Titoizam kao najveći duhovni poraz Srba… kako je jugoslovenska ideologija odvajala Srbe od sopstvenog identiteta

Srpski narod je preživeo vekove okupacija, ratova i genocida, ali je u vremenu komunizma doživeo najdublji duhovni i nacionalni diskontinuitet – jer su mnoge generacije naučene da se odreknu sopstvene vere, istorije, tradicije i identiteta u ime jugoslovenske ideologije i ,,bratstva i jedinstva“.

Kada se govori o stradanju srpskog naroda kroz istoriju, najčešće se pominju vekovi turske okupacije, danka u krvi, islamizacije, unijaćenja, austrougarskog pritiska, genocida u NDH od strane Hrvata-ustaša i brojnih ratova u kojima su Srbi plaćali cenu svog imena, vere, strdanja i slobode.

Međutim, jedan proces ostao je nedovoljno sagledan i do danas nedovoljno razobličen – duhovni i nacionalni diskontinuitet koji je u XX veku stvoren pod komunizmom i titoizmom.

Taj proces nije bio kratkotrajan. On je trajao decenijama, sistematski, kroz obrazovanje, kulturu, medije, politiku i ideološko prevaspitavanje naroda.

U samo dve ili tri generacije stvoren je dubok rascep između srpskog naroda i njegovog istorijskog, duhovnog i nacionalnog identiteta… to su generacije koje su ,,otkinule” Svetosavski duh. Generacije koje su od sebe odbscile Srpstvo a prihvatile ono što njihovi preci nisu bili… jugoslovenstvo… a Svetog Savu zamenili tuđinom Titom.

Od 1945. po školskim ičionicama slike Svetog Save zamenjene su Titovim. I to je bio duhovni sunovrat koji te generacije indiktrinirane zabludama i lažima nisu razumele… i krenule su podele i stvaranje novih naroda, jezika, crkvi, država.

Nijedna okupacija nije toliko uspešno udaljila Srbe od samih sebe kao ideologija koja je, pod parolom „bratstva i jedinstva“, postepeno potiskivala sve što je bilo srpsko, pravoslavno i istorijski utemeljeno.

Komunistička vlast nije rušila samo državnu monarhiju – rušila je i duhovni poredak naroda. Srbin je trebalo da prestane da bude pravoslavni hrišćanin, potomak Svetog Save i Kosovskog zaveta, i da postane „novi čovek“, građanin, bez korena, bez nacionalne svesti i bez sećanja.

Taj novi identitet trebalo je da bude jugoslovenski, nadnacionalan, ideološki i ateistički.

Upravo zato su mnogi Srbi, vaspitavani u duhu komunizma, počeli da se stide sopstvenog imena, vere i tradicije.

Slavljenje Krsne slave postalo je nešto što se krije. Odlazak u crkvu bio je obeležje „zaostalosti“.

Srpska istorija se tumačila kroz ideološke šablone, a nacionalno osećanje često je proglašavano opasnošću.

Ali to nije važilo za Hrvate, Slovence… oni su išli ponosno u svoji crkvu i nazivali se Hrvatima, Slovencima… a ne ,,jugoslovenima” to se primilo samo kod Srba i Srba u Crnoj Gori i BiH i tadašnjoj Makedoniji.

Tako su stvorene generacije duhovno odvojene od sopstvenog naroda.

Ipak, uprkos svim progonima i pritiscima, jedna nit nije prekinuta – krsna slava, slsvila se u tajnosti i sa spuštenim roletnama, na kod svih ali u večini kuća… a mnogi su i prestali da je slave.

Ona je ostala najdublji srpski duhovni pečat. Više od hiljadu godina Srbi su čuvali slavu kao porodični zavet, kao živu vezu sa precima, verom i pravoslavnim identitetom. Upravo zato krsna slava nije samo običaj; ona je svedočanstvo trajanja naroda.

Srbi su pravoslavlje prihvatili kao svoju duhovnu vertikalu i ugradili ga u temelje nacionalnog identiteta. Zato je srpski narod preživljavao i onda kada nije imao državu. Crkva, manastiri, slava i predanje bili su stubovi opstanka.

Komunistički sistem je to dobro znao.

Zato je posle Drugog svetskog rata započelo sistematsko slabljenje srpskog identiteta. Dok su drugi narodi u Jugoslaviji jačali svoje nacionalne institucije, Srbi su podučavani da je svaki snažniji izraz srpstva opasnost po zajedničku državu i ,,brststvu i jedinstvu”.

Srbija je postala jedina republika sa dve pokrajine, a srpski narod razbijen u više republika.

Ni to nisu razumele te generacije… kao što i današnje ne razumeju da pomoći nema kod u Strazburu, Briselu ili savet kod Picule… ili NVO plaćenih sa zapada. Zato se deo omladine izjašnjava kao ,,građanisti” kroz Zborive, Plenume… a ne Srbi.

Istovremeno, građen je kult Josipa Broza Tita – ličnosti koja je postala iznad države, naroda i istorije. Danas, decenijama posle raspada Jugoslavije, i dalje postoji svojevrsni mauzolejski kult oko „Kuće cveća“. I dalje se vode rasprave o tome da li je Tito zaista sahranjen tamo, ali je suština mnogo dublja od same grobnice – u Srbiji i dalje nije izvršena ozbiljna duhovna i istorijska dekomunizacija.

Dok se održavaju mitovi o Titu kroz filmove na RTS, srpski narod još nema dostojan nacionalni memorijalni centar za milion srpskih žrtava iz NDH.

Nemamo ozbiljnu državnu rezoluciju koja bi na jasan i nedvosmislen način definisala genocid nad Srbima u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj.

Nemamo dovoljno filmova, serija i kulturnih projekata koji bi budućim generacijama preneli razmere stradanja srpskog naroda u Jasenovcu, Prebilovcima, Glini, Jadovnu i na bezbroj drugim stratištima.

Umesto toga, decenijama se na javnom servisu repriziraju komunistički partizanski filmovi u kojima su Srbi često predstavljeni isključivo kroz ideološku prizmu, dok se kult komunističkih ličnosti i dalje održava u javnom prostoru.

Tako se nastavlja duhovna konfuzija naroda koji nije do kraja raščistio sa sopstvenom nametnutom prošlošću.

Posledice tog procesa osećamo i danas. Srpski narod je podeljen regionalno, ideološki i identitetski. Umesto sabornosti, često se ističu podele – na „vojvođane“, „crnogorce“, ,,kosovce”, ,,šumadince”, „bosance“, „hercegovce“, ,,ličane” „srbijance“.

A upravo su takve podele kroz istoriju slabile srpski nacionalni korpus.

Istovremeno, iz srpskog nacionalnog i jezičkog prostora nastajali su novi identiteti i novi jezici, često zasnovani na negiranju srpskog kulturnog i istorijskog nasleđa.

Narod koji izgubi svest o sopstvenom identitetu vremenom počinje da gubi i istorijsko pamćenje. A narod bez pamćenja lako postaje plen tuđih ideologija, interesa i tumačenja.

Zato je danas potrebno više nego ikada vratiti se duhovnoj i identitetskoj vertikali srpskog naroda – Svetom Savi, Kosovskom zavetu, pravoslavlju, srpskom jeziku, ćirilici, porodičnoj tradiciji i kulturi sećanja.

To nije poziv na mržnju prema bilo kome. To je poziv na duhovno otrežnjenje i nacionalno samopoštovanje.

Jer narod koji zaboravi svoje pretke, svetinje i stradanja – vremenom počinje da zaboravlja i samog sebe.

Ključno je obrazovanje… i izmnena programa iz srpskog jezika i istorije… i izrada nacionalne čitanke kao osnov, zavet i putokaz za Srbe.

I zato nije slučajno što i danas, posle svega, mnogi lakše pevaju „Jugoslovenka“ nego srpske rodoljubive pesme.

To je posledica višedecenijskog ideološkog inženjeringa koji je ostavio dubok trag u svesti naroda.

Dok se duhovno ne otreznimo, teško ćemo pronaći istinski nacionalni put. A bez jasne svesti o tome ko smo, šta smo i kome pripadamo, nastavićemo da se delimo, slabimo i gubimo ono što su naši preci vekovima čuvali.

Dok ne krenemo tim rodoljubivim i Svetosavskim putem, nema nam boljutka… bauljaćemo sve dublje u ,,glubu” u kom se nalazimo.

Priredio: Đorđe Bojanić, glavni uredmik sajta Srpska istorija