Burna rasprava u Skupštini Srbije o predlogu rebalansa budžeta Srbije za 2014. godinu i predlogu budžeta za 2015. godinu pokazala je pravo stanje našeg urušenog i prividnog parlamentarizma. Mogli smo jasno videti da su osnovni principi demokratskog sistema koji se sastoji pre svega u poštovanju temeljnog načela podele vlasti na izvršnu, sudsku i zakonodavnu, uvažavanje kritičkog dijaloga i uloge opozicije brutalno otvoreno i brutalno pogaženi. Jer je ova rasprava pokazala apsolutnu i neskrivenu premoć izvršne grane vlasti u liku premijera Srbije, a od načela ravnoteže i podele vlasti nije ostalo ni traga.
I sam premijer Vučić nije u svojim agresivnim nastupima u obraćanju poslanicima propustio da demonstrira svoju političku nadmoć diskvalifikujući na veoma agresivan način pripadnike opozicionih partija. On je u isto vreme derogirao i poništio značaj zakonodavne vlasti kao osnovnog izvora legaliteta i legitimiteta svake vlasti. Zato se i postavlja pitanje da li i predsednik vlade mora da se pridržava osnovnih pravila podele vlasti, parlamentarizma i parlamentarne rasprave, ili mu je dozvoljeno da govori kao najostrašćeniji partijski aparatčik pokazujući da mu je pre svega važno da pokaže svoju partijsku i političku moć, bez obzira na to koliko se pozivao na interese građana i njihovu podršku.
On kaže da se veoma učtivo izrazio govoreći da su poslanici Demokratske stranke „najobičnije kukavice i ništa više, i to ste bili i to ste ostali“. Pri tome se on u svojoj vlastodržačkoj bahatosti obratio uputstvom predsedavajućem skupštinskog zasedanja Igoru Bečiću (koji je sve učinio da raščisti teren za dugotrajne premijerove monologe) „dajte poslanicima da govore koliko hoće i koliko žele“.
To je potez bez presedana u našoj parlamentarnoj praksi i svedoči do koje mere on ne shvata svoju ulogu u parlamentarnom i demokratskom sistemu vladavine. Njemu očigledno najviše leži uloga velikog redara, ali Narodna skupština nije isto što i sednica Glavnog odbora Napredne stranke na kojoj je on očigledno navikao da zavodi stranačku disciplinu, ili sednica vlade na kojoj on postrojava i ponižava svoje ministre, a ni emisija „Teška reč“, u kojoj on uživa u svojim beskrajnim monolozima uz asistenciju neformalnog urednika vladinog para „Službenog glasnika“.
Pokazujući nipodaštavajući odnos prema najvišoj zakonodavnoj vlasti u ovoj zemlji, Vučić je, bez obzira na to što se u svojim izlaganjima neprestano poziva na njegovo viđenje da naše reforme podržava ceo svet i da im se dive najvažniji svetski političari, pokazao da nije dorastao da bude ozbiljan državnik jer je ostao na nivou ostrašćenog partijskog jurišnika. U kom to evropskom parlamentu bi premijer smeo da se na ovako bahat i arogantan način obraća poslanicima i poništava značaj zakonodavne vlasti. Njegovo ponašanje u Narodnoj skupštini je daleko od usvojenih evropskih vrednosti u poštovanju demokratskih principa i temeljnih načela parlamentarizma.
Na ovoj sednici Narodne skupštine predsednik vlade i njegova vladajuća koalicija su zorno pokazali da ne mogu da prihvate i najblaži oblik kritike i da nisu spremni da u svojoj bahatosti prihvate kritički dijalog i preispitivanje budžetske politike, što je i osnovna suština parlamentarizma. Čim je predsednik vlade izašao na širu političku scenu, on je pokazao da nije daleko odmakao od svojih poznatih manira koje je stekao dugotrajnim članstvom u Srpskoj radikalnoj stranci ispoljavajući agresivnost, ideološku ostrašćenost i isključivost. Za vladajuću većinu nije prihvatljivo kritizerstvo, već samo konstruktivna opozicija (oni sami arbitriraju i određuju ko spada u tu prihvatljivu i podnošljivu kategoriju) jer kako često izjavljuje premijer Vučić Srbi vole da ih neko obmanjuje, skloni su da imaju negagativistički i nihilistički pristup svemu prihvatajući teoriju stalne kuknjave. Verovatno i ovako koncipiran budžet treba da posluži za promenu svesti naroda, koji nije u stanju da prepozna sve blagodeti reformske politike vlade koja od naroda traži velika odricanja i štednju u ime nadolazećih boljih dana, koje neprestano nagoveštava premijer Vučić.
U eliminisanju opozicije i kritičkog dijaloga u parlamentu posebno se istakao predsedavajući ovog zasedanja Igor Bečić, koji je sve učinio da ućutka poslanike opozicije „braneći pri tome zdušno dostojanstvo Narodne skupštine“. Ali kada on nastupi kao otvoreni glasogovornik skupštinske većine i premijera Vučića, onda se radi o transparentnom i grubom kršenju samog parlamentarizma.
Igor Bečić se čak do te mere u svom podaništvu zaneo da je komentarišući (na šta inače nema poslaničko pravo) monologe premijera, rekao da je on poslanicima opozicije održao prave lekcije o reformama u Srbiji poredeći ga pri tome sa Kemalom Ataturkom i knezom Danilom, na taj način je farsa u Narodnoj skupštini dostigla svoj vrhunac.
Jasno je da je dolazak i nastup premijera Vučića trebalo da pruži dodatnu političku snagu i argumentaciju predloženoj budžetskoj koncepciji jer je on nekoliko puta naglasio da na svoja pleća prima sve posledice ovako formulisane socijalne i ekonomske politike koja se ogleda u zalaganju za politiku oštre štednje građana i javnog sektora, što bi dovelo do fiskalne konsolidacije.
Osnovni problem je u tome što ovakva politika štednje (o čemu su pokušavali da govore poslanici opozicije) nigde u evropskim zemljama koje su pogođene dubokom ekonomskom i strukturalnom krizom nije dovela do socijalne i društvene stabilizacije i zaustavljanja razarajućih posledica već dugotrajne ekonomske krize. To se može videti u masovnim socijalnim sukobima i društvenim protestima koji se odvijaju u Grčkoj, Italiji, Španiji i u samom sedištu EU u Briselu.
Ova rasprava u Narodnoj skupštini pokazala je porazno stanje našeg krhkog parlamentarizma, koji je u Srbiji sveden na privid i samim tim ispražnjen od pravog značaja i doveden u apsolutno podređen odnos prema izvršnoj vlasti. Iako naš politički sistem nije kancelarski, bez obzira na to što se naš premijer veoma trudi da preuzme kancelarsku ulogu opšteg političkog i društvenog arbitra, još uvek se moraju braniti osnovna načela parlamentarizma i demokratije.
Za sprovođenje njegovog velikog „istorijskog zaokreta i skoka“ neophodno mu je ostvarivanje što šire društvene i političke podrške i saglasnosti, ali način na koji je nastupio u Narodnoj skupštini samo je nagovestio da će se i dalje produbljavati politička kriza, ali i podstaknuta ozbiljna politička sučeljavanja, a naše društvo pri tome sve očiglednije klizi u otvorenu demokraturu i izaziti oblik ličnog oblika vladavine.
Ali ovakav način funkcionisanja vladajuće stranke nije na čvrstim temeljima jer se ono isključivo zasniva i oslanja na podršku njenom predsedniku jer ova stranka bez Vučića na njenom čelu dobila bi 10,22 posto na nekim novim parlamentarnim izborima. To znači da je SNS veoma plitko ukotvljen u društveno i političko tkivo našeg društva i počiva na visokom rejtingu njenog vođe.
To je ozbiljna poruka nad kojom treba da se zamislimo jer samo uporno i beznadežno ponavljamo već toliko puta viđene i oprobane autoritarne političke obrasce, u kojima nema mesta za dosledno poštovanje osnovnih načela parlamentraizma, podele vlasti, razvijanje medijskih sloboda i kritičkog dijaloga. A bez poštovanja ovih osnovnih demokratskih principa ne mogu se stvarati ni uslovi za ozbiljno i dalekosežno reformisanje i modernizaciju našeg društva.
Marinko M. Vučinić
