Tijana: Protiv apolitičnosti ili zašto više nije moguće obrađivati sopstveni vrt

0
249

1. slika: Gilead

Majka i ćerka.

Ćerka je lektorka u izdavačkoj kući, bavi se finim poslom, okružena je pristojnim svetom. Najbolja prijateljica joj je lezbеjka, a muž tamnoput. Postoje signali da nešto kreće po zlu, ali život je još uvek lep i ugodan.

Majka je feministkinja i aktivistkinja naglašeno borbenog nastupa. Nije uvek ljubazna prema ćerki. Njen krug prijateljica ispisuje transparente, organizuje slabo posećene proteste i izvikuje parole.

Njihov odnos je pun tenzije i izneverenih očekivanja. “Da li stvarno voliš da radiš u toj izdavačkoj kući? Kad si bila mala htela si da budeš sudija Vrhovnog suda”, odvrati joj majka kad se Džun pohvali da je dobila unapređenje na poslu. A kada objavi da će se udati za Luka, poruči joj da je vreme da izađu da se bore, a ne samo da se igraju odraslih.

Uprkos svim užasima distopijskog Gileada, bezbrojnim scenama potčinjavanja, silovanja, zlostavljanja i ubijanja žena, onima koji su gledali “Sluškinjinu priču” često su najpotresniji bili upravo flešbekovi koji nude uvid u svet pre pada u diktaturu. Jer, to je naš svet, sa svojim kafićima, klubovima, ispijanjem pića i bindžovanjem serija. Svet koji volimo, kojeg ne želimo da se odreknemo, ali za koji se ne borimo dok zlo ne stigne pred sama naša vrata. A tad je već kasno, kao što pokazuje potresna scena u kojoj Džun, Mojra i Luk konačno izađu na ulice, samo da bi shvatili da su im sva prava odavno oduzeta dok su oklevali da reaguju. Pred njima su već policajci u pancirima i meci koji lete ka neposlušnima.

2. slika: Turska

Psihološkinja i pacijentkinja.

Ordinacija u elitnom kvartu Istanbula. Mlada zabrađena devojka i doktorka srednjih godina, obučena zapadnjački.

Da Vas podsetimo:  Simbolika

Dve junakinje serije “Ethos” simbolišu dva suprotstavljena lica Turske, patrijarhalno/religiozno i građansko/sekularno. U središtu se nalazi njihov odnos, otpor prema preispitivanju granica svog sveta, strah od upoznavanja onog što je sa druge strane, mržnja prema onome čega se plašimo.

“Kad sam bila mlada svakog leta sam išla u Evropu: London, Pariz… Onda četiri godine na studije, a kad sam se vratila zatekla sam drugi svet”, kaže psihološkinja Peri. “Kakve su to žene koje ostavljaju gaće u stanovima muškaraca?”, pita se Merjem, koja živi na ruralnim obodima grada, a radi kao čistačica u bogatom delu Istanbula.

Između njih je veštim dramaturškim preplitanjem postavljeno još mnogo žena različitog socijalnog porekla, zanimanja i seksualnih sklonosti. Neke od junakinja u sebi objedinjuju oba sveta: mlada glumica koja čezne da pobegne od uloga u turskim serijama, ali ih se svejedno ne stidi; Perina prijateljica i supervizorka, koja je zbog slobodnog životnog stila u sukobu sa ostatkom porodice; hodžina ćerka koja odlučuje da više ne vodi dvostruki život već da skine hidžab po cenu da razočara oca.

Komunikacija između svetova nije prijatna, može da donese razna iznenađenja i frustracije, ali bez nje nema ni mogućnosti da se stvari pomere s mrtve tačke. Zatvorenost u mehur je udobna jer smo među svojima, ali ako izbegavamo razgovor s neistomišljenicima, nikad iz tog mehura nećemo izaći.

3. slika: Srbija

Ovu seriju pratimo u realnom vremenu. Malo se nerviramo i svađamo, pa se onda pravimo da ne vidimo slona u sobi, ispijamo pića, slušamo muziku, bindžujemo i trudimo se da uživamo u svom udobnom mehuru. To je ljudski, ali ne zavaravajmo se da ćemo moći da obrađujemo sopstveni vrt. Toga više nema, ni na vrhu planine.

Doći će ljudi sa bagerima i uzeti nam vodu. Na susednom imanju će sagraditi pet nelegalnih spratova, zagraditi nam pogled i betonirati poljanu pred našom kućom. Zagađenje će se širiti na sve strane, kao kužna magla. Iz komšijskog televizora dopiraće salve pretnji i uvreda. Ako ne nas same, ucenjivaće naše prijatelje i rođake da skupljaju sigurne glasove ili se ponižavaju na još gore načine da bi zadržali posao. Nekome će probušiti gume. Nekoga će prebiti na ulici. Nekome će kuća biti spaljena.

Kako vidimo i u stvarnosti i u dobroj fikciji, aktivizam je naporan i dosadan, ali bez njega se sve brzo sunovrati u prvobitni haos i divljaštvo. Izlaganje nije prijatno, javno suprotstavljanje će vas obeležiti, ali šta drugo preostaje u društvu u kojem više nema debate u javnom prostoru? Ako se ustručavamo da kažemo šta mislimo i tvrdimo da smo apolitični, to će iskoristiti oni najgori među nama. Trenirajmo suprotstavljanje u naizgled malim situacijama u svakodnevnom životu, ako neko pred nama govori o Ciganima, Šiptarima, krezubima i bezubima, dođošima koji su sve pokvarili ili prljavim migantima koji će nam oteti poslove i silovati žene. Ako čujemo “mora da ga je nekako isprovocirala”, ne dozvolimo da prođe. Prestanimo da se smejemo na uvredljive šale. Pobunimo se ako neko baca đubre s prozora. Reagujmo i kad kažu da su svi isti. Ili kako je govorio narodni pesnik St., ako ne možeš mnogo, možeš malo.

Možda nismo svi stvoreni za velika dela, ali ne dozvolimo ni da nam život prođe u okretanju glave na drugu stranu. Ako ni zbog čega drugog, zbog realne mogućnosti da se i sami nađemo na drugoj strani, a da niko ne okrene glavu ka nama.

Da Vas podsetimo:  Srbija gori, a skupština skrnavi jezik!

Izvor: Novi magazin

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime