Titanik na brdovitom Balkanu (2)

0
1415

Otimanje u ime naroda

Polako, u pepelu lažne demokratije novog doba, propada sve što je stvoreno u dva veka bolnog ali veličanstvenog uzdizanja srpske države i nacije. Današnji vlastodršci, nedostojni tog nasleđa, dozvolili su da i dalje traje lopovsko, partokratsko divljanje i da nestaje čitava jedna kultura, njen nekadašnji ponos, moral, pravda, etika…

Vladimir Novski

Na ruševinama tranzicione Srbije nije niklo ništa osim korova. Džunglom lopovske demokratije bauljaju horde strvodera, kojima ništa nije sveto. Predvode ih kraljevi takozvanog liberalnog kapitalizma, oni koji nikome ne nude nadu, niti pozivaju na ciljano odricanje, kako su neki raniji režimi umeli da pozovu, makar i u ime utopijskih ideja. Nepun vek ranije, kad je Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca a kasnije i Kraljevina Jugoslavija pozvala bogataše da svome narodu ostave nešto od imovine na opšte dobro i korist, skoro da nije ni bilo potrebe za tim apelom, jer su se najveća imena tadašnjeg preduzetništva utrkivala u plemenitim darovima svojoj domovini i budućim generacijama… Najbogatiji ljudi svoga vremena i te kako su znali da se odreknu dela svoga bogatstva i ostave državi i narodu nešto u znak zahvalnosti i poštovanja. Velike i prelepe beogradske palate-zadužbine ondašnjih kapitalista, Nikole Spasića, Sime Igumanova, Luke Ćelovića, Miše Anastasijevića i drugih, i danas krase Beograd, tu srpsku i regionalnu prestonicu, mada neke od njih današnji režim ne želi ni da okreči, a kamoli sačuva od zuba vremena.

Čega bi se današnji bogataši odrekli? I kako je komunistička i ona postkomunistička, bolje reći, neokomunistička vlast, sve do današnjih dana osmišljavala načine da otme ono što je ta generacija sagradila? Priča o otimanju već otetog i o tome kako su svi režimi do danas dozvolili da propadaju brojne predratne zadužbine, kako su opstruisani naslednici nekadašnjih „klasnih neprijatelja“, preduga je i prepuna bolnih detalja, ali, neka dela svedoče a vreme sudi o svemu, pa tako i o ovoj srpskoj sramoti. Potpuni sunovrat i kraj vere u skoriju katarzu srpskog društva, označio je jedan skoro zaboravljeni događaj od pre dvadesetak godina…

Da Vas podsetimo:  “Oproštajnom” diplomatijom do zaborava i pravdanja hrvatskih zločina nad Srbima

Bio je to slučaj kad su se u beznadežno zavađenom srpskom parlamentu, početkom devedesetih godina,  složili ondašnja vlast i ondašnja opozicija, oko povratka imovine otete Crkvi, tačnije samo SPC, jer druge vere tada nisu ni pominjane. I bilo bi, verovatno, sve kako treba, da čovek odluke, ondašnji predsednik države Slobodan Milošević, nije odbio da potpiše ono što je Skupština izglasala. U njegovom stilu, kako je inače radio kada je reč o aktima koji mu ne prijaju, samo je pomenuti papir gurnuo duboko u fioku, čime je taj slučaj za njega bio završen. Tada je povratak nacionalizovane imovine bilo nepristojno i pominjati. Već posle prevrata 2000. godine osnovano je par udruženja koja su krenula u kampanju „za zaštitu privatne svojine“. Prvi put se javno kazalo da je posleratna komunistička Jugoslavija otimala imovinu po 27 različitih osnova! Tu mašte nije nedostajalo. Smišljani su najrazličitiji oblici porobljavanja imovine građana. Najpre je oduzimana zemlja (do 1952. godne), pa su onda nacionalizovana preduzeća, završno sa nacionalizacijom najamnih zgrada i građevinskog zemljišta. Samo je SPC oduzeto oko 75.000 hektara obradive zemlje i šuma.

