Todor Nonković u septembru je zagazio u sto prvu godinu. U kninskom kraju malo ko da nije čuo za ovog stogodišnjaka koji, uz to što je dobrog zdravlja i vedrog duha, i danas sam obavlja većinu poslova.
U kninskom selu Žagrović, u zaseoku Nonkovići, najstariji stanovnik ovoga kraja Todor Nonković, goste, rodbinu i prijatelje još dočekuje kao pravi ovdašnji domaćin. Iako je jesenas navršio sto godina, štap mu još ne treba, na tuđu pomoć se ne oslanja, a vremena nikad dovoljno da uradi sve što je naumio. Pored gusterne za vodu koju je sam ručno kopao, kišnom danu oteo je tek toliko da nam pripoveda kako se u ovom kraju nekada živelo. U rodnoj mu kući nije bilo vremena za dokoličarenje.
– Bilo je sirotinjski svuda. Nije bilo zarade. Obrađivali smo svaki pedalj ove škrte zemljice, ali je sve to bilo mizerno. Išli bi ljudi leti privremeno raditi po Bačkoj i Sremu, nisu birali poslove. Dođu kući neko vreme pa onda opet nazad. Valjalo je samo prehraniti čeljad u kući. Nas je bilo petoro dece, tri brata i dve sestre, otac i majka, i sve smo radili od malih nogu. Držali smo kravu i dva vola, radili baštu i vinograd. Takav je tada bio život – ukratko će Todor.
Radilo se oko blaga i zemlje, ali je valjalo što pre pronaći i neki sigurniji posao, zaraditi za koru kruha. Dinar je dinar, kaže Tode, a od muške dece se očekivalo da što pre nađu posao koji će ih, uz onaj koji ih sačeka kući, ipak otrgnuti od gladi i siromaštva.
– Sa 16 godina sam otišao u Golubić, na unsku prugu, zajedno sa još par momaka da tražim posao. Sačekaju nas tamo trojica braće Ličana i pitaju što smo došli. Kazali smo im kako hoćemo da radimo, da nam treba posao. Tad nam je jedan od njih rekao kako smo mi još mladi za posao. Ali nama je takva vrsta, sorta nam je takva, mi smo navikli da radimo, kažem mu ja. On se samo nasmeje, slegne ramenima i kaže hajte raditi, radite. To mi je bio prvi posao – priseća se Tode.
„Sirotinja je uvek stradala”
Najbolje godine Todorovog momačkog života, obeležile su najgore ratne godine. Tek što je malo „stao na noge” počeo je Drugi svetski rat. Siromaštvo, glad, lutanje i preživljavanje iz tog perioda, iz sećanja nisu izbrisale ni sve dolazeće decenije.
-Ti dani mi iz glave nikada nisu izašli. I umreću a to neću zaboraviti. Išli smo preko Like peške. Svuda pustoš, zapaljeno, nemaš se gde ni sakriti. Drugi mesec, ciča zima, mi u selu Bunić, kiša i sneg a ja u onim šlapama, trikama kako ih mi zovemo, gazim kroz vodu do kolena. Šćućuriš se i stojiš pod vedrim nebom. Stradanja svuda, kuknjava, jad i siromaštvo. Narod je bio gladan. Sirotinja je uvek stradala. Ne može se to ni porediti sa ovim danas. To su ti bile muke ljute – priča Tode.
Onaj ko je preživeo, kaže Todor, morao se mučiti ali i gledati napred. Tako mu je bilo i samom. Ponosan je danas na svaki dan svog radnog veka, ali i sve ono što je mimo penzije sticao, familiju, kuću i okućnicu, jer za sve to mu snage i ljubavi nikada nije manjkalo.
– Išao sam da radim u jedno selo u blizini Vinkovaca, i to mi je u životu bilo najteže. Tri hiljade komada crepova pravio sam od blata. Kao što žena mesi kruh, tako sam i ja ono blato. Dva puta sam sezonski išao tamo, leti, preko jednog poslovođe iz Imotskog. Treći put kad me je zvao da idem rekao sam mu da neću više tamo makar morao i prositi. Nije isto kad ti radiš ceo dan pa dođeš svojoj kući, familiji, i kad si daleko od njih. Posle sam se zaposlio na železnici u Kninu i tu sam proveo najbolje godine života, 43 godine, 11 meseci i 20 dana radnog staža, toliko sam bio zaposlen. Kad završim posao, izađem iz noćne smene, kući me opet čeka posao i onda čitav dan radim kao da sam proteklu noć prespavao. Zajedno sa suprugom tako sam othranio i odškolovao dvoje dece, obrađivao imanje i dograđivao kuću – priseća se Tode svojih, kako često ističe, najtežih ali i najboljih godina života.
