Ana Brnabić se u poslednje vreme razmahala po svim pitanjima zauzevši mesto komandirice za pitanja kovida 19. Znamo da ona ništa ne govori i ne radi iz svoje glave, jer ima kvalifikovanog i nadređenog šaptača, a njemu pred izbore nikako ne odgovara da se isprsi bilo pravim merama protiv zaraze, bilo glupim i beznačajnim kakve su propusnice za odlazak u kafanu posle 22 sata. Tu blamantnu meru su već iskasapili stručnjaci, ali i javnost koja gleda unesrećenu Srbiju na prvom mestu u Evropi po zaraženosti i smrtnosti. Krizni štab je udario brigu na ćutanje, jer zapravo odavno ne postoji, ako je ikada i postojao; kako je nakrivo postavljen tako je neslavno i odumro, ostavši u lošem sećanju po zaturanju broja umrlih i besramnom grebanju „kriznih lekara“.
U situaciji kada narod umire, Ana Brnabić se bez ikakve empatije za tolike smrti odjednom strašno zabrinula za život predsednika koji nema kovid, ali mu preti opasnost da će biti ubijen. Poznato nam je da su i ranije kolale takve priče, doduše nikada dokazane (u stvari su se neke pokazale kao nameštene, na primer ona o oružju u Jajincima, blizu njegove kuće). Iz nekih razloga, priče da predsedniku preti atentat nikada nisu prestajale, pa je postalo jasno da potiču od samog predsednika Vučića. Pisala sam o tome kako on plačljivo predviđa da će skončati pored nekog plota, jer zna da takva sudbina čeka sve srpske modernizatore. To je prvobitna slika o sebi koju je hteo da nametne. Izmišljao je te narative sa perverznom i providnom namerom da ga javnost identifikuje sa Zoranom Đinđićem kao modernizatorom Srbije. Jedno vreme mu je odgovaralo da se tako predstavi, pre svega spoljašnjem svetu. Kasnije su priče o njegovoj likvidaciji bile skrivalice za razne koruptivne svinjarije i pretvaranje države u njegovu mafiju, baš kao što sada čini Brnabić kada Vučić pred izbore trampi smrt građana za svoje lične i ekonomske interese, o čemu je pisao Vladimir Gligorov.
Poslednji put se opsežna provera bezbednosti predsednika vršila prilikom otkrivanja spomenika Stefanu Nemanju u januaru ove godine. Iako je od tada prošlo dosta vremena, Ana Brnabić se vratila na taj događaj, kada je tobože za vreme ceremonije otkrivanja spomenika bio planiran atentat na predsednika. Opet je ustrebala ta priča. Usred dramatičnog umiranja od kovida 19, što se ne sprečava zarad predizbornih interesa predsednika Vučića, a zatim i planiranja sve većeg zatezanja (što se videlo u predlogu zakona o policiji koji je povučen i nacrtu zakona o ograničenju i kažnjavanju slobode mišljenja), kada postaje više nego jasno da je Jovanjica njegov državni biznis – Ana Brnabić je pokrenula priču o ugroženosti predsednika. Ona je tu navodnu opasnost po njegov život obelodanila u jutarnjem poselu na Pinku. Odnekud, tadašnji plan likvidacije navodno i dalje važi, iako ga realno nikad nije ni bilo. Pogledajmo kako je ona ispričala tu priču: „Ceo narativ je bio ovakav. Mislim da su oni hteli da ga ubiju (koji oni, ne kaže se) pre, tokom i posle otvaranja spomenika Stefanu Nemanji, ali danas mi se čini da je taj narativ razbijen. Mi ćemo nastaviti istragu i zaštićenih neće biti“. Lako se vidi da tu nema činjenica, da postoji samo misteriozni narativ, za koji se ne zna ni čiji je ni ko ga je razbio. Postoji samo njen narativ o izmišljenom narativu. Činjenica ni od korova. A šta se desilo sa planerima ubistva? O tome ni reči, sem što nam je rekla da neće biti zaštićenih. Pošto je njen narativ nelogičan i priglup, naprosto je ubacila uobičajenu frazu korumpirane bande na državnom vrhu, koja uvek ponavlja da „neće biti zaštićenih“.
Poenta tek dolazi kada Brnabić kaže da je sada „isti narativ kao što je bio pred atentat na Zorana Đinđića“. Ne kaže se u čemu se ogleda ta sličnost. Ne kaže se zato što sličnosti nema. Zapravo se uopšte ne radi o atentatu na Vučića nego na Đinđića. To je konačni obračun s njim, idejom prosvećenosti i idejom evropske Srbije. Da je Đinđića trebalo ubiti već dugo govori Vučićev bivši šef Vojislav Šešelj. I Vučić se od sreće napio kad je Đinđić bio ubijen. Da bi se obavilo ukopavanje Đinđića i jednom zauvek ukinula i zakopala evropska Srbija i njeni današnji zagovornici, koji makar koliko oslabljeni još uvek postoje, Vučić je rešio da to učini brutalno vidljivim i potpuno jasnim. Poruka je poslata. On je organizovao i dobro platio tzv. kapetana Dragana, osuđenog ratnog zločinca koji je kaznu odležao u Hrvatskoj, stavio mu na raspolaganje fašistički ološ koga u Srbiji ima kao pleve, s ciljem da otvore štand u Knez Mihajlovoj ulici za potpisivanje peticije za puštanje na slobodu heroja Zvezdana Jovanovića, ubice Zorana Đinđića. A heroj je zato što je ubio Zorana Đinđića.
Dotle smo stigli sa blatnjavim kuferima Vučića i „velikim vezirom“ Anom Brnabić, pod dugačkom senkom smrti. Viva la muerte!
autor:VESNA PEŠIĆ