Ko je rekao da su Srbi buntovan narod, ponosni ljudi koji ne trpe jaram? Ma haj’te, molim vas!
Videli smo mračno radikalsko seirenje i skupštinsku sednicu prema kojoj je svaki parastos narodno veselje. Učitelj je ponudio dodatnu javnu lekciju svom nastranom političkom potomku. Taj je svoju mimiku prilagodio plačevnoj melodramskoj ulozi, koju je odigrao pod arlekinskom maskom. Učitelj nije osporavao neplodnu svemoć novog dona, njegovo poklonjenje imalo je nijansu davnog pokroviteljstva, iz vremena kada je najmlađi radikalski reptil bio odani potrčko i kurir za peciva.
Ali, to su bili dani u kojima je don Aca Srbin obučavan da postane ono što je inače postao, i to tako što nikada nije menjao svoju zlu ćud. Kako je takav izrastao u harizmatičnog junaka za soj ljudi sa izrazito posebnim potrebama, tema je svoje vrste. Danas on brani Kosovo.
Mora mu se priznati maestralni iluzionizam: govorio je dva i po sata a da ništa nije rekao. Uostalom, nikada ništa nije ni rekao. Nije otkrio svoje najveće tajne, koje se sastoje u nerazrešivom odnosu između beskonačno mnogo laži i jedne istine. U njegovom neduhovitom verbalnom obrtu, laži su slatke a istina gorka. I to je izazvalo gromki podanički aplauz, koji je saslušao uz kiselkastu mimiku, uveren da je to najmanje što mu pripada.
Paralela o slatko-gorkom ukusu neistine, kod govornika je brutalna negacija svake logike, i bilo kog ranga političkog poštenja. Od njega nikada nismo saznali istinu ni o čemu, a njegove laži imaju primese besramne bezočnosti. Nije jasno koju istinu ima na umu, niti tajne koje skriva. Osim onih, naravno, koje će mu navući lisice na ruke.
To o spasonosnim tajnama pokušao je da obrazloži logikom istaknutog šahovskog pacera, koji drži u rezervi svoj najlucidniji fišerovski naum. Tako da protivnik ne zna da li će sledeći potez biti konjski, topovski, pešački ili lovački. Ili ljutito rušenje figura, uz histerični bolesnički plač. Ili sprinterski beg kralja u 3LPM.
Pritom, protivnik ima topa i kraljicu prednosti (fore), i u tako izgubljenoj varijanti samo vođa svega što postoji može da igra i, naravno, ima prava da potpiše predaju, ako već sudija ne proglasi pobednika kontumacijom. A pre toga, kao vrhovni paničar, zadužuje sebe da novu pometnju koju je izazvao lično smiri uz ovacije lobotomiranih podanika.
Tako je otprilike pokušao da objasni svoju poziciju i monopol na igru pred kraj izgubljenog meča. Pobede, kojih nema, samo su njegove. Da nije suviše dockan, niz svojih velikih poraza podelio bi sa svima.
Predmet njegove traljave igre i bolnog nerazumevanja okolnosti ponovo su bili srpski olovni vojnici. Ovo je treći put kako zbog upada pripadnika Rosu podiže borbenu gotovost svih jedinica Vojske Srbije na najviši nivo.
Šta je to najviši nivo? Puna borbena gotovost. Iznad toga više nema ničega. Sledeći korak je vojna invazija Srbije na sever Kosova. Naravno da to nije moguće. Militarni egzibicionizam je pokazivanje savršenog oblika nemoći. Upotreba trupa za odbranu sopstvene beznačajnosti.
U rukovođenju oružanim snagama takve besmislene odluke imaju svoje ime. To je operativna nesrazmernost, svojstvena amaterskoj pretencioznosti. Nije Vučić prvi opasni i kukavni diletant u istoriji koji želi da bude vojskovođa. Ali, postoji vojnička struka, sa generalštabom i prvim generalom na čelu. Njihovo je da ukažu na preterane ambicije, učestale loše odluke, smešno lupanje u bubnjeve i opasno neznanje jurodivih. To je vojnička hrabrost, koja se iskazuje pred sopstvenim važnim budalama.
Ali, Mojsilović je ostao bez sebe. Pogledaj momče ko ti komanduje!
Uostalom, u jednoj od prethodnih ratnih parodija potpuno nesposobnog vrhovnog, general Zdravko Ponoš je nadmoćno razbio diletantsku logiku olake zloupotrebe vojske za ličnu promociju nedostojnog predsednika. Uništio je Vučićevu vrhovničku nadmenost i komičnu razmetljivost, i doveo ga do realnih, huliganskih dimenzija. I zbog toga preživeo linč pobesnelih seiza sa dvora i trusta analitičkih ćurećih mozgova.
Iz svega toga Zdravko je izašao hladan poput glečera.
Dobro je rekao Jovo Bakić pre nekoliko večeri: blago onome na koga grakće beslovesna rulja. Na dobrom je putu.
Izvesno je da srpski parlament ne može da iz postojećih glava destilira nešto novo. Ništa novo ne postoji. Vučićev šahovski poduhvat jeste politički perpetuum mobile. Želeo bi da prizna stanje stvari, to jest Kosovo, a da to niko ne primeti. Želi da ispliva iz sopstvenog kopernikanskog obrta i odvratnog mulja: da postane heroj svojih podanika za istu stvar koju je revnosno nazivao izdajom.
Želi da ostane zapisan u istoriji kao državnik koji snagom svog dara rešava ono što niko pre njega nije umeo. Njemu je dato da sačuva Kosovo tako što će ga predati, pošto je ono već uzeto. Njegov će poduhvat imati značaja samo u obrnutoj mitologiji: priznao je ono što bi za druge značilo trenutnu političku smrt, i tako se (prividno) uzdigao iznad sopstvene banalnosti i praznine. Pred neizbežan pad u ništavilo, naravno.
Za njega je samo severni deo Kosova spasenje, ništa ga drugo ne zanima. Tamo su njegovi mafijaški sindikati i izvor nasilja nad Srbima, a ne samo Rosu. On ne brani Srbe nego njih. Eno mu ga Milan Radojičić na galeriji, nedostupan organima gonjenja.
Kad bude dostupan tobožnji predsednik, biće i on.
Sednica je još jednom pokazala neopisivu galeriju opskurnih likova, dostojnih prizora i filmova koji izazivaju smeh i strah. I oni su u svojevrsnom lažnom zanosu pljeskali svakom besmislu i trivijalnim ispadima svog vođe, još ne videvši ništa u njemu što bi ih užasnulo.
A sve što su videli, i što je predočeno svima, jeste esencija strave.
To je bar pouzdan znak da je nekakvo razrešenje, bilo čega što se ima razrešiti, sasvim blizu, i da nam tek slede velike drame i bolne traume.
Ljubodrag Stojadinović
Izvor: Peščanik.net
