Točkovi

1
44
auto gume
foto:pixbay

Ne, neće ovde biti reči o filmu Đorđa Milosavljevića, gde družina koju čine trgovac oružjem prerušen u kafanskog merakliju, pripadnik farmakomafije prerušen u biznismena, par dilera droge prerušenih u profesorski i bračni par, plaćena ubica prerušena u damu i kradljivac automobila prerušen u vlasnika motela na Ibarskoj magistrali, pokušava da se obračuna sa putnikom namernikom, zamišljenim masovnim ubicom, u čijem liku pitoreskna ekipa vidi odraze svojih „zanimljivih“ karaktera.

Neće biti reči o tome, mada, verujem, da bi i o tom filmu iz 1998. bilo zanimljivo jednom reći koju. Ovde je reč o drugim točkovima.

Prvi je septembar, prvi školski dan školske 2021/22. godine. Uprkos vremenu neznatne radosti, to je radostan dan novog početka naše dece. Za njih nasmejan. Ne i za roditelje, ka kojima točkovi života u Srbiji kotrljaju mnogobrojne brižne sekvence. Ali, ostavimo roditelje po strani.

Ovo je i četrdeset šesti dan posle kobne letnje kišne večeri u kojoj je na pešačkom prelazu u Marijane Gregoran na beogradskoj Karaburmi pod točkovima pomahnitalog automobila smrtno stradao devetogodišnji Stefan Balić. On danas neće poći u školu. Drugari mu se neće obradovati.

foto:beograduzivo.rs

Čim sam primio vest o toj tragičnoj smrti, znao sam šta se dogodilo i šta će se nadalje događati. Dogodio se stereotip najglupljeg i najodvratnijeg stradanja jednog deteta – praznoglavo nasilno govedo mahnito je „teralo auto“ beogradskim ulicama i nateralo ga na jednog čoveka i njegovu dvojicu dečaka na pešačkom prelazu. Nije se ni osvrnulo. Pobeglo je s lica mesta kao najodvratniji puvanjak.

Nesreća je u tome što je pod točkovima njegovog besnog auta ugašen život jednog devetogodišnjaka. Sreća u nesreći je u tome što su otac i četvorogodišnji dečak preživeli. No, nema u toj sreći u nesreći neke velike sreće. Postoje samo točkovi.

Policija je blagovremeno i efikasno reagovala. Ubica, odranije poznat organima reda, uhapšen je i priveden sudu. Tamo je dao izjavu, pa je (iako je pobegao sa lica mesta) pušten da se brani sa slobode. Sud, koji sudi u ime naroda, ovlašćen je da proceni kako treba da primeni zakon.

Tada su se okupili građani u protestu. Blokirali su ulicu, palili seće, ostavljali igračke i slatkiše na mestu pogibije (ubistva?) dečaka. Plakali. Urlali. Ogorčeni. Povređeni. Uplašeni. Jer točkova je mnogo u Beogradu. U Srbiji još više. Protest je trajao dan, dva, tri… Pa je lik koji je pušten da se brani sa slobode vraćen u zatvor. Da se svet umiri. Potom su protesti trajali još dan, dva, najviše tri…

Da Vas podsetimo:  Vučić na poligrafu- poligraf na Vučiću

Srpsko javno mnjenje je, rekoh nekom prilikom, kao matora lada. Dugo vergla i turira uprazno dok se ne dovede u vozno stanje. Ljudi su se razišli. Otišli su kućama da grle svoju živu decu. Neki su stali pred ikonu i očitali Oče naš protiv svih zala, za dug život i zdravlje porodice. Na licu mesta ostala je smrt dečaka. Negde blizu ostala je njegova, naživo satrvena porodica. I točkovi.

Dvadesetjednogodišnja studentkinja FPN Nina Rađenović, prema pisanju medija, poginula je u saobraćajnoj nesreći 6. juna 2021. u Preradovićevoj ulici u Petrovaradinu, na mestu na kojem su se, zbog loše signalizacije, nezgode često dešavale godinama unazad. Tek posle tragedije, gradske vlasti postavile su nedostajuću signalizaciju. Devojka jeste prelazila ulicu van pešačkog prelaza. Ali, činjenica je i da je njen vršnjak za volanom kroz naseljeno mesto vozio brzinom većom od 120 km na čas.

