Otkako je, pre nekoliko dana, osvanula statua terazija (vage) u sredini novoformiranog kružnog toka na beogradskim Terazijama, postavljena u režiji naprednjačkih vlasti, na društvenim mrežama ne prestaje kreativno šegačenje. Mora se priznati da je ovaj podsmeh sasvim opravdan, jer odavno nije viđen ovako prizeman i banalan potez u spomeničkoj praksi. Sada već ranije izrečene kritičke opaske da naprednjačka vlast kupuje preko „TEMU-a“ umetničke kompozicije za prestonicu – često neutemeljene i sa puno histeričnog preterivanja – danas postaju mnogo realnije.
Statua terazija na Terazijama zbilja izgleda tako: kao glomazni komad kupljen negde na onlajn platformi, i kao serijski industrijski proizvod patiniran u cilju jeftine imitacije vremešnosti. Slično kao okrugli zidni satovi sa natpisima nekih stanica vozova, koji se danas masovno prodaju po prodavnicama suvenira.
Mnogi su prepoznali ovaj spomenički kič napravljen bez trunke simboličnosti i bez mrvice metaforičnosti, i krenuli sa masovnom sprdnjom. Parodirali su do koske bukvalnost ovog čina, kreirajući pomoću veštačke inteligencije – takođe do brutalne bukvalnosti – statue i spomenike nekih drugih toponima.
Videli smo ovih dana po internetu spomenik brazilskom fudbaleru Neimaru virtuelno postavljen ispred vračarskog parčeta Beograda koje se naziva „Neimar“; videli smo istom metodologijom kreiran i spomenik Darku Pančevu u centru grada Pančeva. Kraj Beograda nazvan „Marinkova Bara“ je u internet šalama dobio spomenik u liku pokojnog pevača Marinka (Rokvića) koji gazi po bari dok peva, a Karaburmu je ukrasila virtuelna statua koja se sastoji od muškog polnog organa i oko nje obmotanog venčanog prstena (burma).
Kumodraž je za svoj spomenik ujedinio lik Marlona Branda kao kuma iz istoimenog filma i đenerala Draže, a naselje Bežanija skupinu ljudi koji trčeći beže. U masi sličnih parodija verovatno da je najduhovitija ona koju su napravile Nišlije. Kao spomenik svoga grada postavili su prazan postament, jer se reč „ništa“ žargonski skraćuje u govoru „južne pruge“ kao „niš“, odnosno bez izgovaranja zadnja dva slova.
Estetika spomenika
Dakle, svima je odmah postalo jasno da statua terazija na beogradskim Terazijama nije umetničko delo, da nije unikatna i da ne sadrži nikakvu simboliku ili metaforu. Izgleda kao da je naručena preko oglasa. Sasvim bi bilo suprotno da su vlasti raspisale legitiman konkurs za izradu idejnog rešenja koje bi predstavljalo terazije (vagu).
U tom slučaju mnoga umetnička rešenja bi verovatno bila samo simbolična – sigurno da nijedno ne bi bukvalno preslikalo vagu za merenje – gde bi se, recimo, tek naslućivala ravnoteža terazija kao princip na kome počiva univerzum. Vrlo slične kritike je naprednjačka vlast dobila kod postavljanja statue sata u središtu susednog kružnog toka, na Trgu Republike u Beogradu, ali se po tom pitanju branila sa mnogo čvršćom argumentacijom.
I tada su im prebacivali da su sat nabavili preko „TEMU-a“, ali sat na javnom mestu uvek ima neku logiku i neku praktičnu vrednost. On ne mora da simbolizuje ništa, on pokazuje tačno vreme. Na ovim terazijskim terazijama niko neće meriti ništa, podrazumevajuće je da nemaju i ne trebaju da imaju nikakvu praktičnu svrhu. Baš zato moraju biti originalno umetničko delo.
Kao nekakvo labavo opravdanje naprednjačkim vlastima može poslužiti činjenica da za svaki njihov potez postoji apriorna masa kritičara, koja ih napada po definiciji šta god da urade u prestonici. Primer za ovu praksu su reakcije povodom postavljanja fontane na Slaviji. Podsetimo se da je pre ove fontane, koja obuhvata čitavu površinu kružnog toka, u njegovom središtu bilo grobno mesto Dimitrija Tucovića.
