„Vatra i ništa“, citirao je Heraklita čuveni Nišlija Branko Miljković. I jednom Kragujevčaninu, Tomislavu Račiću, od vatre – nije ostalo ništa, sem nadimka Plamen. Račić ima „titulu“ podoficira Vojske Srbije, borca sa Košara i nikakav orden. Ima dar klarinetiste, ali od tužnih zvukova najpre pamti zviždanje metaka i aviona iznad poslednje, i do poslednjeg daha branjene, karaule Košare. Na toj, poslednjoj i najjužnijoj tački tadašnje SR Jugoslavije, kada se preko Kosova još moglo bez rampi, granica i pretresanja, stradalo je zvanično 108 vojnika. Nijedan iz Plamenove jedinice. To što je svoj i tuđi život morao zbog države da stavi na kocku pomoglo mu je samo u jednom – da nađe posao u kockarnici. Prokockano i razočarano oseća se i u zemlji za koju se borio.
„Ona se ni na koji način nije odužila nama. Ne mislim lično na sebe nego na sve veterane, ljude koji su učestvovali u tim borbama. Na ivici egzistencije su ljudi. Neki ne rade, neki rade kao ja u kladionici, snalaze se kako znaju i umeju, neki su izvršili samoubistva“, kaže nam Tomislav Račić.
Dece sa Košara ne seća se niko, a država ih je poslala da poginu. Priču o nacionalnim herojima, žrtvovanoj generaciji, nose novinari. Posle emisije Tatjane Vojtehovski „Život priča“ u kojoj je Račić direktno i poimence govorio o odgovornima i svedočio o svemu što je video na Košarama, o svemu što nije želeo da vidi i o svemu što danas gleda, ponovo se, kao i te 1999, osetio kao da je sahranjen. Nije bilo pisama iz Generalštaba. A znaju gde da ga nađu – i dalje radi u kladionici.
„Preživljavam. Puko preživljavanje“, priča on. „Iskreno, nisam ni očekivao da će nešto da se izmeni što se tiče emisije. Meni nije bio cilj da se meni život izmeni već da narod čuje za Košare.“
Iz države niko ga nije kontaktirao. Jedino što su borci dobili jeste obećanje ministra Vulina da će im biti vraćeno dostojanstvo.
„Rekao. I ostalo je na tome. Mi, starešinski kadar, uopšte ne pripadamo ratnim veteranima. To ti je bio posao i sad nisi ratni veteran. Zna se šta je ratni veteran – čovek koji je bio u ratu, završio, vratio se živ. Postavljene su neke kategorije. Ako daješ povlastice, onda mora svima. A to će morati da košta državu. Ne mora da daje nacionalne penzije nego da obezbedi neke uslove, makar prevoz u gradu“, kaže.
Proveo je deset godina u šumi, na terenu, preživeo Košare, ali ipak je odlučio da napusti vojsku.
„Dobio sam prekomandu u Preševo. U Kruševac je dislocirana moja jedinica, ali smo bili u kopnenoj zoni bezbednosti posle rata kod Lukovske banje, pa sam već 2001. dobio prekomandu u Bujanovac u 78. motorizovanu brigadu i tamo ostao do 2008. kada sam napustio vojsku. Smučili su mi se terenski uslovi. Opet si postavljen na neko mesto, umesto da te povuku gore negde severno – da odmoriš psihički ako ništa drugo – opet na administrativnu liniju. Ukinut je vojni rok, vojske više nije bilo, mi podoficiri smo počeli da obavljamo vojničke dužnosti. Da sam to hteo da radim, išao bih u fizikalce. Za to mi nije potrebna Vojna škola, to mi je bilo ispod časti. To su bile dobre pare tada, ali džabe sve kad nemaš život nikakav. Ne izlaziš nigde, ne viđaš ljude. Postojala je neka informacija da se 90 odsto starešinskog kadra koji je učestovao u tim ratnim dejstvima na Kosovu i Metohiji otpusti ili penzioniše. To su radili planski, na sve moguće načine, maltretiranjem starešinskog kadra. Kontrole svaki dan. Ne daju ti da dišeš. Ti dođeš mokar, mrtav umoran i onda dođe neko da te drnda da uzmeš da rasklapaš naoružanje, ispituje te teoretsku nastavu. Ja sam zbog tog psihičkog maltretiranja i napustio vojsku“, priseća se.
Račić je na Košare poveo mahom regrute, momke na odsluženju vojnog roka. Deceniju kasnije i ta institucija je ukinuta – redovne vojske više nema.
„Bukvalno ih maltretiraju na sve strane, kako stignu i umeju. Prošle godine je 800 i nešto vojnika po ugovoru napustilo vojsku. Presipanje iz šupljeg iz praznog. Jedan dečko – radi kao vojni policajac, kaže da ima pantalone koje su 4 godine stare, ne može da ih zameni. Vojna policija obezbeđuje ličnosti, objekte, pa po neki put moraju da nose civilnu odeću koja se iznajmljuje. Duguju mu 170 hiljada dinara za tu civilnu odeću. Moraju da iznajme odeću od svoje plate da se ne bi prepoznalo da su iz obezbeđenja. Vojsku da tuži, može odmah da se pozdravi sa poslom, jer on je ugovorac, nije aktivni starešina. Ali i da jeste, u ovoj državi je sve moguće. Mora da ćuti i trpi“, smatra on.
Za Srbiju kaže da se ponižava zarad EU, a da Vučić ne zna da li pliva ka ruskim ili evropskim vodama. Skupština Republike Srbije ratifikovala je u februaru Sporazum o saradnji sa NATO. Vojnici NATO imaju slobodu kretanja i diplomatski imunitet u Srbiji.
„Desetkovali nam brojno stanje vojske. Za petnaest godina vojska neće postojati u Srbiji. Neće postojati rezervni sastav – u slučaju ratnog stanja. Moći će još uvek mene da pozovu u rezervni sastav, ali šta ću kad budem imao 55 godina, šta ja da radim“, pita se Račić.
Bio je na karauli više od šest meseci, a veče pred napad povučen je u selo. Kada je napad počeo, vratio se bez ičijeg naređenja, iako priznaje da je to bilo nepromišljeno sa njegove strane.
„Možda više ne bih pravio takve stvari koje sam tada. Kao što sam išao da spalim karaulu Košare. Meni to nije bio posao, niko mi nije naredio. Stavio sam svoj život na kocku. Tada mi je delovalo vredno. Sad tako nešto ne verujem da bih uradio. Zarad čega? Ali da nisam to pokušao, ona poslednja dvojica vojnika koja su se povukla, ne bih ni naišao na njih, oni bi ostali tu, bili uhvaćeni živi ili ko zna šta bi bilo s njima. Nas trojica smo bili poslednji na karauli. Bilo je naređenje da se puca na svakog ko siđe sa karaule, jer gore više nije bilo nikoga. Kada smo silazili, naša vojska je pucala po nama.“
Pre nego što je zvanično počeo napad, pripremljen je teren od strane OVK. Obaveštajne strukture SRJ morale su da imaju informacije o tome.
„Petnaest dana ranije smo videli da se nešto sprema, da se kreću njihova vozila. Obaveštajne strukture su morale da znaju jer smo mi danima izveštavali komandu da imaju neke aktivnosti na granici. Da li su nas shvatili ozbiljno, ne znam, ali smo 9. aprila iznenadno napadnuti. Prvo je bio demonstrativni napad na Morinu, da bi se naše bezbednosne snage, odnosno interventni vodovi, prebacili na Morinu. To je bio lažni napad. Mislili su da će oni otići tamo i dok se vrate, da će već da se probiju i zauzmu Košare. Nismo dali. Bilo je streljačke municije, ali i to je bilo na izmaku snage. Do niše za municiju u karauli nije moglo da se priđe – to je tučeno tolikom artiljerijom, da je sve ostalo tamo. Baterije za motorolu su bile prazne, komunikacija na nuli. Dve hiljade ljudi je napalo 110 ljudi. Onaj ko se brani je u mnogo boljem položaju nego onaj ko napada. U napadu se mnogo više gine nego u odbrani. U selu Batuša je bio vod minobacača 120 mm koji, iz ne znam kog razloga, prvog i drugog dana ništa nije pomogao. Niti su dejstovali iz minobacača, niti su gađali, ništa, kao da ih nije ni bilo. Desetog aprila je došao interventni vod 125. brigade, prema kamenu C4 vod vojne policije i to nam je bila ispomoć za 2 dana. Nije bilo dovoljno.“
Karaula Košare podignuta je na nepristupačnom terenu, dok Prokletije opravdavaju ime koje nose. Albanska teritorija sa svih strana okružuje karaulu, jedino je bilo moguće povlačenje dole, prema selu, tamo je Srbija. Kumanovskim sporazumom okončano je bombardovanje SR Jugoslavije i zaustavljeno dalje razaranje zemlje. Prema legendi, Prometej je ukrao vatru od bogova i dao je ljudima. U toj istoj vatri i krvi – dali su zakletvu, Albanci su završili sa Srbima.
Marija Božić
Nedeljnik
