SINOS je razgovarao sa Borisom Milijevićem, spoljnim saradnikom Radio-televizije Srbije (RTS), o izboru generalnog direktora RTS-a.
– Kada sam pretraživao internet u potrazi za informacijama o vama, naišao sam na izvesnog reli-vozača istog imena i prezimena, ali i na vas u vestima povodom otvaranja kandidatura za mesto generalnog direktora RTS-a…
– Da, ima još jedan u Banjaluci koji vodi neku ordinaciju, ali da ste u pretrazi dopisali i „RTS“, verovatno bi o meni izašlo i nešto kao o novinaru, reporteru, autoru… mnogo toga sam radio za ovih pet godina koliko sam ukupno u RTS-u.
– S obzirom na vaš status, sigurni ste da vam ovaj intervju neće naštetiti?
– Nisam siguran u to, ali sam siguran da treba nešto da se čuje i da treba nešto reći javno. Apsolutno sam spreman na sve benefite, ali i drugačije posledice.
– Mislite da su mogući benefiti?
– Pa, priča uvek ima dve strane, pretpostavljam da su mogući, nadam se. Verujem da postoji i svetla strana.
– Dobro, zbog koje „sitnice“ je odbijena kandidatura?
– Naravno, nije sitnica, nedostaje mi deset godina iskustva na rukovodećim pozicijama, ali zato imam 240 ESPB bodova sa studija. (osmeh) „Samo“ mi to iskustvo nedostaje, svi drugi zahtevi su zadovoljeni, ali, naravno, nisam očekivao da će kandidatura biti prihvaćena. Bitno je da imamo kontekst, a to je da neko ko radi tolike godine, zaista se trudi na svoj originalan način, ima već veliko radno iskustvo… ima šta da kaže. Postavlja se pitanje, ako neko radi posao na način na koji ga ja radim – kako se dolazi do rukovodećih pozicija? To sam napisao i u svojoj priloženoj radnoj biografiji – kako to postići ako niste u politici, niste srodnik političara, ne ulagujete se, nemate „zadnje namere“, ne gledate samo svoju korist… kako onda dolazimo do ispunjavanja tog uslova, eto – samo to mi fali.
– Zar vam pre te prilike ne nedostaje jedna stepenica, ili čitav sprat – da najpre budete u statusu zaposlenog, sada ste honorarac? Mada, imamo informacije da ima i honoraraca koji obavljaju uredničke poslove.
– Meni pomalo smeta termin „honorarac“, posle nekog vremena može postati i uvredljiv. Šta znači biti „honorarac“? To znači da je neko angažovan po ugovoru, i to znači da taj ugovor, makar u RTS-u, može da se ponavlja unedogled. Ja sam tako za ovih pet godina potpisivao nebrojeno mnogo ugovora, raznih – i autorske i interpretatorske, sada sam na interpretatorskom, pošto radim kao spiker na Radio Beogradu. Za mene je „honorarac“ pogrdan naziv, odomaćio se, prihvaćen je sa obe strane, ali umnogome omalovažava nečiji trud. Ja sam tu pet godina, a ima ljudi koji su na takvim ugovorima nekoliko puta toliko. Meni je prihvatljiviji naziv „spoljni saradnik“, možda i kao eufemizam.
– Mislite li da će kandidate za direktora neko iz Upravnog odbora pitati kako namerava da reši problem vrlo lošeg statusa spoljnih saradnika? I, da zamislimo da će pitanje biti postavljeno, šta mislite da bi bili odgovori, a šta biste rekli da ste bili u poziciji da vas pitaju?
– Mala je šansa da se to pitanje postavi. Nažalost, nemam uvid u to, ali proveriću. Upitno je i u kojoj meri su članovi UO upoznati sa tom tematikom. Po tom duboko ukorenjenom principu Televizija funkcioniše odavno. Žargonski rečeno – „honorarci“ drže program. Ja sam npr. uradio oko šest stotina reportaža za Beogradsku hroniku tokom dve i po godine angažmana u toj redakciji. Takva praksa, da toliki broj ljudi tolike godine ne bude u stalnom radnom odnosu, čak ni u radnom odnosu na određeno vreme, nečuven je. Ali, opet, prihvatate tu igru ako hoćete. Javna je tajna da tako stvari funkcionišu. Koliko god neverovatno bilo, taj sistem opstaje i okrutno je zatvoren, dobro ograđen pravno, ali sigurno da nije nedodirljiv. Nekoliko starosedelaca u Televiziji na povisokim pozicijama tu tradiciju verno čuva i nastavlja. Parola tog sistema bi mogla da glasi: „Sve može, a ništa ne mora!“ Poznajem nekolicinu koji su tužili Televiziju i dobili posao. Ništa nije nemoguće. Ja se za sada ne bih upustio u tu avanturu ali i moje strpljenje ističe sve brže.
