Dan pošto je iz Hercegovine u svet otišla hrišćanska, ljudska, pomiriteljska poruka vladike Grigorija da su Prebilovci mesto sa kog će 8. avgusta u svet biti odaslane poruke mira, pomirenja, ljubavi i praštanja, iz Zagreba stiže vest da će samo dva dana ranije, u Kninu, u kome će tog dana „Oluju“ slaviti 100.000 Hrvata, pevati Marko Perković Tompson!
Tek sećanja radi, Prebilovci su selo u Hercegovini u kome su ustaše 6. avgusta 1941. od 1.000 meštana, na najsuroviji način pobili njih 850, među njima najviše dece, žena, staraca. Mnoge su žive pobacali u Šurmanačku jamu duboku 66 metara, a žrtve su, jadna deca sa majkama, unutra umirale danima. Prebilovci su, po istraživanju japanskog lista „Asahi šimbun“ ako ne najstradalnije, onda jedno od najstradalnijih sela Drugog svetskog rata.
Takođe, prisećanja radi, na koncertima Marka Perkovića Tompsona, on i njegova publika često znaju, zajedno, u jedan glas, da zapevaju stih „oj ustaše braćo mila, duboka je voda Drina, Drinu treba pregaziti i Srbiju zapaliti“. Oni koji su bili na tim koncertima kažu da Tompson i publika zajedno pevaju i „čujte srpski dobrovoljci, bando, četnici, stići će vas naša ruka i u Srbiji“… Ne retko, na njegovim koncertima mogu se videti ustaška znamenja.
Na znam kako će Srbima u Kninu, onoj šaci koja tamo životari, biti dok se njihovim gradom bude slavila „Oluja“ i orili se stihovi Marka Perkovića i publike da „Srbiju treba zapaliti“… Ne znam da li će te stihove shvatiti kao poruke mira i ljubavi multietničke i multikulturalne Hrvaske, ili će tog dana ćutati u svojim kućama svako sa svojim bolom i sećanjima. Kao što će sa svojim bolom i sećanjima ćutati i desetine i desetine, stotine hiljada onih koji su tog dana, 1995. proterani, pa sad lutaju po belom svetu, a njihovi koji su ostali u Kninu i okolini pobijeni, pa se mnogima ni groba ne zna.
I, je li odgovor Zagreba na pomiriteljske, hrišćanske poruke Srba iz Prebilovaca, koncert Tompsona u Kninu? Jesu li pesme onoga koji sanja o „paljenju Srba i Srbije“ doprinos pomirenju u regionu? Ne znam, neka svako vidi kada ostane sam sa sobom.
Po mojoj nesreći, bio sam u ratu, video šta rat znači, video mnogo krvi, mnogo jada i čemera, mnogo čamovih sanduka i majki u crnini, i, ko rat voleo, ko rat prizivao, u kući mu bio… Zato me uvek dotuče priča o Prebilovcima, šta li su one nesrećnice misilile dok su ih sa decom u naručju sprovodili do Šurmanačke jame, dok su, mirne kao jagnjad, čekale na red da ih udare maljom u glavu ili žive bace unutra… I mislim o onima koji su to radili, pucati u čoveka, ali, kako dete baciti u jamu, kako na dete kamom…
I kako sad pomiriti žrtve i koljače? Kako pomiriti nevino dete tek postalo na svet, nevinog pogleda, crnih krupnih, uplakanih očiju i koljača ogrezlog u zločin i krv koji to radi sa predumišljajem. Za oproštaj vas sve molim, ali, moram da pitam…
Ali, Bog je veliki!
I, posle ovih reči, i posle nastavka strašne prebilovačke priče, one po kojoj su 1992. godine kriptu u Prebilovcima, sa kostima tih istih majki, te iste dece, pripadnici hrvatske vojske digli u vazduh, a desetak godina kasnije te ostatke Srbi povratnici sakupili u tek sedam drvenih sanduka, moram da kažem, da duboko verujem u reči vladike Grigorija o miru i ljubavi, u reči koje će u Prebilovcima izgovoriti patrijarh Irinej… Jer, kad bih drugačije napisao, u svojoj duši bio bih zver.
Kažem ovo zato što verujem da se ne rađamo kao dobri ili zli, nego smo u tom času svi dobri, takve nas Stvoritelj šalje na zemlju, a ljudi od nas posle prave strašne zločince ili one koji kroz život prođu a da ni mrava ne zgaze. I još, zato što su me gore u brdima, gde sam rođen, naučili da ljude ne delim po tome jesu li Srbi, Hrvati, Nemci ili Bošnjaci, nego, jesu li dobri ili loši, jesu li fukara ili su u sebi sačuvali ono iskonsko zrnce dobrote. I zato što se često setim reči onog starca iznad neke hercegovačke jame upućenih dželatu sa kamom – „samo ti dijete radi svoj posao“… Kao da je tog dana iz njega sam Gospod progovorio – „ne sudi, jer će ti biti suđeno…“
Zato mi je danas, dok drhtim nad prebilovačkom pričom drago što srpski vladika iz Hercegovine, iz strašnih Prebilovaca šalje poruku ljubavi i mira, što priziva dobro u ljudima, što iz Prebilovaca 8. avgusta iz porte novog hrama niko neće zvati na paljenje i osvetu.
Jer, valja nam svima jednog dana pred lice Stvoritelja.
Zoran Šaponjić
Iskra.co
posaljite protesno pismo vladdi srbije . sto se oni vise ponizavaju . ovi fasisti i njima slicni su sve gori . praviti mir sa djavolom je losa ideja . niko ne zeli rat ali je ovo preslo svaku meru.