Pošto se radilo o varvarskoj praksi sahranjivanja nekog pojedinca van grobalja ili crkava, kao i necivizacijskog poimanja gradskog i urbanog od strane prethodnih komunističkih vlasti, i ova industrijska fontana je došla kao pomak napred. Šteta što je propuštena prilika da se spomenikom Caru Dušanu ili knezu Lazaru upotpuni simbolična vertikala loze Nemanjića koja se pruža odozdo pravcem Nemanjine ulice, od spomenika Stefanu Nemanji, pa nagore do spomenika Svetom Savi ispred Hrama na Vračaru.
Ako je voda – odnosno fontana – bila uslov za rešenje kružnog toka na Slaviji, sve se moglo objediniti: spomenik u središtu, a voda okolo. I onda bi se „za iste pare“ izbegle sve kritike koje kažu da je fontana takođe industrijska i da nije originalna.
Kritike koje su na račun fontane na Slaviji dolazile od strane prethodnih („žutih“) gradskih vlasti – pored toga što su činile maticu tih apriornih kritičara – imale su i jedan komičan element. Naprednjaci su iskopali snimak obraćanja prethodnog „žutog“ gradonačelnika prestonice kako obećava Beograđanima da će njegova vlast izgraditi na Slaviji fontanu, čiji je opis, kako se ispostavilo, u svakom detalju odgovarao postavljenoj fontani od strane naprednjaka!
Pogaženo obećanje
Međutim, nisu svi spomenici koje su postavili naprednjaci u Beogradu izgledali kao da ih „naručuju na oglasima“ – bilo je i originalnih umetničkih rešenja – ali su ona još više napadana od strane „žutih“ radikala. Spomenici Bori Pekiću i Stefanu Nemanji su svakako originalna umetnička dela, postavljena u skladu sa propisanom procedurom. A oni su najžešće napadani, posebno spomenik Stefanu Nemanji.
Iako su kritike mahom bile uvijene u estetsku ili sadržajnu ambalažu, suština je bila u napadu sa ideoloških pozicija. Toj „žutoj“, „drugosrbijanskoj“, „avnojevskoj“, „evropskoj Srbiji“, histerično smeta sve što je epsko-srpsko ili što ruši njihovu jugotitoističku agendu. Uz grubo pojednostavljenje, oni su na Nemanjinom postamentu videli džinovsku statuu Josipa Broza Tita ili eventualno Džordža Soroša. Otkud sada ovaj iz daleke srpske prošlosti, kad treba da se okrenemo evropskoj budućnosti?
U slučaju statue terazija na Terazijama postoji i skrivena istorija, čime ovaj komično-satirični epilog u javnosti dobija dublji smisao. Naime, tokom kampanje za poslednje lokalne izbore u Beogradu, kandidat naprednjaka za gradonačelnika je kao dve ključne tačke u izbornom programu naveo podizanje spomenika Draži Mihailoviću i preseljenje Brozovih posmrtnih ostataka iz „Kuće cveća“ na neko građansko groblje.
Međutim, od ovih obećanja nije ostalo ništa, niti ima ikakvih nagoveštaja da bi Aleksandar Šapić mogao da pokrene ove stvari sa mrtve tačke. Upućeni kažu da između njega i njegovog koalicionog (ili stranačkog) kolege, predsednika Srbije Aleksandra Vučića, ne postoji nikakva komunikacija a još manje bilo kakva sinhronizacija. Čak se predsednik Vučić javno ogradio od premeštanja Brozovih posmrtnih ostataka, izjavljujući za nemački Politiko nešto u stilu da je „Josip Broz deo naše istorije“ i da zbog toga njegovi posmrtni ostaci neće biti izmešteni iz „Kuće cveća“. Nakon toga su prestale sve spekulacije oko ove namere.