Onda je opet došao rat. Ostavio je sve stečeno i sa suprugom završio kod dece u Srbiji. Nije mu, kaže, kod njih ništa nedostajalo, ali nije mogao bez svoje kuće i svog Žagrovića. Pre dvadeset godina, u više nego zreloj životnoj dobi, vratio se kući i krenuo sve iz početka. Zasadio je tada novi vinograd, novu odrinu da mu hlad pred kućom pruža, raskrčio zemlju zaraslu u korov i posadio voćnjak. Ljubav prema očevini preneo je i na sina, uz čiju pomoć je izgradio i novu konobu danas punu bačvi vina, preuredio stare objekte za smeštaj novih generacija svojih potomaka.
Raditi treba mnogo, živeti pošteno
Kako nekada, gotovo isto i danas. Posla nikad puno i vremena uvek malo. Nedavno je tako obrao vinograd koji je po povratku kući zasadio, okopao na desetine stabala voćki, zasadio jesenji luk koji je već iznikao, malo blitve i salate da ima kad zatreba. Ni drvo iscepati i potpalu za vatru spremiti nije mu strano ni teško, a kako bi bilo kad se još i na trešnju bez pomoći stigne popeti. Kad smo ga pitali zašto se i kako u stotoj godini penjao na trešnju kao da je ostao zatečen, jer odgovor na to za njega je bio više nego logičan.
– Morao sam skinuti one grane što idu u visinu, da se stablo grana dole niže. Lakše je brati sa zemlje, da se deca ne moraju penjati – jednostavno objašnjava jer je, čini se, on tome ipak veštiji.
I dimnjak je sam do nedavno čistio penjući se na krov ali sada je, kaže, to ipak rizično, pa će neko od njegovih kad dođe. Kopati i đubrivo voziti oko voćki, zasaditi i kopati baštu, privesti drva kući i raskrčiti što treba, ne smatra poslom nego zadovoljstvom. Tako je, kaže, navikao, i još uvek „jedva čeka da osvane lep dan kako bi mogao nešto korisno da uradi”. Recept za dugovečnost ni sam ne zna, ali zna šta bi savetovao svakome ko ga za to pita. Raditi treba mnogo, živeti pošteno i uvek za sobom časno zatvoriti vrata, savetuje Tode.
-Uvek treba poći prvo od sebe. Ono što ne bi želeo tebi neko da radi, nemoj ni ti njemu. Treba biti častan i pošten, da niko za tobom ne može prstom pokazati i reći da si nekom naudio, uradio kako ne valja. Sve se to vrati, ovako ili onako, kako radiš drugima. Treba raditi dok čovek može, ništa samo ne dolazi. I treba biti umeren u svemu. Mladi danas vole popiti, rakija po rakija, ili koja čaša vina, a to je zlo koje samo uništava čoveka. Ništa to dobro ne donosi. Nisam ja protiv da se nekad popije čaša, ali ne valja da to pređe u naviku. Najvažnije je, ipak, da se trudiš da se ne ogrešiš o nekoga – mudro savetuje Tode.
Samoća je gora od svega
Ne zna mladost šta je starost, kaže nam, i da ništa nije teško čoveku, ni ratovi ni krize, ni siromaštvo i glad, koliko samoća u starosti. Iako je ostao bez supruge za kojom i danas žali, sin Đoko često mu dođe iz Beograda. Zajedno, kažu, rade i grade. Dolazi i ćerka, unučad, praunučad i čukununučad koja su se u međuvremenu izrodila, a svi oni su najbolji pokazatelj da u sto prvoj godini kaže kako se „imao rašta i roditi”.
– Familija je najvažnija. Ostao sam bez supruge evo već deset godina ima, ali sin Đoko mi je sad često tu, dolaze i deca kad god mogu. Samoća je najgora, teža od svakog posla. Ja još sve mogu bez ičije pomoći, iako sam zagazio u sto prvu, ali mi je teško i neobično kad sin ode. Onda nemaš sa kim progovoriti, ručati, a to ti je kao da nisi živ. Kad je sam čovek nigde ne pripada, kao da nije čovek – zaključuje Tode.
I mogli smo tako još mnogo toga čuti i naučiti od ovog stogodišnjaka, samo da se zubato sunce još neko vreme zadržalo nad Todinom ogradom. Ali zimski dan brzo prođe, baš kao i život što kaže Tode, pa vremena nikad dovoljno za sve što bi čovek hteo. Čvrstim stiskom ruke, osmehom i najboljim željama ispratio nas je naš čika Tode sve do kapije, a mi smo mu poželeli da poživi još godinu koju, u dobrom zdravlju i sa istim vedrim duhom, kakav se danas retko sreće.
