Autor: Arsenije Aleksić
Uprvi sumrak, iz daljine zazvečaše praporci. Nedugo zatim, desetine ovaca utrčaše u tor u kome su nestrpljivo blejali izgladneli jaganjci. Deda je konačno stigao, a ona ga je sa čistim peškirom čekala kraj bunara.
Dok mu je polivala žuljevite ruke, starac je pomno gledao u njeno lice. Njegova vazda vesela šesnaestogodišnja mezimica delovala je tužno i uznemireno.
— Uštumela si nešto, jagodo dedina? Imaš li nešto da mi kažeš?
Ona zuri u zemlju, lomi prste i ćuti. A onda, u jednom dahu, iz nje izlete:
— Dedo, ja ću sutra da pobegnem.
— Zort li je baš da se bega? — iznenađeno upita deda.
— Zort je — odgovori ona i nesvesno spusti dlanove preko stomaka.
— Zna li još neko za to?
— Ne — kroz suze prošaputa ona.
Starac sede na kameno korito pored bunara. Neko vreme je gledao u njene zaštitnički postavljene ruke, a onda promuklim glasom preseče tišinu:
— Ako, ćerko, begaj. Al’ nemoj sutra! Sutra je tornik, a u tornik ništa dobro ne biva. Na Kosovo smo i carstvo i cara Lazu izgubili u taj prokleti dan. Sačekaj petak ili, još bolje, ponedenik. To su srećni dani za sve, pa i za tvoje beganje. A možda će do tada i inat tvog oca da popusti.
Njoj kao da pade kamen sa srca. Osmehnu se, poljubi dedi ruku i požuri u kuću.
~:~
Ne znam baš da li sam te večeri u majčinoj utrobi po prvi put čuo najskuplju srpsku reč, ali sam sasvim siguran da sam četrnaest godina kasnije, na času srpskog, pažljivo slušao stihove:
„Uranila Kosovka Devojka,
Uranila rano u nedelju,
U nedelju prije jarka sunca…“
Nastavnica je delila petice i šakom i kapom. A onda je, negde pred samo zvono, prozvala mene i pitala me koju stilsku figuru prepoznajem na početku pesme i šta se može zaključiti iz toga.
Odgovorio sam da je u pitanju anafora i da je moj jedini zaključak da devojka nije uranila, već zakasnila čitavih pet dana.
— Kako zakasnila? — skoro zaprepašćeno je pitala.
— Bitka se dogodila u utorak, a ona je na bojno polje došla tek u nedelju. Pravo je čudo da je Pavle Orlović još uvek živ — odgovorio sam prilično oprezno.
— Otkud ti znaš u kom je danu bila bitka?
— Majka mi je kazala.
— A otkud ona to zna?
— Njoj je rekao njen deda.
— Pozdravi majku i dedu i reci im da si dobio keca ko vrata — završi nastavnica.
Majci sam preneo pozdrav. Pradedi nisam mogao, jer je umro godinu-dve pre toga. Te noći nisam oka sklopio, a sutradan je moja majka bila u školi. Ne zbog jedinice, već zbog svog dede.
Nastavnica nije bila raspoložena za njena pitanja, pa su završile u kancelariji direktora škole. On je saslušao obe i odmah potom pozvao nastavnika istorije, koga je još na vratima pitao:
— Mile, u kom je danu bila Kosovska bitka?
— Pa, na Vidovdan — zbunjeno je odgovorio ovaj.
— Ma ne pitam te to, nego koji dan u nedelji.
— Utorak! — ko iz topa je stigao odgovor.
— Jesi li siguran?
— Sto posto — odgovorio je nastavnik.
— Hvala, možeš da ideš.
Za Miletom je izašla i moja majka, a odmah za njom i moj „kec ko vrata“ iz dnevnika.
~:~
A ja sam pre neki dan izašao iz Narodnog muzeja u kome sam video svoju „nesanicu“ iz školske lektire. Nisam baš bio impresioniran „nacionalnom ikonom“ na kojoj, metaforički, kao narod ispuštamo dušu. Slično sam se osećao i kada sam svojevremeno video onu „drugu“, na kojoj se selimo i napuštamo svoj vekovni dom.
Kada jedan Francuz izlazi iz Luvra u kome je video „Marijanu“ kako sa barjakom i puškom predvodi pobunjeni narod, on oseća neizmerni ponos. Francuzi su od jedne sasvim banalne epizode stvorili mit koji ih pokreće i na kome im zavidi čitav slobodoljubivi svet.
Za razliku od njih, mi smo grandioznu epopeju i istorijski sudar „svetova“ u kome smo direktno učestvovali uspeli da svedemo na puko kukumavčenje nad zlehudom sudbinom. Od Kosovskog boja pa sve do današnjih dana, srpske vladajuće elite nameću svom narodu „Kalimero sindrom“, jer sa takvom „dijagnozom“ lako vladaju. I mi se već šest vekova uspešno primamo na to, baš kao da nas je Bog u utorak pravio?!
Da je sreće, pa da je „car Laza“ onog „prokletog dana“ pored sebe imao i slušao nekoga sličnog mom pradedi, možda ne bi završio tako kako je završio. I možda ne bismo postali narod koji je svoje pobede svesno zaboravio, a jedan upitan poraz pretvorio u prvorazredni nacionalni simbol.
