Mesec dana nakon tragedija koje su se desile početkom maja u Beogradu i Mladenovcu društvo je i dalje u stanju destabilizacije, koja će, sasvim izvesno, potrajati. Zalaganje za neki viši cilj i život u skladu sa vrednostima koje su veće od nas samih, može biti veoma moćan resurs za prevladavanje kriza i trauma.
Čini nam se da je društvo u kome živimo, ili čitav svet, na ivici katastrofe i pitamo se kako će nakon svega izgledati život i kako ćemo nastaviti dalje. Ubistvo desetoro dece i jednog odraslog počinjeno od strane deteta za vreme školskog časa, kao i višestruko ubistvo koje je usledilo i u kome je ubijeno osmoro mladih ljudi uzrasta 15 do 20 godina, su tragedije koje i danas, mesec dana kasnije, i dalje ne možemo da prihvatimo da su se desile, da ih razumemo, osmislimo i osetimo sav užas koje nose.
Tuga, saosećanje, strah, bes, doživljaj bespomoćnosti i besmisla su nekad toliko intenzivni da prevazilaze naše dosadašnje kapacitete da se sa njima nosimo. Osciliramo između poricanja i potpune preplavljenosti, između emotivne obamrlosti i kuljajućeg besa koji ne znamo gde da usmerimo, između pasivnosti i neizdržive potrebe da se pokrenemo, nešto preduzmemo i ponovno uspostavimo nekakav smislen i pravedan poredak.
Traumatsko iskustvo
Tragedije o kojima govorimo zaista jesu ekstreman oblik traumatskog iskustva, ne samo za one koji su direkno pogođeni, već za cele zajednice i društvo u celini. Suvišno je naglasiti da je bol i gubitak onih koji su u ovim tragedijama izgubili decu, članove porodice i prijatelje nemerljiva i neuporediva sa bilo kojim drugim iskustvom. No i za sve nas koji smo deo ovog društva ovo jeste traumatsko iskustvo. Odgovor na pitanje kako da posle tragedija nastavimo život dalje je priča o traumi i oporavku, ali i društvenom odgovoru na traumu i odgovornosti koje društvo nosi.
Neke od prvih definicija traume opisivale su traumatske događaje kao izrazito retka dešavanja, izvan domena uobičajnog ljudskog iskustva. Nažalost, pokazalo se da traumatska iskustva nisu retka po svojoj učestalosti, već da su njihove posledice vanredno velike i razarajuće u psihološkom smislu. Trauma je razarajuća jer dekonsruiše sliku sveta koju smo do tada imali kao dovoljno bezbednog i do tada stvorenu sliku sebe kao osobe koja raspolaže kapacitetima da se zaštiti i utiče na svoju dobrobit.
Život nakon traumatskog iskustva je posebno težak jer prošlost nastavlja da probija u sadašnjost nedozvoljavajući nam da doživimo mir i uverimo se da je opasnost prošla. Zato je u procesu oporavka od traume, nakon što se osiguramo da opasnost zaista jeste prošla, prvi cilj da traumatsko iskustvo ostavi tamo gde se desilo – u prošlosti i osvestimo da je sada i ovde dovoljno bezbedno, barem onoliko koliko je bilo i pre traumatskih događaja.
Na ponovni doživljaj sveta kao dovoljno bezbednog u velikoj meri utiče okruženje i društveni odgovor na osobu koja je doživela traumu i njeno iskustvo. Pod okruženjem u ovom slučaju podrazumevamo ne samo bliske osobe i pružaoce stručne pomoći, već i širu zajednicu i društvo u celini. Okruženje može obezbediti uslove za oporavak tako što će validirati traumatsko iskustvo, pružiti razumevanje i empatiju i stvoriti prostor u kome bezbedno možemo da mislimo i osećamo u vezi sa traumatskim događajem i to sa nekim podelimo. Nasuprot tome, okruženje može dovoditi u pitanje traumatičnost iskustva, umanjivati i omalovažavati patnju ili pripisivati odgovornost i krivicu žrtvama traume i time otežava oporavak. Sa izuzetkom pojedinaca i grupa građana koji su pokazali kapacitet za razumevanje, empatiju i solidarnost, utiska sam da je dominantan društveni odgovor na ove, ali i mnoge druge tragične događaje proteklih godina u Srbiji, takav da, ne samo da ne pruža siguran prostor za oporavak, već je višestruko retraumatizirajući.
