Toplica, carica među rekama, moja jedina…
O Toplici, mojoj lepotici, mogu da pričam satima, danima i da mi se učini da nisam sve rekao, da nisam rekao ono što sam hteo, da nisam rekao jer nisam umeo.
O, Toplice, biseru među rekama, ti si moja Una….
Imao sam sreće da budem rođen, takoreći, na Toplici, nekih trista-četrsto metara od nje, slušao njene talase, slušao huk nadolazeće Toplice kada se tope snegovi na Kopaoniku, Jastrepcu i Vidojevici, a voda bude preko celog polja, od puta pored sela do pruge kod Suve česme, preko kilometra širine.
Gledali smo kad talasi odlamaju velike komade humusne obale i mi deca se radovala tom rušenju i divila se snazi reke, a stariji su tužno to gledali. Nekom bi i suza zaiskrila, a mi se čudili – zašto? Sad nam je, kad smo mi postali stariji, jasno.
Umeli smo tu ceo dan da provedemo, čim doteramo stoku sa livade, jeli smo kisele i nedozrele „moravke“ pa nam utrnu zubi, krali krastavce po baštama, pekli ukraden kukuruz u avgustu, a umeli i po neku ribu da ispečemo.
Živeli smo život širom otvorenih očiju i udisali toplički vazduh punim plućima.
Pa kad ožednimo, u peskovitoj obali iskopamo izvor, sačekamo malo da se voda izbistri i pijemo – ajde sad da vidim junaka ko će to uraditi!!! – uze danak prirodi ŠIK u Kuršumliji, ima da se satreš na nekom klizavom kamenu, zbog neke hemikalije.
Hvatali smo ribe udicom, rukama, koširima u letnjim mesecima, bežali od milicijske patrole… Paska i Vlade koji su, u sred leta, sa dugim naoružanjem, čizmama, kamašnama, patrolirali, pa nama deci, što nas plaše sa njima što hvatamo ribe, nigde nije sigurno. Tako ti jednom ja iz Toplice kući, oni u avliju razgovaraju mi sa ocem. Pretrnuh – došli radi mene! Umeo je u košir da upadne klen ili skobalj kilaš i veći.
Mrene smo hvatali gnjuranjem u dubinu kod neke krlje ili kamena gde su se okupljale i bilo je velikih komada, do tri ile, a moj lični rekord je bila mrena od 1.920 grama i metra dužine. Za mrene je kao majstor bio čuven moj brat od strica Slobodan – Danda, koji je umeo da uhvati po tri mrene odjednom, jednu u zubima i dve u rukama.
Kad se zagnjuri u obalu neko ga drži za nogu pa kad se gicne izvlačimo ga i retko se kada bez ribe vraćao. Umeli su da udare letnji pljuskovi, zamuti se Toplica i mi nogama pljuskamo uz obalu i izbacujemo male klenčiće, krkuše i govedarece, a hvatali smo i srpcem (motka na čijem kraju je bila mreža metar sa metar pričvršćena drenovim štapcima (prutevi))….
Čak smo i za slavu, za svetog Nikolu, hvatali ribe, malo i na pokvaren način – dinamitom, koji se tada lako nabavljao, legalno za vađenje kamena. Pa, ako se uhvati neka veća riba sušile bi se u odžakliji da potraju.
Bilo je i ribara, mahom starijih, koji su, da ne bi smetali po kućama u Prokuplju, dolazili, ali nije ih bilo mnogo kao sada, jer radila su preduzeća, nije bilo baš dokonih kao sada. Sa njima smo se zezali i dovikivali im pesmicu:
„U ribara mokre gaće, za večeru ne zna štaće“, kao da ništa nisu ulovili.
Tako je jednom naš drug Mirko Buđa počeo – u ribara mokre gaće – e tu ga ribar, izgleda neki mangup dočeka: – tvoja mati picu daće!!! Mi u smejanje, a Mirko se kao nešto buni… Drugi jedan naš drug, Borko, zove oca preko Toplice, a jedan ribar se odaziva odande. Ovaj, vide da nije njegov otac, pa mu odgovara:
„Rekla ti mama da jedeš govna!!!“
Eh, dani lepi, lepi dani, dani nezaboravni… Umeo je učitelj Aca Džipković da nas pred kraj škole, pošto smo išli do 20. juna, dovede u Toplicu kod Borove bašte, gde smo se kupali, pljuskali, podvriskivali…. Kao da je juče bilo!
A dođe nam jedan rođak Slobodan iz Stare Božurne, selo mu blizu Toplice ispod Prokuplja i nauči kako da hvatamo ribe „na dupe“, kako oni dole rade.
Na brzaku se nas nekoliko rasporedimo, sednemo, raširimo noge, oslanjajući se na ruke klizimo niz brzak, rukama uz noge privlačimo ribe i ume bogami i dobra mrena i klen da naleti, a posle nas dupe boli jer po kilometar „prodrljačimo“ Toplicu. Laza Kuvelja kaže da smo tako prešli Toplicu od Kuršumlije do Morave. Kad se malo prisetim i jesmo – ako ne i dva puta.
Pre desetak godina, već sam bio mator, dođe nam brat Leksa iz Kraljeva sa unukom Dimitrijem, pa natera mene i Daneta da idemo i hvatamo ribe, pa mu pričamo kako namažemo dupe sa sirom i ribe dođu, i dete puno utisaka pričalo kući kako mi sa dupetom hvatamo ribe, jer one navale na sira.
I učili nas stariji plivanju. Kako? Vrlo prosto, bace nas u vir, a mi nogama i rukama mlatimo, čini nam se da smo daleko, gotovi smo, davimo se – on blizu, za nas decu daleko. Tu je mene i bata Stoleta Aleksa učio, pa nas je slikao gole, mi se sramimo, ko je u to vreme kupovao kupaći detetu..
Čak je i Račo kao mator čovek hvatao ribe koširom i kupao se u flanelskim gaćama sa onim kanapima što vire iz pantalona kad se obuku, po čemu smo znali da ima podgaće, jer ko bi mogao da nosi suknene pantalone bez toga.
Pitaće neko – zašto sam ovo napisao? Evo zašto, da objasnim.
Ove sadašnje generacije dece o ovome pojma nemaju, niti mogu da vide i da hoće. Moja lepotica nema onih peščanig sprudova sa finim peskom, gde možeš da se sunčaš, nema dede i babe koji bi decu čuvali i uvodili u lepote sela, lepote života.
Ja lepo zamišljam…. a pišem da i vi zamislite i osetite tu prirodu, te virove, te brzake, taj huk reke, te vrbe, te topole, zamislite bistru vodu sa vidrama, rakovima, gnjurcima, zamislite…. šta nemamo sada.
Ej, Toplice, moja jedina, Uno moja , bojim se da nisam imao reči da te nakrasim…
Žene gubetinske – Milunka Kuveljić (1896-1979)
Da se ne zaborave naše majke, bake, tetke i sve žene koje su obeležile svoje vreme i svoju epohu. Evo prilike da nekoliko reči posvetim baba Milunki, interesantnoj ženi koju sam imao priliku često da gledam, zbog dobrih porodičnih odnosa i druženja sa njenim unucima Živom i Liletom.
Život je nije mazio celog veka. Došla je iz Merovca za naočitog, no malo prgavog Iliju sa kojim je u mladosti provela lep život u Skoplju, gde je on bio kondukter na državnoj železnici.
Porodične tragedije su je pratile i stoički ih je podnosila, umrla joj je ćerka Rada 1938. godine, u svojoj osamnaestoj godini; tokom rata izgubila je sina Mirka… Utehu je imala u ćerki Katarini, a, pored nje, usvojila je i Živku iz Arbanaške.
Bila je vedrog duha i oštroumna žena, nama deci poznata po nekoliko njenih britkih i nadasve „peckavih“ komentara od kojih ću par njih prikazati.
Sedela je uz ognjište, na žaru kuvala kafu u džezvi i, uz obaveznu cigaru, umela da odgovara na naša dečja, a kasnije i momačka podbadanja. Kad sada bolje razmislim, ja je u životu bez kafe i cigarete video nisam.
I tako sedi ona uz ognjište i dolazi joj snaha Desa Račova, traži knjige za osmogodišnju školu od njenih unučića, jer su potrebne njenom sinu Žarku, koji se zaposlio negde u Nišu pa mora da uči večernju školu do osmog razreda… Malo je i vremešan bio, a Milunka joj reče: „Po dan je nije završio, nego će sad po noći„.
Ili, udala se jedna naša u Nemačkoj za Turčina, pa kad je to čula Milunka njen komentar je bio: „Jes, u Jugoslaviji nije imao k. (ona muška stvar), za nju nego ga tamo našla“!
Okupljala je oko sebe i svoje unučiće, a bili su i drugi, mlađi, jer u to vreme nije bila ovakva lukavost i sebičnost, a i deca nisu bila prohtevna. Bili su nam važni Toplica i druženje.
Baba Milunka, ovo ti je od mene u znak pažnje za tvoj odnos prema nama mlađariji…
Kako smo drva za zimu spremali?
Napadao sneg ovih dana, fijuče vetar kroz ogolelo granje, sedim pored šporeta, slušam pucketanje drva, vraćam se u detinjstvo, veselo, setno, nezaboravno…..
Pucketa šporet a ja lepo vidim ili mi se čini, čiča Bogoljuba, visokog, koščatog čoveka sa šajkačom nabijenom na oči, suknenim na brič pantalonama koje su uvučene u nakostrešene vunene čarape kako iz zabrana nosi oveće okresano cerovo drvo, da ne preteram – kao bandera.
Dolazi do klade u avliji, cepa ga i seče, taman komade za šporet i priča nama deci da nema lepše od ovih „vrućih“ drva sa kojih se topi sneg, pa ih unosi u kuću suši u rerni i pored šporeta, drva se puše a nama deci lep miris hrastovog drveta, za nas koji ga volimo, za nas koje opija miris sela i dragih uspomena.
Eh, živote, kuda žuriš? I gde ste godine lepe, i gde ste ljudi da uživate u lepoti!?
Inače već u septembru se počinje sa pripremanjem drva. Imamo jedan zabran blizu, tik uz kuću, ali, to je za „crne“ dane, za dane kad izdaje snaga, ili vreme ne dozvoljava da se u drugu šumu ide. Glavna drva su iznad sela na Beloj vodi – u Kupinjaku, gde je data seoska utrina doseljenicima tako da većina tih koji su prvi došli imaju po dva-tri hektara šume, a ovi kasniji doseljenici je nemaju, te se iz naše snabdevaju krijući.
Upregnemo sabajle krave u prednja kola, najčešće otac, majka i ja, ukoliko nisam u školi, a više pomažem u čuvanju krava nego što, nejak, mogu drva da spremim, pa uz put i nakon dva sata stižemo, ispregnemo krave, pripnemo da pasu i onda u drva. Sa kravama nas pasiralo jednom da su nam pobegle, otišle kući i možete samo zamisliti to psovanje i to zakasivanje, dok je majka došla kući i dovela krave.
Tad sam je čuo da psuje krave – „Jeb’o vas mitropolit“, što mi je bila strašna psovka, jer nisam znao šta je mitropolit. Kad sam razaznao, zadirkivao sam je, kao pobožnu ženu, da ću da kažem popu kad dođe da sveti vodicu za slavu. Nisam je izdao, a kasnije smo došli u neki spor sa popom, tako da je batalio i da dolazi radi svećenja vodice.