Očigledno je da je u slučaju Brozove grobnice predsednik Srbije otvoreno stao iza očuvanja avnojevske prakse i avnojevskog narativa u Srbiji. On smatra Hrvata Broza pozitivnim delom naše – srpske – istorije i stiče se utisak da predsednik podržava ideju kako ovaj zagorski mašinbravar zaslužuje da ima mauzolej kakav ne postoji iza bilo kog značajnog Srbina u istoriji.
Na stranu da li je Josip Broz bio prijatelj srpskog naroda ili njegov krvnik. Problem ideje očuvanja „Kuće cveća“ u izvornoj formi leži u činjenici da danas postoji okean istorijskih dela koja nedvosmisleno ukazuju na kancerogeni uticaj politike Josipa Broza na srpske nacionalne interese (ovu politiku kolokvijalno nazivamo „avnojevska“ politika).
Isti avnojevski svetonazor, u sadejstvu sa Britanskom ambasadom, sprečava podizanje spomenika genaralu Mihailoviću u Beogradu, iako je ovakva praksa takođe u oštroj suprotnosti sa svim istorijskim istraživanjima. Ukoliko je naprednjačka vlast predvođena predsednikom Srbije posle njegove javne reči obustavila bilo kakvo razmišljanje oko iseljenja stanara „Kuća cveća“, utoliko su ti isti subjekti otpočeli zakulisnu i javno neizgovorenu nameru da đeneral Draža ne dobije spomenik u prestonici. Pre toga, ne bi bilo zgoreg da se prisetimo događanja oko operacije „Halijard“ od pre nekoliko godina.
Zavet ćutanja
Kada je već svima postalo jasno da iza velikog ratnog i humanističkog podviga spašavanja američkih (i britanskih) pilota u Srbiji stoji isključivo „Ravnogorski pokret“ đenerala Mihailovića – kao i kada je iza proslave ovog događaja stala Američka ambasada u Beogradu – vlasti su prikupile nešto kuraži da i one daju neku pohvalu u javnosti. I tada je Predsednik Vučić istakao kako iza operacije „Halijard“ (koja je trajala skoro polovinu te 1944. godine) stoje – ni manje ni više – nego meštani Pranjana i okolnih suvoborskih sela.
Dakle, ni reči pomena đenerala Mihailovića pod čijim direktnim naređenjem su četnici zajedno sa seljacima sela oko Ravne gore, izgradili improvizovani aerodrom i kasnije spašavali savezničke pilote. Čak ni reči pomena imena visoravni „Ravna gora“, jer je ovaj pojam nepoželjan u avnojevskom narativu.
Zbog toga se u govoru predsednika prostorna odrednica prebacila na širi pojam „Suvoborskih planina“ (visoravan Ravna gora svakako jeste deo šireg masiva Suvoborskih planina). Možda je čak i ova odrednica bitan korak unapred, jer se moglo reći i „meštani okolnih dinarskih sela“ pošto Suvobor pripada planinskom sistemu Dinarskih planina.
Tako bi se podvigu Halijarda označio i jugoslovenski karakter, jer se Dinaridi prostiru preko Slovenije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine, pa sve do jugozapadne Srbije i Crne Gore (nedostajuću „makedonsku“ kvotu bi morali da ispunimo zbog mira u avnojevskoj kući dodavanjem nastavka „ski“ prezimenima nekih od srpskih četnika).
Možda bi označavanje ovog planinskog sistema moglo da se odredi kao „evropske planine“, ako bi ovaj čin ubrzao ulazak Srbije u veliku evropsku porodicu. Šalu na stranu, i kod pominjanja najočiglednijih istorijskih istina nisu korišćeni egzaktni podaci, već je korišćena preventivna cenzura ukorenjena na avnojevskom narativu. Kako onda očekivati spomenik Draži u prestonici, kada mu se od strane srpskih vlasti ni ime ne spominje u operaciji pod njegovom komandom koja spašava oko 500 američkih i britanskih pilota?