Ovde prvenstveno mislim na neodgovorne i neodmerene postupke ljudi na vrhu vlasti i na čelu relevantnih ministarstava i institucija i neetično, neprofesionalno i senzacionalističko izveštavanje medija koje se nastavlja, evo, već mesec dana nakon tragedija. Važno je da razumemo da nisu samo neposredne reakcije društva one koje olakšavaju ili otežavaju proces oporavka. Konstantno nestabilna politička i ekonomska situacija i veliki stepen siromaštva već sami po sebi podrivaju osećaj egzistencijalne sigurnosti i vode ka obeshrabrenosti. Sveprisutno nasilje u svim sferama i na svim nivoima društva, od vršnjačkog do porodičnog, od medija do vrha vlasti, potencijalno doprinosi doživljaju da je pretnja svuda oko nas i da nema ko da nas zaštiti. U društvu u kome se vlada nasiljem i zastrašivanjem posebno nam je teško da posle traumatskih iskustava povratimo doživljaj sigurnosti i bezbednosti i vratimo izgubljenu veru u ljude kao doboronamerne. Teško je, ali ne i nemoguće, samo ćemo, izgleda, najveći deo morati da odradimo sami.
Kako da nastavimo dalje
Prvi deo tog posla je probamo sebe da umirimo i stabilizujemo i, onda kad smo spremni, vratimo se životu kakav je bio pre tragedija, koliko je to moguće. Većina nas verovatno polako izlazi iz faze akutnog šoka i stresa u kojoj smo u svemu videli pretnju uz doživljaj da smo bespomoćni i da više nigde nije dovoljno sigurno. Sada, kada polako prihvatamo da su se tragedije dogodile i spoznajemo razmere njihovih posledica, iako možda nismo preplavljeni strahom, strepnja je i dalje tu i pred nama je zadatak da se nosimo sa činjenicom da garancije za sigurošću nema i da se nepravedni, pogrešni i nezamislivo tužni događaji mogu desiti uvek i svakome. Iako smo sada ove činjenice svesni verovatno više nego ikada ranije i naš emotivni odgovor na nju je mnogo jači, dobro je da se setimo da smo i pre tragedija nekako sa tom činjenicom živeli.
Dobro je da imamo na umu da, iako nam se loše stvari mogu uvek desiti, tragični događaji ovakvih razmera su zaista ekstremno retki i da je verovatnoća da će se u skorijoj budućnosti ponovo dogoditi izrazito mala. Apsolutnu garanciju za bezbednost, na žalost, nikada nismo imali, niti ćemo je imati. Ostaje nam, dakle, da se vodimo time da je situacija, društvo, svet dovoljno bezbedan dok nema vidljivih dokaza da nije. Iako je sada teško živeti sa tim da su mnoge stvari van domena naše kontrole, važno je da se setimo da nismo bespomoćni, da uvek postoji nešto na šta možemo uticati, nešto što možemo uraditi za našu dobrobit i dobrobit drugih i da možemo, barem donekle, povratiti doživljaj kontrole, predvidljivosti i kontinuiteta u svom životu. Zbog toga je važno, da onda kada smo za to spremni, sebi i svojim porodicama obezbedimo uslove da se život nastavi kakav je bio i pre, koliko je to moguće.
Kada danas pokušavamo da razumemo kako smo i zašto su nas tragedije ovoliko poremetile, čak iako nismo direktno pogođeni, važno je da imamo na umu da je mnogima od nas ova tragedija bila okidač za ponovno proživljavanje naših traumatskih iskustava iz prošlosti i da nas može potencijalno destabilizovati u psihološkom smisu. Ako se osvrnemo na poslednjih pola veka života u Srbiji, skoro da nema traume koje delovi stanovništva ili društvo u celini nisu imali u iskustvu. Po svemu sudeći, vrlo je verovatno da je veliki broj stanovnika bio izložen nizu traumatskih dogadjaja, kao i da je ne mali deo populacije, pored individualne traume, u iskustvu imao i neku vrstu grupne traume u kojoj je pogođen veliki broj ljudi ili cele zajednice ili društva (diktature, ratovi, migracije, elementarne nepogode itd).
