TRAGIČNA SUDBINA SRPSKOG SELA JELAŠCI KOD VIŠEGRADA

Višegrad predstavlja jedno od najposećenijih mesta u Republici Srpskoj. Iz godine u godinu, sve veći broj ljudi kako iz regiona, tako iz čitavog sveta dolazi u ovaj gradić na Drini kako bi se upoznali sa svim lepotama i znamenitostima koje ovo mesto pruža. Sve osobenosti Višegrada, prvenstveno njegove prirodne ali i kulturne i društveno-istorijske specifičnosti privlače turiste iz različitih krajeva sveta a utisci koje ljudi nose odavde su maksimalno pozitivni. Svim posetiocima ovog mesta omogućeno je da uživaju u šetnji Višegradskom ćuprijom na Drini, inače zadužbini velikog vezira Mehmed-paše Sokolovića koje je inače remek delo tadašnjeg graditeljstva. Most je jedan od najznačajnijih nacionalnih spomenika Bosne i Hercegovine, a u julu 2007. godine upisan je u UNESKO listu svetske kulturne baštine. Nezaobilazan je i daleko čuveni Andrićgrad, inače turistički, kulturni, administrativni i edukativni kompleks smešten na poluostrvu između reka Drine i Rzava. Kompleksom inače upravlja preduzeće čiji su vlasnici proslavljeni srpski reditelj Emir Kusturica i opština Višegrad zajedno sa Vladom Republike Srpske. Andrićgrad je nastao kao ideja prof. Kusturice o kamenom srednjovekovnom gradu a mesto je obogaćeno različitim sadržajima kulturnog, naučnog, obrazovnog i turističkog karaktera. Posetioci imaju priliku takođe i krstariti rekom Drinom istovremeno uživajući u netaknutoj prirodi i predivnim predelima. Tu je i veliki broj pravoslavnih svetinja od kojih svaka nosi posebnu priču koja svedoči o istorijskim dešavanjima u ovome gradu i okolini.

Uprkos mnogobrojnim specifičnostima koje krase ovo mesto, važno je napomenuti da je Višegrad pre samo 29 godina bio ozbiljno pogođen ratom koji je odneo mnogobrojne živote a o kojem se veoma malo govori. Višegrad koji je baš poput svojih susednih opština doživeo veliko stradanje tokom Drugog svetskog rata o čemu svedoči i memorijalni kompleks na lokalitetu Stari Brod, teško je stradao i tokom 1992. godine. Srpsko stanovništvo doživljava već u aprilu 1992. progonstvo i izgon, a srpska sela našla su se na udaru tadašnje muslimanske – bošnjačke vojske. Epicentar srpske tuge ovog kraja svakako jeste mesto Jelašci, malo srpsko selo u blizini Višegrada. I ove godine, dana 2. avgusta u Jelašcima će biti obeležena 29-a godišnjica surovog zločina koji su nad srpskim civilnim stanovništvom počinili pripadnici muslimanske – bošnjačke vojske. Jelašci predstavljaju samo jedno u nizu spaljenih i opustošenih srpskih sela i predstavlja simbol stradanja nedužnog naroda – civila i dece. Ipak, o tome se vrlo malo govori u javnosti a mnogobrojni posetioci o tome nažalost ne mogu mnogo saznati.

Čak ni turistički vodiči u svojim kvalitetnim i edukativnim predavanjima nažalost ne pominju Jelašce niti bilo koje drugo selo razoreno tokom 1992. godine na ovom području. To nažalost nije obuhvaćeno planom i programom, te su posetioci uskraćeni da se upoznaju i sa ovim segmentom istorije. Oni imaju priliku da saznaju mnogo detalja o dešavanjima tokom Drugog svetskog rata i patnji kroz koju je naš narod prošao u tom periodu, ali se o 1992-oj ne govori. Tu se sa informacijama staje iako su ti događaji možda i najviše obeležili sadašnji izgled, razvoj i funkcionisanje ovog grada. I Jelašci zaslužuju određeno mesto u našem kolektivnom sećanju i našoj tragičnoj istoriji.
Zločin bez kazne

Jelašci su malo selo smešteno na desnoj obali Drine koje je prema popisu iz 1991. godine brojalo 32 stanovnika. Svi su bili srpske nacionalnosti. Nakon velikog broja popaljenih sela i zločina, u leto 1. avgusta 1992. godine na red su stigli i Jelašci. Muslimanski – bošnjački vojnici su u večernjim časovima izvršili napad na ovo pitomo mesto prekinuvši idiličnu svakodnevicu meštana. Jelašci su bili veoma, veoma udaljeni od prvih borbenih linija i ovde nije bilo nikakvih borbenih dejstava. U selu su se tada nalazili isključivo civili – žene, deca i stare osobe. Muslimanski – bošnjački vojnici, pripadnici „Armije Bosne i Hercegovine“ iz susednih sela, izvršili su napad i počinili te večeri pravi masakr. Života su bili lišeni svi koji su se tamo zatekli. Ubijena je trećina sela, tačnije jedanaest meštana, među kojima i pet žena različite starosne dobi kao i dvoje dece.