Draža za terazije
Međutim, kakve veze imaju spomenik đeneralu Mihailoviću u Beogradu i statua terazija na kružnom toku beogradskih Terazija? Nažalost, imaju. Kada je aktuelni gradonačelnik Beograda Aleksandar Šapić konačno shvatio da opstrukcija za postavljanje Dražinog spomenika dolazi iz njegovih naprednjačkih redova, krenuo je u realizaciju ovog podviga zaobilaznim putem.
Pre toga treba ponoviti ono što je odavno postala praksa u Srbiji – bilo da vladaju „žuti“ ili „žuti sa TEMU-a“ – kao glavni anti-četnik uvek se aktivira „crveni“ komesar Ivica. Bože, kako li sam sebi izgleda odvažno dok preti da će zbog spomenika Draži srušiti gradsku vlast povlačenjem iz koalicije, ovaj zagovornik vraćanja Brozovog spomenika na centralni trg u Užicu, i najveštiji politički šibicar u svežijoj srpskoj političkoj istoriji.
Umesto pretnje da će uskratiti većinu naprednjacima u Beogradu, mnogo bi bilo svrsishodnije da Ivica Dačić sruši neustavni „Briselski sporazum“ čiji je prvi potpisnik, jer je očigledno da neće biti uspostavljena čak ni nevladina organizacija „Zajednica srpskih opština“ koja po dogovoru ima nešto šira ovlašćenja od prosečnog kulturno-umetničkog društva.
Bilo kako bilo, simboličkim rečnikom se može kazati kako je naivni Šapić pohitao da označi šibicu pod kojom se krije kuglica – ali je posle podizanja kutije naleteo na prazno (onako kako bi verovatno mogli označiti period njegove vladavine u vezi ove tematike). Zato je rešio da uzme stvar u svoje ruke, i da više ne čeka koalicionu saglasnost.
Direktni dokazi za reči koje slede ne postoje u dokumentaciji, ali ih podupiru neka svedočanstva i, kao i zdrava logika. Šapić je rešio da Beograd jednoga letnjeg jutra ove godine osvane iznenada sa bistom đenerala Dragoljuba Draže Mihailovića. I to baš na kružnom toku na Terazijama. Razumevajući kako nema stranačku i koalicionu saglasnost za ovaj potez, alegorično ga je najavljivao u par navrata pre toga, svestan sopstvene odgovornosti.
Nešto poput metodologije „tizing“ u marketinškim kampanjama, kada se nov proizvod ne otkriva i samo nagoveštava u koncentričnim krugovima najava. Poslednjom objavom na društvenoj mreži Šapić je najavio veliko iznenađenje upravo u središtu terazijskog kružnog toka. Izgledalo je da će Beograd ipak najzad dobiti Dražinu bistu na javnoj površini (na privatnim posedima već postoji), uprkos neslaganju vrha SNS.
Onda smo se probudili i na kružnom toku umesto alegorijski najavljenog Draže bukvalno videli vagu, terazije, kantar – kome je kako drago. Očigledno je da je naprednjački vrh preko noći odlučio da na kružni tok postavi bilo šta – makar da to bude i statua terazija sa „TEMU-a“ – samo da ne bude đeneral Draža! Zato je sasvim razumljiv naslov u jednim domaćim novinama koje se finansiraju iz budžeta „Evropskog rajha“ kojim parodiraju sva pomenuta događanja, u stilu „poručiš Dražu a dobiješ kantar“. I još je razumljivija sprdačina kojom se svakodnevno duhovito izvrgavaju terazije na Terazijama.
Za nas koji ceo život beznadežno čekamo ispravljanje kosmičke nepravde prema đeneralu Mihailoviću u Beogradu, najbolje bi bilo da putem veštačke inteligencije kreiramo novi virtuelni spomenik, koji su nam podarile naprednjačke vlasti svojom skorašnjom avnojevskom odlukom. A na njemu prikaz prvog dela virtuelnog spomenika na Karaburmi i prikaz drugog dela virtuelnog spomenika u Kumodražu.
autor:Igor Ivanović je publicista iz Beograda, dugogodišnji član Udruženja književnika Srbije i autor knjige „Protiv avnojevskog sveta”. Ekskluzivno za Novi Standard.
Izvor: Novi Standard