I on je posle saslušanja pušten da se brani sa slobode. Šaputalo se da je sin nekog dobrostojećeg privrednika, sa razgranatim vezama u pravosuđu.

Grupa građana je i zbog te smrti protestvovala i blokirala ulicu nesreće. Ljudi su uspeli, čak, da se zavade sa zamenicom Osnovnog javnog tužioca u Novom Sadu, koja se u protestu slučajno zatekla. Ljudi su protestvovali, pa su se razišli. Otišli su kućama da grle svoju živu decu. Neki su stali pred ikonu i očitali Oče naš protiv svih zala, za dug život i zdravlje porodice. Na licu mesta ostala je smrt devojke. Nedaleko odatle ostala je njena naživo satrvena porodica. I točkovi.

Petog januara 2021. u večernjim satima, vraćajući se iz obližnjeg tržnog centra trotoarom, na Bulevaru Medijana u Nišu, pod točkovima auta dvadesetogodišnjeg vozača, koji je zbog prevelike brzine izgubio kontrolu nad vozilom i pokosio pešake na trotoaru, stradao je dvanaestogodišnji Andrej Prekljušaj, jedinac samohrane majke. Stradao je i četrdesetosmogodišnji Dejan Ilić.

Dvadesetogodišnji „pobesneli Maks“ uhapšen je, saslušan u policiji i… Pričalo se da bi bio pušten na slobodu da se na noge nisu digli građani. Uznemirenost i nezadovoljstvo ljudi bili su tako veliki, da je morao da se umeša i sam ministar policije. Mahniti vozač, „sin vrednih i čestitih, dobrostojećih roditelja“, kako je neko posle na nekoj televiziji rekao, ipak je ostao u pritvoru. Građani su se razišli. Otišli su kućama da grle svoju živu decu. Neki su stali pred ikonu i očitali Oče naš protiv svih zala, za dug život i zdravlje porodice. Na licu mesta ostala je smrt dvanaestogodišnjaka (i onog čoveka koji nije dete).

Da Vas podsetimo:  KAKO SE ISKORENjUJE ENTUZIJAZAM U SRBIJI?

Nedaleko odatle ostala je naživo satrvena dečakova samohrana majka. Ostali su i točkovi. Nekoliko meseci kasnije, na suđenju u Višem sudu u Nišu, sudski veštak, psiholog, prema izveštaju medija, veštačila je da kod počinioca krivičnog dela ne postoji ni elementarno kajanje zbog skrivljenih smrti.

U udesu u ulici Strahinića Bana, u Beogradu, 27. juna 2019, povređena su tri lica, od kojih jedno dete. Udes je skrivio vozač koji je svojim audijem velikom brzinom uleteo u baštu jednog kafića. Izgrednik je pobegao sa lica mesta. Žrtava, na sreću, nije bilo. Posle se kroz medije stidljivo provukla vest o sporazumu o priznanju krivice i minimalnoj sankciji.

Na osnovu rečenih smrti i jednog spleta srećnih okolnosti da niko nije poginuo, lako je napraviti fotorobot sledećeg uzimaoca nečijeg dečjeg života u saobraćaju. To je čovek mlad i besan, neiživljen sin „dobrostojećih, radnih i čestitih roditelja“, koji vozi skup i moćan auto, koji ima ili njegovi roditelji imaju dobre i razgranate veze u pravosuđu, medijima… Kojem se, dakle, može da bude bahat i koga zabole uvo ko će da mu podleti pod točkove. Jer je, prema proceni njegove govnjive pameti, kriv svako ko se kojim slučajem ispreči pred njega i njegovo skupo vozilo ludog gasa, pa makar to bilo i dete. I za koga će, kad skrivi nečiju smrt, iz petnih žila da se upregnu „prijatelji“ iz pravosudno-medijske mašinerije, da bi mu „ispeglali taj sitni problem“. „Neka dečko nosi nanogicu deset, jedanaest meseci i neka se malo skloni od javnosti.“ Pa, onda jovo-nanovo.

Dokle smo, dakle, došli, ovakvi kakvi jesmo i kao pojedinci i kao društvo?

