Dostojanstven život je ono na šta svaki čovek ima pravo u svojoj zemlji. Toga nema u balkanskim vilajetima očaja.U najmračnijim noćima, ljudi gledaju u nebo, da ga negde spaze, dok ljudi-žabe nečujno ulaze u vodu, da zbog njega pretraže dno.
Pisci zure u tekstove mudraca. „Pišite i govorite šta hoćete, samo prošlost zaboravite“, poručuju nam „saveznici“.
Vojnici na odsustvu su veseli: voljno smo, do daljnjeg, kažu. Hoće li neko, najzad, prilagoditi politiku ostvarenju mira i osiguranju pravde?
Za Božić su pucali na Srbe, pucaju svakog dana. Neko reče da nas je Sloboda prva napustila. Rekli su da će im suditi, samo smo se nasmešili. Toliko stranaca nas „miri“, toliko interesa se međusobno bore.
Mi, kao bolesnici tražimo lek, još verujemo da će naša ljubav biti vraćena. Svi oni bi, sve što ima srpsko ime na Kosovu, da zapale i sve što je Srbija izgradila da otmu ili jeftino kupe a jedino dugove ostave Srbiji, da plaća i ćuti.
Suočena licem u lice, sa vladajućim silama sveta, Srbija uviđa šta to zaista znači. Mnogi padaju u deperesiju i kapituliraju. Traži se izgovor za poraz i govori se o „teškim pregovorima“, „činjenju onoga što je moguće“, „prihvatanju realnosti“. Idu li stvari dalje ovako, niko neće ostati da to kaže, a sva zla će ostati nevidljiva.
Ipak, ni jedan nož ne može razdvojiti Srbiju od Kosova.
Zato se i zalažemo da se šiptari pozovu na dostojanstven život u zajedničkoj državi Srbiji. Zato je i naša borba za razumevanje i mir tako neumorna i jaka, i dok ona traje, nema vremena za produžene vikende i godišnje odmore.
Rat bi bio neuspeh i sramota u kojoj bi se politika predala. Pravilan razvoj demokratije i ukinuće satiranja, približilo bi nas uređenim državama. Naročito je to važno slovenskim narodima za koje smo mi u Srbiji dragocen i važan deo slovenskog narodnog bratstva.
Naša zemlja prolazi kroz različite dramatične i teške dogovore koje treba dobro proučiti kako bi ispravno shvatili naš sadašnji trenutak i predvideli budućnost.
Prva stvar koju treba da znamo je jasno znanje i zahvalnost koju dugujemo najvećem slovenskom narodu koji nikada nije dozvolio da smo usamljeni i da sa ovih prostora budemo prognani voljom naše „katoličke braće“ i raznih imperija čije smo slomove predviđali i izazivali.
Na ovaj naš deo sveta moćnici gledaju kao na zemlju starih civilizacija, rimskih careva i geostrategijskih čvorišta. Takođe, kao na zemlju ropstava, ustanaka i oslobođenja.
Mi stanovnici Srbije s ljubavlju posmatramo našu zemlju, koja nas hrani i koja nam je dala život. Zemlja koju volimo, vlada našim srcem. Govoreći o prirodi Srbije primećujemo da je ona stvorena da među slovenskim narodima bude izraz prkosa i borbe za veru i slobodu.
Ono što je izgledalo kao Sloboda, mirisalo je na smrt.
Svi oni koji su je stvarali, bili su u nju zaljubljeni i nisu zbg toga bili budale.U olujnim vremenima, smelo su se probijali kroz azijatske močvare, pazili na pravce zapadnih vetrova, čuvajući je od krvolučnih zveri. Kad sam prvi put čuo priče o njima, znao sam da nikada neću biti slobodan.
Srbija, naša lepotica, prirodni je dar i ne može se silom menjati i umanjivati. Ona je uvek bila san o Slobodi i izazov hrabrosti i časti da se ostvari.
Sadašnji trenutak u kome smo naterani da se uhvatimo u koštac sa sopstvenom sudbinom, predstavlja privilegiju da se obnovi državna sila i ojača volja naroda za jasnu poruku svetu da još nismo postali zemlja kukavica, trgovaca i kupaca, da nismo postali gori od naših predaka. Da još uvek smemo i hoćemo da našu zemlju branimo i samostalno projektujemo njenu budućnost.
Život u Srbiji zahteva od nas radost na ličnom, porodičnom i društvenom životu uz neprestano satiranje teškoća, kako bi mogli dostojno da upravljamo životom, stvarajući uslove za mir i pravdu.
Gledajući u sve izgubljene i zaboravljene godine, mi se ne menjamo i kao uvek i od ove vlasti tražimo isto,: da obezbeđuje te uslove. Strani faktor, ako ima ljudskosti u sebi, treba da podrži poštena i ispravna rešenja za mir. Sve partije treba da prošire vrednosti kulture dijaloga, koji jedino može spojiti ljude i odbaciti svako nasilje.
Bez obzira što se mnogi naši ljudi osećaju kao stranci u sopstvenoj zemlji i više im ništa u njoj ne izgleda blisko i poznato i što su je bezbrojni napustili i negde daleko, obučeni u kapute tuge, više i ne priznaju da znaju gde je ona uopšte, kad Srbija pozove, svi će se odazvati.
Kunem se da je tako.
Neko je ugasio svetlo i oni su otišli.U dalekim gradovima, sretao sam ih po dugim, pustim ulicama. Pustim, kao pakao u nedelju pre podne.Nisu mogli da prave kompromise, nisu mogli da se pretvaraju. Svi su bežali od strašne istine koju nisu mogle da gledaju njihove mlade oči.
Kako budućnost za nas ne bi postala hronika naše najavljene propasti, patriote će i dalje preduzeti svaki mogući napor i to ne samo na zdravstvenom, kulturnom i privrednom polju, nego naročito na jačanju duha patriotizma, koji stimuliše dobru praksu praštanja i izmirenja. Nisu oni od ostalih mudriji, samo su više vremena proveli okrenuti ka granicama Srbije i vodili je da ne zaluta. Oni su ispitivali i zabranjivali greške i lažne ideologije. Promovišući pravdu, imali su nadležnost u svim stvarima koje se na bilo koji način dotiču Srbije.Okruženi lešinarima, možda su danas malo umorni od neprestanog trčanja, dok su u isto vreme drugi samo učili da puze. Oni nisu ljudi koji se odriču svojih reči i odani su nečemu.
Večnost je kod njih na ispitu i često pada. Oni znaju da ništa ne mora da bude, kako jeste.
Autor: Nebojša Ivanović