Nisu imali nikakvu krivicu izuzev što su bili Srbi i pravoslavci. Tog dana pogaženi su osnovni ljudski i moralni principi a zlo je dobilo svoj potpuni oblik. Ni velike vrućine nisu sprečile ni zaustavile napadače u njihovom planu. Selo je u potpunosti opljačkano, a mnoge kuće i pomoćni objekti su zapaljeni. Tada je ubijeno pet članova ugledne porodice Jeličić. Srbin Petronije Jeličić u jednom danu ostao je bez čitave porodice – ubijeni su mu otac, majka, supruga i dvoje maloletne dece – sin od 10 i ćerka od 8 godina. Petronije se kobnog dana nije zatekao u selu a takva okolnost spasila mu je život. Muslimanski – bošnjački vojnici upali su 1. avgusta 1992. u dvorište Jeličića i odmah usmrtili vatrenim oružjem decu koja su se igrala. Majka Mirjana potrčala je prema deci kako bi zajedno umakli neprijateljima, ali su zločinački meci bili brži. Svo troje – Mirjana /32/, osmogodišnja Dragana i desetogodišnji Vidoje pokošeni su rafalima. U istoj porodičnoj kući lišeni su života i Petronijevi roditelji: Trivun /63/ i njegova supruga Savka Jeličić /72/. Iako je to sasvim jasno, treba ipak naglasiti kako su svi ubijeni bili nenaoružani civili koji nisu imali ni prut da se odbrane a kamoli oružje! O tragičnoj sudbini Petronija Jeličića nisu javili ni „BBC“, ni „SNN“, ni bilo koja svetska, strana televizija koji su tada veoma „ažurno“ i subjektivno radili na informisanju javnosti o dešavanjima u Bosni i Hercegovini. I domaći mediji su vrlo šturo i slabo o tome izveštavali tokom i nakon rata. Da je Petronije bio Bošnjak i da su zločin počinili Srbi, evidentno je da bi o tome brujala sva svetska javnost a događaj bi bio centralna tema svih novina. Međutim, pošto je reč o srpskim žrtvama čije su živote prekinuli Muslimani – Bošnjaci, ti događaji nisu bili interesantni svetskim „moralistima i humanitarcima“.

Toga avgustovskog dana u Jelašcima je u dvorištu svoje porodične kuće ubijen i stariji bračni par Šušnjar. Dragan /64/ i njegova supruga Slavka Šušnjar /62/ stradali su na svom kućnom pragu kao civili, a usmrćeni su hicima iz vatrenog oružja. U komšijskoj kući Savića takođe su stradali nedužni civili. Dok su pripremali kafu, ubijeni su civili Mile Savić /49/, njegova supruga Petka /47/ i brat Radomir /43/, koji je tada došao iz Obrenovca da pomogne bratu u skupljanju sena.

Milan Savić, koji živi u Srbiji – daleko od mesta zločina, više puta je istakao da mu nije jasno da nakon toliko godina još nisu objavljena ni imena onih koji su mu ubili oca, majku i strica. – Ne mogu u kuću da uđem kad se sjetim prizora majke koja leži na podu sa starim mlinom u rukama, rekao je Milan tokom jedne od komemoracija. Parastos za nevine žrtve se svake godine služi na Ilindan 2. avgusta.

Za zločin u Jelašcima još uvek niko nije odgovarao uprkos brojnim dokazima i izjavama svedoka. Postoje čak i video snimci zabeleženi neposredno nakon tragičnog događaja. Sve je dokumentovano i odavno prosleđeno nadležnim organima ali se istraga ne sprovodi. Razlog je više nego jasan: nacionalna pripadnost žrtava! Samo dan kasnije, muslimanske-bošnjačke snage su napale i selo Osije na veliki pravoslavni praznik Ilindan kada je stradao veliki broj srpskih civila, mahom žena i starijih lica.

Kuće žrtava iz Jelašaca danas su zarasle u korov. Mnogi porodični domovi ostali su pusti; oni koji su imali tu sreću da prežive zločin pronašli su bolje mesto za život što je čest slučaj kada govorimo o naseljenim mestima ovoga kraja. Tragedija u selu Jelašci ali i čitavom Višegradu treba nam služiti kao večna opomena i trajni podsetnik kako se takve stvari više nikada ne bi ponovile. Prvi avgust 1992. zauvek će ostati crnim slovima upisan u istoriji Višegrada, ali i čitavog srpskog naroda. Tužna sudbina meštana ovog malog podrinjskog mesta mora se na sve načine otrgnuti iz magle zaborava kojom je prekrivena gotovo trideset godina. Na te tragične događaje treba konstantno podsećati, o tome se mora stalno i uvek govoriti, treba pisati…. žrtve trebamo pamtiti i moramo dostojanstveno obeležavati svaki ovakav događaj.
Piše: dipl. sociolog Igor Mitić, Beograd
izvor:http://mojarecmojblog.blogspot.com