Polako, ali sigurno, sprovodi se jedna od najvećih i najgorih veleizdaja, ikada zabeleženih u istoriji zemlje Srbije. Sprovodi se veleizdaja vekovne srpske zemlje, Kosova i Metohije. Domaći veleizdajnici, na najpodmuklije moguće načine rasprodaju Svetu srpsku zemlju, koja je vekovima krvavo branjena i čije je tlo i danas natopljeno srpskom krvlju.
Godinama unazad, domaći veleizdajnici su malo po malo prodavali Svetu srpsku zemlju. Kada je posle bombardovanja Srbije od strane zločinačkog NATO pakta, srpska vojska napustila južnu pokrajinu, i ostavila sopstveni narod na milost i nemilost neprijatelju, tada počinje najveći pakao za Srbe na Kosovu i Metohiji.
Kako se ne zapitati, kako je moguće, da je jedna država, predala svoj narod u ruke onih, koji su ih ubijali, u ruke onih koji su ih klali, u ruke onih koji su im vadili organe, u ruke onih koji su se igrali fudbala sa odrubljenim srpskim glavama?
Ni kad je došla ta, za Srbe na Kosovu i Metohiji nesrećna 2004. godina, kada je gorelo sve na Svetoj srpskoj zemlji, od, vekovima starih manastira i crkava, preko srpskih kuća, do srpskog kulturnog nasleđa, ni tada srpska vlast nije poslala vojsku, kako bi zaštitila svoj narod.
Još jednom se pitam, da li ovako nešto ima igde na svetu? Da li i druge države ovako postupaju prema svom narodu, koji se nalazi u velikim nevoljama? Da li ih zaboravljaju i prepuštaju neprijatelju?
Kako su se vlasti u Srbiji menjale, izdaja je bivala sve veća i veća. Slepi poslušnici Amerike i Evropske unije, ispunjavali su sve, što im je naređeno, kako bi i dalje ostajali vladari, kako bi i dalje posedovali novac, bogatstvo, luksuz, komfor, udobnost…
Dok su srpski izrodi sedali u udobnim foteljama, dok su ugađali sebi, dok su živeli u vilama i raznoraznim uživanjima, srpski narod na Kosovu i Metohiji je preživljavao pravi pakao. Bez velike medijske pompe, u godinama koje su iza nas, prodaja Svete zemlje, tekla je po planu neprijatelja i finansijera šiptarskog terorizma, Evropske unije i SAD. Malo po malo, kako bi za Srbe bila „bezbolna“, izdaja je postajala sve podmuklija i opasnija. Srpski veleizdajnici su bivali sve uspešniji u njoj. Tako su se drznuli, da postave državne granice na sred Srbije, kojim su odvojili južnu srpsku pokrajinu od ostatka zemlje. Te državne granice, koje su postavili i dan danas nazivaju administrativnim prelazima, time obmanjujući srpski narod.
Da li ovakav postupak neko može opravdati? Da li neko može reći da ovo nije veleizdaja? I dok Srbi do dana današnjeg u sopstvenoj državi preko te državne granice, moraju da pređu sa ličnom kartom, kao što prelaze granice i sa ostalim državama, domaći veleizdajnici se ni tu nisu zaustavili.
I tako dođe ta nesrećna 2013. godina. Ova godina će ostati upamćena kao simbol veleizdaje Kosova i Metohije. Te godine, srpski zlotvori su povukli državu Srbiju sa Kosova i Metohije, odnosno sve institucije države Srbije. Pored toga što nisu marili za Srbe koji žive na okupiranoj teritoriji, nisu marili ni za Ustav, koji su na najgrublji način pogazili i pljunuli. Nije im ništa značilo ni to, što u Ustavu jasno piše, da je Kosovo i Metohija sastavni deo Srbije, ni to što ih Ustav sprečava da potpišu protivustavni brisleski sporazum. Bez ikakvih sankcija, iako su počinili krivično delo veleizdaje, nakon toga, nastavljaju po planu u svojim namerama i svom doprinosu u stvaranju „Republike Kosovo“ na teritoriji Srbije.
U godinama koje slede, parčali su malo po malo, deo po deo, Kosova i Metohije, pravdajući to što rade, raznoraznim izgovorima. I dok ogromna većina srpskog naroda EU i SAD smatra neprijateljima, srpski veleizdajnici su im poput vernog psa, trčali u naručje, ne odbijavši im ni jednu njihovu zapovest. Tako su se zapovesti ređale jedna po jedna. Tako dođe i ona, kojom su zapadni nalogodavci zahtevali da se okupiranoj teritoriji Srbije dodeli državni pozivni broj, koji će glasiti +383. Naravno, kao i sve prethodne zapovesti, srpski veleizdajnici su ispunili i ovu. I tako okupirana srpska pokrajina dobija državni broj, i staje rame uz rame sa državom Srbijom, čiji je pozivni broj +381.
Izdaje su se dalje samo ređale, te je tako došla na red i predaja celokupnog energetskog sistema, koji je predat u ruke šiptarskih terorista i koji od nedavno više ne funkcioniše pod sistemom države Srbije, već se nalazi pod kontrolom Albanije.
Najnoviji veleizdajnički potezi, tiču se registarskih tablica. Naime, srpski veleizdajnici su doneli odluku, da se registarske tablice na automobilima prelepljuju nalepnicama, kako bi mogli da pređu državnu granicu, koju su isti ti veleizdajnici postavili. Te nalepnice služe da prekriju grb i oznake Republike Srbije i samo tako Srbi mogu da voze po okupiranoj pokrajini. Naravno i ovaj veliki poraz, proglasili su za pobedu.
Dok Albanci delima aktivno rade na stvaranju velike Albanije, srpski izdajnici rade samo jezikom. I tako su nedavno ukinuti granični prelazi između Albanije i okupirane srpske pokrajine, naravno bez ikakve reakcije vlasti Srbije. Projekat velike Albanije se bez problema, aktivno sprovodi, dok oni koji treba da spreče taj projekat, ćute. A u narodu se kaže, da je ćutanje znak odobravanja. Možda su bar mogli da izdaju jedno zvanično saopštenje za javnost ili da „osude“ stvaranje velike Albanije, pošto su po tome postali nadaleko prepoznatljivi.
Njihovo jedino oružje u borbi protiv šiptarskog terorizma jeste izdavanje zvaničnih saopštenja za javnost, i kuknjava, u čemu najviše prednjači Kancelarija za Kosovo i Metohiju, kojoj je to osnovni posao i smisao postojanja. Dok se puca na Srbe na okupiranom Kosovu i Metohiji, oni izdaju kojekakva saopštenja po društvenim mrežama, što predstavlja vrhunac ludila, koje odavno vlada ovom jadnom i uništenom zemljom.
Dok veleizdajnici glasno viču kako nikad neće priznati nezavisnost Kosova, njihovi srpski izrodi sede u šiptarsko-terorističkoj tzv. „vladi“. Šta je to, ako ne priznanje Republike Kosovo?
Njihov cilj je odavno jasan, a to je da u svesti srpskog naroda stvore to, da je Kosovo i Metohija odavno izgubljena teritorija, da treba da „ostavimo prošlost i idemo napred“. Žele da nam poruče da nam je Kosovo i Metohija omča oko vrata, koje treba da se oslobodimo, kako bi mogli da krenemo napred, kako bi mogli da uđemo u EU, iako ta EU otvoreno pokazuju ogroman prezir prema nama. U tome im svakodnevno pomažu televizije i ostali mediji u Srbiji, koji su okupirano Kosovo i Metohiju odavno proglasili za državu, pa tako u cilju da narodu što više isperu mozgove, koriste zlonamerne termine kao što su: „predsednik Kosova „,“ premijer Kosova „, „predsednik Skupštine Kosova“…
A da ne pominjemo ogromna prirodna bogatstva Srbije na Kosovu i Metohiji, koje nam otimaju i kradu „promovitelji demokratije“, SAD, Nemačka i ostali okupatori, kojima domaći izdajnici verno služe. Nikad, ni reč nisu progovorili o tome.
Dok oni uspešno sprovode svoje zamisli po naređenju svojih prijatelja sa zapada, Srbi spavaju dubokim snom. Nepoznato je do kada će spavati, dok im parčaju i otimaju zemlju. Možda će se probuditi onda, kada na red dođe otimanje i parčanje Raške oblasti, Vojvodine i ostalih delova Srbije? Razmišljaju li da će možda tada biti prekasno? Gde je u Srbima danas onaj borbeni, viteški i nesalomivi duh, koji su imali njihovi preci, koji su se junački borili za ovu zemlju? Gde nam je njihova hrabrost i neustrašivost? Jesmo li postali kukavice? Stide li nas se naši preci? Sećamo li se kletve Svetog kneza Lazara, koji je dao svoju glavu za ovu zemlju i to baš na Kosovu i Metohiji? Šta bi danas rekli srpski mučenici, koji su svoje živote dali za Kosovo i Metohiju, koji su se borili za Kosovo i Metohiju? Za šta su oni ginuli? Da bi je domaći veleizdajnici prodali i predali neprijatelju?
Ako to dozvolimo, onda ni ne treba da postojimo kao narod.
Autor: Stefan Vukoje / srpskiglas.net
