive posledice za poljoprivrednu i prehrambenu industriju u zemlji:
– To će doneti i izolaciju Srbije od ostatka sveta, otežati i ugroziti pregovore o članstvu u Svetsku trgvinsku organizaciju….
Niko ministarki nije protivrečio. Ali, socijalisti koji podržavaju vladu (SPS) i demokrate koje glasaju za svaki zakon koji zahteva EU (DS) – nisu glasali za!
Razlog? Socijalisti su i dalje ljuti na ministarku Ivanu Dulić Marković koja ih je proletos “prozvala” da su tokom vladavine SDS u Srbiji hladnjačama, umesto voća, prevoženi leševi. Tražili su da se ministarka izvine, ona nije htela. E, zato oni nisu glasali za “njen” zakon!
Zbog ljutnje nisu glasale ni demokrate! Naime, kivni su na premijera Koštunicu što im je preoteo dva poslanika. Jest da su demokrate za sve što vodi u EU, jest da su ta dva zakona nužna da bi se išlo dalje tim putem, ali eto nisu mogli da glasaju jer bi to bilo u korist Koštunice koji ih je, po njihovom ubjeđenju, grdno oštetio!
Stvarno, gde to ima?!
Neko naivan bi mogao upitati – a zar se ne boje da će ih takvo ponašanje skupo koštati kod glasača? Odavno se oni, a i svi ostali, ne boje takve kazne. Jer, Srbi odavno ne glasaju već navijaju, ne biraju pametnije i sposobnije, već lepše i blagoglagoljivije.
Suđenje Batiću
Gornji primer je ujedno i samo jedan u nizu dokaza da u Srbiji više ne postoji ni ono što se zvalo “demokratski blok”. Priče o demokratiji i reformi su potrošene.
Nakon što dva zakona nisu izglasana ministarka Dulić Marković se rezignirano obratila poslanicima i javnosti:
– Kada sam nedavno predstavljala Strategiju razvoja poljoprivrede, moja prva rečenica je bila: ”Da je sprovedemo biće nam potrebne sve pametne glave, sve vredne ruke i sva hrabra srca.” Koliko je takvih, prebrojali su se na glasanju o “veterinarskim” zakonima.
Naravno, niko se nije osetio uvređenim. Jer, šta ona tu priča kada se dobro zna šta sve radi njena stranka G17 Plus? Bolje neka kaže kako su njeni, na primer, počinili pljačku veka u Narodnoj štedionici…
Sutradan uhapsiše Vladan Batića i svi zaboraviše zakone koji nas vode u EU. I podeliše se na dva sudijska tabora da sude pre pravog suda. Jedni tvrde da je Pravda konačno kročila u Srbiju, drugi Batića proglašavaju apostolom časti i poštenja. Svima jasno da nikom nije do samog Batića, ali eto namestio se da se preko njegovog slučaja dođe do političkih poena.
Ispalo da se sudi Koštunici, a ne Batiću i korupciji. Ali, još je gore.
Naime, istog dana Mađarska krenula u žestoku antisrpsku kampanju kako bi izdejstvovala u EU osudu Srbije i sebi pravo da se značajnije umeša u život Vojvodine.
Niko u državi Srbiji nije reagovao! Uprkos što su to i novinari tražili. I sutradan Evropski parlament usvoji mađarsku Rezoluciju o Vojvodini kao svoju!
Srbiji se u njoj preti čak i ekonomskim sankcijama, a stanje u Vojvodini ocjenjuje dramatičnim. Toliko da neće biti iznenađenje ako padne i odluka da se tamo pošalju “plavi šlemovi”. O ćemu su, ne slučajno, pre nekoliko meseci razmišljali u britanskom parlamentu.
U Srbiji ćute i nakon te rezolucije. Nijedna od pet spoljnih politika se ne oglašava. Pet ko ni jedna. Ne zna se šta ili koga čekaju, ali ako bude kao i do sada – javiće se kad već bude kasno.
Niko ih neće kriviti, jer se Srbi uveliko “preseljavaju” u televizijsku Srbiju.