Može nam se činiti da su nas mnoga traumatska iskustva očvrsla i učinila otpornijim na buduće nedaće koje nas mogu zadesiti, neke od nas sigurno i jesu. Međutim, mnogima se desilo upravo suprotno, traumatska iskustva od kojih se nismo oporavili učinila su nas ranjivijima te u većem riziku od retraumatizacije i nove destabilizacije. Valja imati da umu da su svi emotivni odgovori i stanja u koje upadamo posle ovih tragičnih događaja normalni i da imaju funkciju da nas, barem privremeno, zaštite. Možda će nekima od nas biti potrebno više vremena da izađemo iz postraumatskog šoka i vratimo se u stanje “normalnog” funkcionisanja. Može se desiti i da zaključimo da nam je previše, da ipak ne možemo sami i da nam je potrebna profesionalna pomoć i možda nas baš ovi događaji podstaknu da tu pomoć zatražimo.
Šta možemo da uradimo?
Verujem da je za oporavak kolektivne traume poput ove nije dovoljno da se svi pobrinemo za sebe već je potrebno da izazovemo društvenu promenu – da učinimo sve što je u našoj moći da se nasilje zaustavi. Šta možemo da uradimo? Možemo da prestanemo da podržavamo nasilnike i biramo ih za predsednike države ili vlade, urednike novina, menadžere, direktore škola, trenere sportskih i dečjih klubova, nastavnike i vaspitače, možemo da ne podržavamo i ne ćutimo pred nasiljem u svojim redovima, da se pobunimo i pokušamo da sprečimo nasilje kad god možemo, ali najvažnije, možemo da sami prestanemo da budemo nasilnici i zlostavljači. Da prestanemo da budemo nasilnici prema svojoj deci, prema svojim ženama, sestrama i majkama, prema svojim učenicima, svojim zaposlenima, prema svim svojim sugrađanima i sugrađankama. “Nasilje rađa nasilje” nije prazna fraza, to je objašnjenje stalne retraumatizacije našeg društva i nemogućnosti da se od nje oporavimo.
Iskustvo psihoterapijskog rada sa osobama koje su preživele traumu pokazuje nam da zalaganje za neki viši cilj i život u skladu sa vrednostima koje su veće od nas samih, može biti veoma moćan resurs za prevladavanje kriza i trauma, ali i vrlo moćna pokretačka snaga. Ako na kraju dana znamo da smo uradili sve što je bilo u našoj moći, da nismo ćutali i posmatrali sa strane već smo se aktivno borili za ono što je nama važno to nam može doneti utehu i snagu da sutra nastavimo dalje. Kada su protesti protiv nasilja počeli, činilo mi se da je prerano, no bilo mi je jasno koliko nam oni mogu biti dragocena prilika da nešto uradimo ili barem steknemo doživljaj da nešto možemo da preduzmemo.
Dok završavam ovaj tekst i pripremam se da idem na protest “Srbija protiv nasilja” razmišljam o tome kako sam jutros povisila ton na svoju ćerku, razmišljam o nasilju koje sam ja kao dete doživljavala, razmišljam o nasilju koje sam gledala, a nisam mogla da sprečim, razmišljam o nasilju koje sam možda mogla da sprečim, a nisam ni probala. I dok se u meni smenjuju tuga, krivica, sram i pokušaji da razumem i utešim sebe, idem na protest sa nadom da mogu da budem bolja i da ću biti bolja nego što sam do sad bila. Ono što svi možemo jeste da se trudimo da jedni drugima pružimo to iskustvo koje će vratiti izgubljenu veru u ljude kao dobronamerne i svet kao dovoljno bezbedan.
autor:Đurđa Timotijević