Niski iznosi honorara, sada već na nivou ili ispod nivoa republičkog minimalca, samo su jedna strana priče. Problem je što sa jako ograničenim pravima radite kao stalno zaposleni a u zavisnosti od grane i zanimanja u televizijskom proizvodnom procesu, neretko i više od toga. Mobing je takođe sveprisutan. Ne moram da naglašavam da sam sve to prošao, ali ja to rešavam na način na koji retko ko sme.
– Jeste li u svojoj kandidaturi skrenuli pažnju na ove probleme?
– To mi je bila jedna od stavki u programu rada. Pošto, naravno, neću moći da utičem na ovu praksu sa najviše pozicije u ustanovi, što se mene lično tiče, nastaviću da uvećavam iskustvo dok god budem imao strpljenja, ali dostupno vreme nije beskonačno.
– A kako se odgovara ljudima koji možda pitaju sa strane – pa, zašto baš mora da se radi u RTS-u, kući koja je s više strana pod znacima raznih pitanja, zašto se taj status honorarnog/spoljnog saradnika – tako nepravedan, potcenjen i neprirodan – toliko dugo trpi?
– Možda je najbolji odgovor na ovo pitanje – kontrapitanje: „Da li postoje dva RTS-a?“ Mislim da ne. U zemlji Srbiji – ne. Kakvo god da je stanje danas, a činjenica je da je prilično loše, činjenica je da neke sadržaje RTS ima, a koje nijedna druga kuća nema. Postoji jedan kolektiv koji se drži, možda i ne mnogo primetno, koji kvalitetno radi svoj posao, ti ljudi imaju svoju težinu, ali nažalost nemaju prilike da budu u javnosti, da se njihova autorska dela primete, favorizuju… to je velika šteta.
– Da li je izraz „javni (medijski) servis“ u slučaju RTS-a bliži floskuli ili realnosti u ovom trenutku?
– Uh, ima jedna šala na tu temu, malo modifikovana formulacija…
– … koja se, koliko znam, prvi put čula u javnosti pre tridesetak godina… sećam se da je to, valjda kao lapsus, izrekla sasvim ozbiljnim tonom Gorica Gajević u tadašnjoj emisiji Olivere Kovačević na Televiziji „Politika“…
– Ako se podrazumeva da je „javni servis“ u funkciji javnosti, u funkciji ljudi koji ga prate, bojim se da je sve manje od koristi ljudima koji ga finansiraju i da ide u smeru svog nestanka u nekoj budućnosti. Ako hoćemo pozitivnu promenu, ne možemo davati priliku samo politički podobnima, da bezrezervno slušaju instrukcije koje dolaze „odozgo“. Radimo sve isto, a očekujemo promenu. To je apsurdno. Poslednjih decenija na poziciji generalnog direktora uglavnom nisu bili ljudi koji su došli iz samog RTS-a.
– A kako je moguće realno izbeći uticaj politike ako imamo lanac izbora: Skupština (dakle, političke stranke) bira(ju) članove Saveta REM-a, Savet REM-a bira UO RTS-a, UO RTS-a bira generalnog direktora? Ovo je, naravno, samo onaj vidljivi deo lanca.
– Činjenica je da taj put nije dobar. Mi imamo regresiju poslednjih deset godina na Televiziji: kulturni program je postao skoro pa informativa, informativa je postala skoro pa zabava, a zabava nešto što ne znam kako da nazovem… „Jedan dobar dan“ sada je zbog svih nesrećnih situacija i događaja postao „Jedan dan“, neki se šale pa kažu da će ostati samo „Dan“. S druge strane, Radio Beograd ima mnogo bogatiji program od Televizije, ima i dalje prilično kvalitetan kulturni program.
– Kakav program razvoja RTS-a ste predložili u svojoj kandidaturi?
– Nisam bio opširan jer je bilo očekivano da neću proći u drugi krug. Ne znam koliko je zgodno da o tome pričam, recimo formatu „Zapisi iz regiona“ Programa za dijasporu treba oživeti, 7-8 godina bio je u mirovanju do moje autorske emisije o Milici Rakić („Devojčica u Božjem zagrljaju“), koju sam gotovo čudom uspeo da uradim. Kako je moguće da niko od novinara iz Programa za dijasporu, ne putuje izvan Srbije da snima emisije i reportaže? Kako je moguće da se pored toliko arhive, različitih programa, autora, urednika, repriziraju neke serije nebrojeno puta, puštaju zabavni programi sumnjivog kvaliteta, isforsirane informativne emisije, a ljudi postoje – dajte priliku „honorarcima“! Među njima ima mnogo onih koji mogu i hoće, ali nemaju pravu šansu.
Autor: Jovan Stojanović
Izvor: SINOS