E, nije u to vreme bilo lako spremiti drva, sekle su se mlade oblice od hrasta, graba, jasena, bresta sekirom, pa se to se na kolesnik – na prednja kola izvlačilo na vrh šume, stovaralo i tako nekoliko puta… Na kraju se sve to lepo upakuje, veže se kolski lanac pri kraju tovara, pa oko klina koji drži čevrmu sa stupcima (čevrma je onaj deo na prednjim kolima koji se okreće), zatim se to lepo zategne i tovar je spreman za transport. Nije ni bio veliki, možda pola kubnog metra i tako, nekoliko puta u šumu dok se ne spremi dovoljno za zimu.
Neko bi nizbrdo vodio krave, a ja sam se vozio na drvima pozadi, na tom, tako ga zvali „mišorepastom“ tovaru tako da se drva do kuće izližu od trenja sa zemljom i kamenjem. I više se probavimo dok od zadnje kuće dođemo do naše nego što smo u šumi proveli.
Moj otac je , dok ga je zdravlje dobro služilo, bio boem i ljubitelj doblje kapljice i svud su ga sačekivali, majka se ljutila i bajala, ali on se nije dao. Jedino se nije ljutila kad svratimo kod kuće njenog oca, deda Mikaila, a kasnije ujka Čeda.
Bilo je muke kad je trebalo za neke potrebe oboriti i doterati bukvu. Sečena je metar i po do dva metra dugačkim testeretom zvanim „trupačko“, ne znam zbog čega; trebalo je guditi i guditi bukvu prečnika metra ili nešto manje. ali ne manje od osamdesetak cm, što je baš i dugotrajno, i teško.
Tu se strugalo iz zvuke pesama „Sojčice devojčice“ – dok je dobre snage, a onda nešto sporijim tempom uz pesmu „Durmitore, Durmitore, visoka planino“ – sve tako dok se ne obori drvo, a i pevala se ta arija da se sekači osokole.
Već sam napomenuo da smo imali šumskih štetočina, onih komšija koji nisu imali šumu, a drva su im bila potrebna, pa su umeli i da nam ih kradu. Odmah je moj otac znao koje je drvo ukradeno, a znao je po tome što je taj goroseča sekao kako je njemu zgodno, od pola metra od zemlje do metar, a vlasnik je sekao do zemlje – šteta da seče više. S druge strane, štetočina za to aber nije imao.
I tako jednom prilikom in flagranti – što bi se reklo, na delu, uhvati on njegovog pajtaša sa magaretom, pa ti moj dobri otac sramuje tuđ sram, više njemu neprijatno nego onom štetniku, kojem to niti je bio prvi, niti će biti poslednji put da napravi štetu.
Gledaju se oni brk u brk pa ga moj otac pita: „Šta čemo sad“, a ovaj vidi da je kriv, vidi da ima izgleda da bude biven, jer mi je otac bio jak čovek, i odjednom bi mogao prebiti tri čoveka kalibra uhvaćenog.
„Radi šta ‘oćeš, bata Mošo“, krivac će pokunjeno.
„Teraj to kući i da više nisi došao u šumu!“
„Taman posla“, ovaj sav srećan sa tovarom ode kući.
Nije održao reč, ponovo je tu dolazio, ali šta će i moralo se. Zadirkivao sam oca što mu bar ne stovari drva, ili što ga ne natera da nam ih kući dotera, a on kaže – bilo mi ga žao.
I tu, jedne godine, opuči se i pade sa jednog hrasta moj tata i polomi dva rebra, pa moradosmo da zakoljemo ovcu, umotaše ga u onu kožu, a meso pojedosmo, kažu izvlači ona koža uboje i tako mirisaše moj dobri otac na ovcu nekoliko dana.
A sada, za drva i do podne je mnogo da se spreme drva za jednu kuću.
….I promače mi čiča Bole za drugo drvo u zabran, a mene obuze neka tuga, pogledam po kućama mog detinjstva, nema ljudi, tugo srpska neprolazna….
Zvonko Prelić
Izvor: milanmilenkovic.com