Unazad, do 18. jula 2013, u dan tačno osam godina pre nego što će mali Stefan Balić da završi svoj prekratki život pod točkovima jednog nepojamnika. Tog dana je dvadesetogodišnji sin „radnih, čestitih, dobrostojećih roditelja“, u ludoj vožnji Ustaničkom ulicom u Beogradu, na jednom pešačkom prelazu usmrtio sedamnaestogodišnju Andreu Bojanić i pobegao sa lica mesta. Da bi se posle vratio sa četom uticajnih advokata. Što mu je u postupku uzeto kao olakšavajuća okolnost. Te je sedam godina kasnije, kad se slegla prašina, osuđen na 11 meseci kućnog zatvora za teško delo protiv bezbednosti saobraćaja, „dok je drugo krivično delo za nepružanje pomoći povređenom u nesreći u međuvremenu zastarelo“. Čime je, stiče se utisak, srpsko pravosuđe, mereći pravdu svojim aršinima, nedvosmisleno utvrdilo da je Andrea Bojanić sama sebi skrivila smrt, jer je tog kobnog dana baš u to vreme, na tom pešačkom prelazu, ometala u vožnji tog sina. Čime je, dalje, zasnovan neverovatan sudski precedent koji su, a da znamo, ove godine glavom platili dva dečaka i jedna devojka.

Da Vas podsetimo:  Rat i mir #Retrovizor

Na kom precedentu izražavam divljenje prema pravničkoj vrlini sudije koja je izrekla takvu presudu i čestitam joj i kao pravnik pravnici i kao roditelj roditeljki.

Unapred – došli smo do poraznog saznanja kao izvora stalnog nespokoja i strepnje.

Do poraznog saznanja da je, verovatno mnogo pre tog 18. jula 2013, pod nekim točkovima smrtno stradala pravda u Srbiji. (Možda, na primer, 15. aprila 2003, kada je, čekajući da pređe preko pešačkog prelaza kad semafor pokaže zeleno, na trotoaru Beogradske ulice kod Mitićeve rupe pod točkovima vozila tadašnjeg srpskog ministra stradala dvadesettrogodišnja Katarina Marić. Ili, možda, još ranije?)

I došli smo do nespokoja zbog mučnog saznanja da tamo gde nema pravde, ima smrti, glupih, odvratnih, poraznih…

I došli smo do strepnje. Roditeljske. Vrele. Univerzalne. Koja nikako ne može biti samo strepnja onih roditelja koji prelaze ulicu preko pešačkih prelaza na zelenom, držeći svoje dete za ruku. Koja nužno i bez sumnje mora biti strepnja i onih „radnih, čestitih i dobrostojećih“ roditelja, čiji sinovi, takođe, jednom mogu biti pešaci. Na pogrešnom mestu, u pogrešno vreme.

Zašto ovo pišem? Pišem, jer sam roditelj. Koji svakom detetu u ovoj zemlji želi upravo ono što želi i svom detetu – da odraste, da se iškoluje, zaposli i da postane roditelj svoga deteta. Koga će da odgaja po mogućstvu u Srbiji. I jer sam nespokojan. I zato što strepim. Ne pišem ni protiv kojeg roditelja, ni protiv čijeg deteta. Pišem protiv nesreće. Koja je i do sada prevelika.

Zašto pišem sada? Zato jer je prošlo četrdeset dana od smrti malog Stefana, tokom kojih se tihuje i tuguje. Sada treba da se kaže:

Dosta, bre, više! Ne valja ovako!

Sve u nadi da će nas ubuduće mimoilaziti slutne reči Ernesta Hemingveja koje mi je mučno da parafraziram, ama moram:

Neka niko ne pita za čijim detetom zvona zvone!

Što se, ne dao Bog, ama baš svakome može i dogoditi. Ako jedni naspram drugih, bez države i društva, ostanu samo deca i točkovi.

autor:Dejan A. Milić

https://www.juznevesti.com/

1 KOMENTAR

  1. Moramo se boriti protiv nepravde i nepravednih. Na svaku godišnjicu ovakvih i sličnih tragedija , u novinama potsjetiti na dogadjaj, ali i naglasiti kako je kaznjen krivac nesreće i tko je sve učestvovao u odmjeravanju kazne.
    To bi za neke morao značiti dodatak u biografiji, koji bi morao bitno utjecati na karijeru istog.Pa ukoliko nema ni morala, ni etike ni obrza, barem ha na ovako mačin zaustaviti da čini nepravdu. Ako ne sada odmah, bar onda kada dočekamo i kada “dočepamo” normalne drzave

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime