Titova kulturna politika i u srbskim manastirima?

1
179

Porodica vjerom nije htjela da prevrne pa je radije pristala da tužna srca napusti svoju Otadžbinu (Arhimandrit Nićifor Dučić)

Ove reči arhimandrita Nićifora Dučića odnose se na znamenitu srbsku porodicu Miloradović iz Hercegovine, koja je obnovila manastir Žitomislić, a potom se, ne želeći da izda svetu veru Pravoslavnu, preselila u Rusiju gde su mnogi njeni predstavnici ostavili dubok trag i u ruskoj istoriji. Kao što vidimo, ne samo klirici SPC, nego i mnogi pripadnici verujućeg srbskog pravoslavnog plemstva, bili su stražari na braniku vere. Na žalost, danas u Žitomisliću i oko njega, kao da duvaju neki drugi vetrovi, kao da je nestalo duha Miloradovića, ne samo među svetovnim ljudima, nego i među duhovenstvom.

Reči da budu blage a argumenti jaki

Danas kada su se sve satanske sile urotile protiv naše Crkve, nije prijatno verujućem čoveku kritički pisati o ljudima koji nose mantiju. Lično mi to nije prijatno jer sam od malih nogu naučen da tu mantiju sveto poštujem. Međutim, kako kaže poslovica «nema jeresi bez mantije», ne jednom se desilo u istoriji Crkve da kada «mantijaši zablude» verujući narod staje u odbranu vere. Naravno da ne uzdižem sebe u nekavog branitelja vere ako ukažem da sam lično u nekoliko navrata bio primoran da pišem o više nego sumnjivim postupcima pojedinih klirika u mojoj Hercegovini (videti OVDE, OVDE i OVDE). Teška srca, primoran sam da to ponovo uradim, trudeći se da se držim zlatnog saveta svetog vladike Nikolaja, da u kritici reči budu blage a argumenti jaki..

Posle teksta o izložbi stećaka u okrilju manastira Žitomislić na «Slobodnoj Hercegovini», srbska pravoslavna javnost ne bi smela da ćuti. Ne mogu ni ja. Da krenemo redom.

Hrvatska (antisrbska) kulturna društva u srbskom manastiru

Izložba pod nazivom “Stećci – svjetska baština UNESCO-a” otvorena je u petak 27.8.2021. godine u Muzeju Žitomislić, u organizaciji «Hrvatskog kulturnog društva Napredak» glavna podružnica Mostar i Fondacije Muzeja Žitomislić. Prilikom otvaranja izložbe, iguman Danilo je izjavio da su «stećci nešto što nam je zaista zajedničko», misleći na pripadnike tri velike etničke skupine u današnjoj Bosni i Hercegovini. U ranijem tekstu na Saborniku (videti OVDE) već smo mogli pročitati informaciju da je ova izložba ranije prikazana u hrvatskom domu “Herceg Stjepan Kosača”, potom u galeriji franjevačkog samostana Duha Svetog u Fojnici.

Da Vas podsetimo:  Prof. dr Višeslav Simić: Predlozi za put izlaska iz državne političke krize u Srbiji

Šta se iz ovih nekoliko informacija moglo i moralo zaključiti pre davanja blagoslova za održavanje izložbe u okrilju srbskog pravoslavnog manastira.

Oprez sa «gospodom latinskom».

Valjda se pre davanja blagoslova moglo jednostavno raspitati o delatnosti pomenutog hrvatskog kulturnog društva. Tada bi se saznalo za mnoštvo duboko antisrbskih projekata na kojima je radilo to društvo, među kojima je i promocija lika i dela Krunoslava Draganovića, glavnog papinog operativca u takozvanoj akciji «Pacovski kanali», akciji spašavanja ustaša iz NDH i izbegavanja njihove krivične odgovornosti za strašne zločine i genoicid nad Srbima. Saznalo bi se i da je to hrvatsko kulturno društvo organizovalo izložbu žestokog srbofobnog propagandiste, fotografa Zorana Filipovića, autora knjige o Ademu Demaćiju, koji je toliko antisrbskih laži posejao po zapadnim medijima tokom ratnih zbivanja na prostorima bivše Jugoslavije.

Mogao se iguman Danilo i zapitati (pitanje se prosto nameće) – otkud ovo drugo hrvatsko kulturno društvo koje je ranije organizovalo izložbu o stećcima, nosi ime poznatog srbskog vladara Stefana Vukčića Kosače. Odgovora se nije teško dosetiti znajući sklonost ka kleptomaniji «naroda tisućljetne kulture» – kad mogu Hrvatom proglasiti Nikolu Teslu, sina srbskog pravoslavnog sveštenika, što ne bi mogli i srbskog vladara Stefana Vukčića Kosaču. To što je Stefan Vukčić Kosača udao kćerku za izdajnika svete vere Pravoslavne, srbskog kralja Tomaša koji je preverio i primio katolicizam (naravno, ostajući i dalje Srbinom), ne daje za pravo hrvatskim kulturnim društvima da ovog srbskog vladara svojataju kao svoga.