Porodice naslednika u Srbiji, Teokarevića, Mitića, Vajferta i mnogih manje i više poznatih još uvek čekaju da svoju imovinu, koju su njihovi preci sticali od početka XVIII veka, konačno dobiju nazad. Taj proce je od 2012. godine zvanično u toku, ali, bolje da nije pod okolnostima i na način kako ga je država zamislila. Osnivači „Mreže za restituciju“ na čelu sa naslednicima najuglednijih predratnih porodica, nikako ne mogu da budu zadovoljni ucenjivačkom politikom koju su zakonski kreirali potomci boljševičkih varvara koji su u kratkom roku, od 1945 do 1955 oteli sve što je moglo da se otme od privatne imovine.  Slučaj čuvene beogradske „Palate Albanija“ je posebno karakterističan. Naime, ovu i danas reprezentativnu zgradu, sagradila je grupa preduzetnika pod imenom „Trgovački fond“. Bila je to u predratnoj kraljevini Jugoslaviji jedna od najmoćnijih trgovačkih grupacija.  Osnivanje Fonda podrazumevao je da svako od ulagača najmanje deset godina prilaže sredstva kako bi sebi i potomcima obezbedio rentu. Nije „Palata Albanije“ jedina zgrada koju je Fond podigao.

Da Vas podsetimo:  Zakon o rodnoj ravnopravnosti: „prvi put i novčane kazne za nepoštovanje propisa”

Tu je mnoštvo i danas važnih objekata u najužem centru Beograda. Posle rata, do 1958. godine, ovaj fond je bio aktivan, mada je imao minimalne prihode. Tek donošenjem Zakona o nacionalizaciji najamnih zgrada, ovaj fond je tako reći razvlašćen. Naslednici osnivača Fonda danas traže i povratak celokupne imovne i nadoknadu kapitala Hipotekarne banke, koja je takođe na silu ugašena. Pored „Trgovačkog fonda“ postojao je i „Zanatski fond“, čija je misija bila zbrinjavanje penzionisanih zanatlija. Najbogatiji među njima podigli su zgradu Radio Beograda. I njihovi naslednici traže svoje.

Peti oktobar 2000. godine je probudio nadu oštećenih da će neko već doneti Zakon o denacionalizaciji. Nova vlast je to zaista i najavila, a ta najava je proizvela vrlo različita mišljenja među političarima i u medijima. Sa jedne strane, Zakon o denacionalizaciji je viđen kao garancija demokratskih težnji Srbije, a sa druge strane uopšte nije dobrodošao, jer „proizvodi nove nepravde“. Takođe, čuju se i tvrdnje da je „nemoguće izvesti potpunu denacionalizaciju“, pa se pominje čak 80 hiljada nacionalizovanih stanova samo u Beogradu i više stotina hiljada u Srbiji.

Nisu nikada prebrojane sve kuće vojvođanskih Nemaca, koje su im oduzete i date na upotrebu novim kolonistima.  Danas, nakon više od šezdeset godina, priča o privatnoj imovini koja će jednom zauvek biti svetinja i dalje je samo priča. Bar kad se govori o onoj otetoj raznim nacionalizacijama i konfiskacijama. Skoro po onoj šerijatskoj da „pobedniku pripada pravo na pljačku“. Ako je to tako, a po svemu sudeći jeste, taj jedan jedini pobednik metastazirao u razne političke partije, potpuno je složan samo oko toga da je jednom zaposednuto zauvek zaposednuto. Da je drukčije, verovatno bi se i ovi novostvoreni pokreti zvali drukčije, recimo „Pokret za povraćaj otetog“, a ne razne lige za „zaštitu privatne svojine i ljudskih prava“. Jer nije reč o imovini od juče, nego o dedovinama se radi. A tu osim zakona radi uzvarela krv i kosmička pravda…

Da Vas podsetimo:  Srbija zatvor bez zidova

Žena čuvenog predratnog kapitalistu, Mitića, proklela je komuniste u vezi sa oduzimanjem čuvene „rupe“ na Slaviji, gde je trebala da bude sagrađena robna kuća, najveća na Balkanu u to vreme,  rekavši: dabogda ništa ovde ne sagradili sto godina! Ta kletva se do današnjeg dana obistinila, a kako je krenulo, i ispuniće se do kraja!

Posle raspada Jugoslavije pokrenut je proces denacionalizacije u bivšim republikama SFRJ. Zakoni o povratku imovine doneti su u Makedoniji, Hrvatskoj i Sloveniji. Naravno, i Srbija ima taj zakon, ali je smišljen tako da stari vlasnici nemaju mnogo čemu da se nadaju…

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime