Mnogo toga se može zameriti nazadnoj srbistanskoj vlasti, ali ima nešto za šta se gospodaru Vučiću mora skinuti kapa. Za osam godina, što je u istorijskim okvirima vremenski period ravan treptaju oka, njemu i njegovima je uspelo da do besmisla dovedu ama baš svaki segment srbistanskog društva. Da uruše i ruglu izvrgnu institucije na kojima se temelji svaka uređena država. A da stvar bude tragičnija, svakog dana gospodar Vučić i njegova nazadna bratija stave nam do znanja da u Srbistanu uvek može još nazadnije i još gore.
Taman kada smo pomislili da je vrhunac apsurda i besmisla mudro ćutanje istražnih organa i pravosuđa povodom tolikih afera, krajnje iluzorno je nabrajati ih, a koje se tesno povezuju sa srbistanskim vlastodršcima, suočili smo se sa činjenicom da nazadni besmisao i bahatost nemaju granica. Odlukom da obezbeđenje MUP-a poveri privatnim agencijama, koje često angažuju i radnike sa podebljim policijskim dosijeima, nazadna bratija je unizila i besramno ismejala i srbistansku policiju. Pa tako proizilazi da oni koje Srbistanci debelo plaćaju da se brinu o njihovoj bezbednosti nisu kadri da brinu ni o sopstvenoj.
Samo, Srbistance kao da to ne dotiče, mada bi u svakoj iole uređenijoj državi tako nešto, ne samo izazvalo krizu vlade i ostavku resornog ministra, već bi onaj kome je tako nešto palo na pamet najverovatnije bio upućen na obavezno psihijatrijsko posmatranje.
Ali da se ne lažemo, nismo li se tokom poslednjih decenija nebrojeno puta uverili da sve ono što važi u normalnom svetu u Srbistanu ne pije vodu? Da pravdoljubivi narod srbistanski, koji zuluma trpeti ne može, kako tvrdi narodni guslar, ima nemerljivo trpilo. Da većina nesretnih Srbistanca ćuti i trpi dok ih besomučno lažu, kradu i svakodnevno im vređaju inteligenciju. Onako kako ovih dana to čini pendrek efendija Neša, objašnjavajući kako neviđeni civilizacijski iskorak predstavlja to što privatno obezbeđenje obezbeđuje srbistansku policiju. Što, opet, inicira beskrajne rasprave o uzrocima ovakvog iracionalnog ponašanja, mada je odgovor tu na dohvat ruke.
Biće da su mnogi zaboravili da je reč o narodu koji je onomad dok se cela planeta divila fascinantnom pomračenju Sunca, sedeo u podrumima i zamračenim stanovima, jer im je tako, proveravajući opštenarodnu zalađenost, savetovala ondašnja vlast. Od tada pa do danas je prošlo dve decenije a čini se da Srbistanci još uvek sede u podrumima i iza spuštenih roletni i da ih ni najmanje ne dotiče ono što se dešava u spoljnom svetu.
Ali, koga briga, bitno je da su gospodar Vučić i njegove pristalice, koje se zamal’ u Orašcu ne potukoše oko pljeski, dostojno obeležili Dan državnosti.
A to kada će i da li će Srbistan ikada postati država, najmanje je bitno u ovo nazadno zlatno doba.
