TRAGEDIJA IDEOLOŠKE PRAZNINE SNS-A I PLANSKO SLUĐIVANJE DRUŠTVA

Kada sam pročitao novost da su od nezvaničnog gradonačelnika Beograda, Gorana Vesića, tražili da naširoko poznati pseudoistoričar, Jovan Deretić, bude sahranjen u Aleji zaslužnih građana, pomislio sam da se radi o šačici ljudi pomućenog uma i da ih ni SNS-ovci neće uzeti za ozbiljno. Pogrešio sam jer sam toj informaciji pristupio racionalno. Još za vreme mojih gimnazijalskih dana bandere po centru Zemuna bile su oblepljene pozivima na opskurne tribine ovog crnog maga istorije, a mi, još uvek deca, smo se smejali toj pojavi, jer smo razumeli da je to vrhunac vinjak-nacionalizma, koji niko ne shvata za ozbiljno.

U ovom pogrešnom ubeđenju sam ostao sve dok nisam video fotografiju nadgrobne ploče namenjenu grobnom mestu u Aleji zaslužnih građana na kome ne samo da stoji ime ovog čoveka koji je pokušao da od srpske istorije dostojne poštovanja napravi sprdačinu epskih razmera, već i njegova izmišljena titula – akademik. Kao politikolog ne doživljavam pseudoistorijske teorije kao paranauku, već kao modernu političku ideologiju, svojstvenu desničarskim elitama nacija novijeg doba, koje pokušavaju da izmaštaju srednjovekovnu, pa zašto ne i antičku, istoriju u cilju potkrepljivanja savremenih državnih projekata.

Srpskoj naciji takva politička ideologija nije potrebna, jer ona ima dokumentovanu slavnu istoriju koja može da parira velikim evropskim nacijama. Srbi imaju svece i vladare, književnike i pesnike, freskopisce i slikare, neimare i arhitekte, mučenike i junake. Srpskoj naciji nije potrebna novokomponovana istorijska štaka da se na nju osloni, kako bi opravdala svoju državotvornost.

Paraistorija kao isprazni romantizam

Nije teško odgonetnuti razloge zašto se neko može odati ovoj političkoj ideologiji: nacije koje nas okružuju na zvaničnom nivou ističu svoju paraistoriju, red je da im uzvratimo; SR Jugoslavija se 90-ih našla u izuzetno teškom položaju, a uverenje da su Srbi najstariji ulivalo je magičnu veru u pobedu protiv svih; poslednjih trideset godina nemaština se širi našim prostorima, rupu u novčaniku i krčanje u stomaku moguće je zadovoljiti verom da ste niko drugi do potomak najstarijeg naroda na planeti; obrazovanje na fakultetima umetničkog usmerenja, uz nesposobnost konkretne osobe da razdvoji emocionalno od racionalnog, umetnost od nauke, privlači i manji deo kulturnih ljudi u ovaj cirkus.

Ovoj pojavi doprineli su i umetnički pravci koji su u svoje stvaralaštvo utkavali i istorijske i političke sentimente – romantizam i simbolizam su jedni od njih. Ruski „Srebreni vek“ književnosti prepun je zanimljivih teoloških, političkih i istorijskih promišljanja, koja su milozvučno odzvanjala u poeziji (poezija se sluša, a ne čita, poezija je muzika), ali su tupavo rezonirali u realnosti. Primera radi, ženska polovina građanskog Peterburga bila je zaljubljena u izvrsnog pesnika Aleksandra Bloka, njegov pesnički genij je bio nesporan, a njegovi kudravi uvojci, pretpostaljam, neodoljivi. Pored toga on je iščekivao revoluciju, verujući da će nakon nje uslediti potpuni i mistični preobražaj sveta.

Njegov magični doživljaj revolucije nije se poklopio sa materijalističkim shvatanjima Lenjina. Blok je gladovao, Blok je oboleo od tuberkuloze, Blok je poslao molbu da mu dozvole da napusti SSSR, Bloku su zabranili da ode, Blok je iz protesta spalio svoje spise, prestao da prima lekove i hranu, Blok je umro sledećeg meseca, 1921. godine.

Ideje se ne mogu zabraniti, one se ne mogu iskoreniti. Ljudi veruju u ono što imaju potrebu da veruju. Što su uverenja iracionalnija, ona u stvarnom svetu mogu doneti njihovim adeptima više problema. Nemoguće je, ipak, otrgnuti se od osećaja da idejni otac sprskih pseudoistoričara nije sahranjen u Aleji zaslužnih građana uz dozvolu SNS-a zato što se iza tog postupka kriju uverenja Gorana Vesića ili nekog drugog.

Tragedija ideološke praznine SNS-a i duhovno zagađenje

Tragedija ovog poražavajućeg gesta jeste čist odraz u ogledalu ideološke praznine SNS-a. Oni bi u isti grob uz počasti položili i pravog profesora i lažnog akademika, prepodobnog i jeretika, Mihailovića i Broza, književnika i kafanskog pevača. Ne pogađa to što je SNS stranka nacionalista, liberala ili socijalista, nego što je stranka negativnog prostranstva, idejnog bezdana, mrklog mraka.

Ova vlast s predumišljajem kvari sopstveni narod da bi se domogla njegove lojalnosti. Ona ga hrani svime od đakonija do splačina i time obesmišljava sve što još nije stiglo da bude ispražnjeno od smisla. Kao da nije dovoljno što se nalazimo u slepom crevu sopstvene civilizacije, gde plutamo u relativnosti, gde realnost nije jedna, ona je stoglava aždaja interpretacije, još i praziluk-oportunisti s vlasti treba da sasvim svedu sa uma svoj narod.

Razumem ja i požare, i smog, i Rio Tinto, ali ovo je duhovno zagađenje prvog reda, ovo smo mi, to jeste naša budućnost, ovo je mućenje doživljaja naše samobitnosti. Vlast pokušava da dezorijentiše sve, ona pravi komemoracije sa ljotićevskim koračnicama naprotiv lika Josipa Broza na velikom platnu, ona izjednačava nebesa sa kanalizacijom, ona je odevena u plašt tradicije, ali nikada ne gleda u prošlost. Ako je ovaj svet ludilo, onda je vlast u Srbiji na čelu parade apsurda.

P.S. Da li vas zanima zašto narod guta ovu tamu? Jung je konstatovao da savremeni čovek prebiva u konstantnom stanju podvojenosti na telesno i duhovno. Klasični čovek, naš deda Zarija (moj pradeda) nije stradao od ove boljke, on je bio celina, za njega su materijalni i onostrani svet bili deo jedne stvarnosti. Podvojenost savremenog čoveka dovodi do drobljenja idejnih sistema – on može da veruje i u Hrista, i u petokraku, i u energetske bosanske piramide (to je pregršt mikrokosmosa strpano u jednu dušu!). SNS je jedino prva politička organizacija u Srbiji, koja je prepoznala ovo stanje i krenula da ga eksploatiše. Na nivou marketinga pomenutim stanjem se okorišćavaju decenijama.

Naslovna foto: bbc.com

Autor: Aleksandar Đokić

izvor:http://pokreni.rs