Ima li šanse za Srbiju? Kako ćemo mi, mali i slabi, da izađemo na megdan velikima i jakima? Pola nacije veruje da smo za to nemoćni, druga polovina veruje da se to može sa, cirka, milion pogubljenih glava, koje ćemo slaviti o svečanostima i komemoracijama do neke buduće pogibije.
Moj prijatelj, zovimo ga, za ovu priliku, Prle, bio je biološki obdaren sa nekih 168 santimetara i oko pedeset kila. Pri tom, ozbiljan intelektualac, pametan, načitan, vaspitan. Nesreća ga namerila bila da se zakači baš sa nekim Ristom, koji je bio sve što Prle nije: dvometraš, na kome se mogla učiti anatomija. Najjači momak u gradu, pred kojim su strepele i lokalne barabe. Pri tom, Rista isto student, nije glup, vole ga devojke…neku manu i nema.
Oko neke ženske, na koju je Prle oko bacio, ali ne i dobacio (dobacio je Rista), izbi čarka i Prle dobi, pred celim društvom, propisnu šamarčinu od Riste. Ranjen ponos, nije lako na korzou šamar izesti. Nekako, iako su bile ferije, nisam bio prisutan i za događaj sam saznao naknadno. Prvo sretnem Ristu. Kao i sve teškaši, lako prašta i zaboravlja, pa mu malo još i žao Prleta, drugovali su lepo, kaže. Prleta i ne viđam: kod kuće nije, na korzo ne izlazi. Jednog dana, dok sam šetao neku klinku po Dunavskom keju, vidim Prleta kako trči pored reke, u tada modernoj trenerci – zvonarici.
„Crni Prle„, kažem mu ja, „Šta je ovo? Ti si uvek prezirao fizičke aktivnosti„?
„Nužda zakon menja„, kaže on.
Ukapiram ja, nekako, da se Prle sprema da vrati Risti batine, ali znam da od ta posla nema ništa. Kod Riste u kući i baba za glavu veća od Prletovog oca, takva im je genetika, što se kaže. Dobro, mislim se, bar će, od sve vežbe, batine bolje da podnese sledeći put.
To traje mesecima. Prle trči k’o Forest Gamp, svuda ga srećem. I dalje mali, sitan, zapravo još sitniji od svog onog trčanja.
U to vreme se moje društvo, neko zavičajno, skupljalo kod Palate Albanija i, pre nego što se raziđemo po kafanama i bioskopima, promenimo po neku. Jedne večeri – niotkuda – s leđa, pritrčava Prle, šutne Ristu u guzicu i – trk. Rile za njim, ama težak, trapav, ne može da stigne onoga. Drugi dan – opet. Treći. Postaje neprijatno. Rista se, u očekivanju šuta, povazdan vrti, kao da kate izvodi, ne zna iz kog će pravca napad doći. Kako se vrti, tako okolini izgleda kao da nije u vinklu, da je puk’o duševno, pa gubi i na autoritetu.
Na koncu, može biti i da je mesec ceo trajala igra, Rista mi kaže: „Zovi Prleta, neka dođe slobodno da mi, pred svima, vrati onaj šamar, reč reći neću, samo da ovo prestane„.
Tako se i desi, samo što Prle ne lupa šamar, nego se rukuje s Ristom, ljube se, mire i, od tog trenutka Rista je postao Prletov mlađi partner za ceo život.
Prle je umro na VMA, jedva pokretan, ali toliko pokretan da je ipak generalima na pokeru pokupio nekoliko hiljadarki u evrima i još umro sa kartama u ruci. Posetio sam ga, poslednji put, dan pred smrt. U šali, kako se u mom kraju nekad i neukusno radi, ali sa hrabrima neukusa i nema, oni to nose na leđima, kažem mu: „Dobar ti je taj kaiš, ostavi mi ga kad ti spadne trola„.
Smeje se. Kaže: „Odlično će da ti ide uz te cipele„. To je duh.
Ali, da priča ne ostane bez poente, da vas podsetim: Prle je trčao. Spremao se. Nije se oslonio na Boga i Ruse, niti na sreću junačku. Zato je Prle izuzetak među Srbima. Sa velikima i jakima ti ostaje samo da biraš mesto i tehniku sukoba i da se spremiš, sve ostalo je u njihovim rukama.
Zato, trčimo, trčimo…manje cvilkanja nad sudbinom. Nije se Prle ocu žalio što mu nije veći rast ostavio, nit’ je na Turke kukao, nit’ na Tita, nego kupio trenerku i patike.
Docnije je Prle bio dugogodišnji direktor uspešne firme i smatrao je za svetu dužnost da svojim radnicima, bar jednom mesečno, plati provod, koji je uključivao i kurve, jer je Prle bolje od Marksa razumeo šta radnička klasa zapravo želi. Zato je i propala, što je Prle bolje pročitao, nego Marks.
Jednom neki Steva, ne sećam mu se više prezimena, odbije da se posluži kurvom. Ženjen čovek, ima decu, raspričaće se po gradu.
Sutradan – radnički sastanak, sa jednom temom dnevnog reda: „Drugovi„, kaže Prle, „U našem kolektivu imamo homoseksualca„. Steva je odmah uzeo bolovanje od tri meseca, koliko da se zaboravi bruka, a posle smo se, godinama, smejali tome, po kafanama. Danas bi, u vremenima u kojima nema više ljudi poput Prleta, radnički savet razglabao o pravu druga Stevice na seksualno opredeljenje i korpusu njegovih građanskih prava.
Kad bismo deset ovakvih ljudi danas imali, kao ekipu, a ne kao skup talentovanih pojedinaca, ja za Srbiju brinuo ne bih. Mirne duše i čiste savesti kažem: politiku sam bolje razumeo od Prleta, ali bi on bio deset puta bolji praktični političar, nego ja. Imao je to…ono što treba, sposobnost da jednim pogledom shvati situaciju i okolnosti i dobru volju da radi ozbiljno i temeljno, a ne da, ošljarski i srpski, improvizuje, a da onda, u memoarima, piše kako je mnogo dobar i pametan bio, ali ga izvaraše mangupi. On je varao mangupe, a ne oni njega.
Možda i neumesno, pogotovu za pokojnika, ali i ovo je bilo: zbog nekakve muke (u ona vremena se privredni prestup ozbiljno shvatao), Prle je zaglavio i par godina zatvora. I-odmah je počeo da trči, odnosno da se prilagođava okolini. Nedelju dana po dolasku, već je imao zasebnu sobu i učio je upravnika zatvora kako da krade. Ovaj je imao i dotle volju, ali nije imao Prleta. Obojici je bilo dobro: Prle je podigao kuću od zatvorske zarade, a upravnik ga je do te kuće dovezao i plakao na rastanku. „Najcrnji dan mu je bio kad sam izašao iz mardelja“, govorio je Prle.
Dakle, i u zatvoru, i na korzou, i gde god da te život dovede, trči, trči, trči..
Milan Milenković
www.milanmilenkovic.com
Pojednostavljeno, do naivnosti.