Podsećamo igumana Danila na reči velikog Radoslava Grujića, čoveka koji je uspeo da Nemce uveri u neophodnost zaštite jednog dela srbske kulturne baštine na prostoru NDH, pokradenog iz fruškogorskih manastira i prebačenog u Zagreb. Profesor Grujić u svom radu «Aktivnost Vatikana na Balkanu» piše: «Narodna pesma o propasti Bosne kaže, da je kralj Tomaš pogrešio što je dopustio da ga prevare «gospoda latinska», te je, primivši njihovu veru, stvorio ljutu versku zavadu u svome narodu toliko, da je upropastio zemlju i «Svoj braći svojoj omrznuo. I golubu na jelovoj grani…».»

Da Vas podsetimo:  Predsednikovo podnošenje prijave protiv samog sebe - ozbiljan krivični igrokaz

Stećci su srbsko kulturno nasleđe

Već smo publikovali tekstove o tome da su stećci srbsko kulturno nasleđe, videti OVDE. Evo šta je povodom ove skandalozne izložbe napisao univerzitetski profesor, doktor pravnih nauka Zoran Čvorović na jednoj društvenoj mreži: «Stećci ili tačnije mramorje mogu biti samo deo srpske materijalne baštine. Svako ko promoviše stećke kao deo nekakve zajedničke baštine ne radi ništa drugo nego afirmiše tzv. bosanstvo i njegovu lažnu bogumilsku duhovno-istorijsku osnovu. Afirmisanje tzv. bosanstva služi Vatikanu da relativizuje nesporni pravoslavni karakter Humske zemlje. Zato je u celu priču uključeno Hrvatsko društvo “Napredak” sa stogodišnjom tradicijom propagiranja hrvatstva u Boki i Dalmaciji. I sve je to jasno, samo nije jasno šta u ovom unijatsko-bosanskom projektu radi Muzej stradalnog manastira Žitomislić? Odgovor na ovo srpska pravoslavna javnost mora da dobije od vladike zahumsko-hercegovačkog Dimitrija».

Dakle, iguman Danilo bi morao znati da je po popisu Austro-Ugarske monarhije iz 1879. godine (za koju se svakako ne može smatrati da je bila naklonjenja Srbima) Bosna i Hercegovina bila skoro pa etnički čista srbska država, sa Srbima pravoslavne, rimokatoličke i muslimanske veropispovesti. Stećci jesu zajedničko nasleđe naših predaka u Bosni i Hercegovini imajući u vidu činjenicu da se radi o etničkim Srbima koji su u određenim istorijskim momentima preverili i prelazili u rimokatoličku i muslimansku veru i danas sa Kainovim pečatom na čelu ratuju protiv dojučerašnje braće. Ali je nedopustiva pozicija igumana Danila koji srbsku kulturnu baštinu pripisuje i deli sa Hrvatima ili takozvanim Bošnjacima, kako se danas izjašnjavaju potomci nekadašnjih Srba.

Ponoseći se «dugom i otvorenom međureligijskom saradnjom» iguman Danilo bi morao imati u vidu sledeće. Najveći Hercegovac u njenoj istoriji, sveti Vasilije Ostroški (slava mu i milost), takođe je nekada bio primoran da razgovara i pregovara i sa papistima, shvatajući da se njegov narod nalazi između čekića i nakovnja. Znamo kako su papisti na sve načine pokušavali da podmetnu ovom nepokolebljivom ispovedniku svete vere Pravoslavne, kako su vrbovali i podmićivali njegove neprijatelje, ali velikom svetilniku nikada nije padalo na pamet da svetosavsko nasleđe proglasi zajedničkim i podeli ga sa papistima ili muslimanima.

Da Vas podsetimo:  Milijana Baletić: TRIKOVI VEČITOG RATA PROTIV SRBA

Prema tome, kultura izrade stećaka razvila se među srbskim pravoslavnim življem i priča o «zajedničkom kulturnom nasleđu» nije ništa drugo nego još jedan dokaz da se Srbi još nisu oslobodili osnovnih postulata Titove (podrazumeva se – antisrbske) kulturne politike, onoga što Milo Lompar u «Duhu samoporicanja» nazva autošovinizmom. I ukoliko je to kod svetovnih ljudi koliko-toliko razumljivo, kod ljudi u mantiji to je apsolutno nedopustivo.

http://jadovno.com

1 KOMENTAR

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime