Uoči prošlogodišnjih izbora objavio sam na FSK tekst s gornjim naslovom. Moj odgovor tada je bio – treba, jer nemamo šta da izgubimo. I posle tih izbora u parlamentu su se našle dve evroskeptičke i anti-NATO poslaničke liste – pre toga ih je bilo nula.
Ako mislite da je to ništa, zapitajte se – zašto je aktuelni režim suspendovao rad Skupštine tokom predizborne kampanje. Zato što jedino još u televizijskim prenosima iz Skupštine možete da čujete kritiku EU i Briselskih sporazuma; a to je ono što glavnom nosiocu vlasti ponajmanje treba sada, kad želi plebiscitom da postane Predsednik; a i zato što boli kada u Skupštinu dovedete Gauleiter-a zaduženog za Srbiju, a on bude dočekan negodovanjem ili pak ne može da održi govor.
„Ali, to je sve privid otpora, predstava za narod“ – čujem već prigovore dežurnih propagatora neglasanja iz patriotskog (ili „patriotskog“) dela interneta. „Da se izborima može bilo šta promeniti u Srbiji, ne bi nam ih ni dali“.
Oni koji smatraju da glasanje nije vrsta otpora – malog, ali ipak nekakvog – trebalo bi da nam odmah pokažu drugi, bolji način. Ako je to, na primer, ustanak ili revolucija, neka umesto na izbore izađu na ulicu i bace, recimo, truli paradajz na zgradu u Bulevaru kneza Aleksandra Karađorđevića 92. Ako im je pak to mnogo, neka urade nešto drugo. Ali, kuckati po tastaturi – „fuj izbori“ i „pih naivčine“, a posle toga ništa drugo ne preduzeti, nego ponovo kuckati „ma kakvi izbori“, jalovo je i glupo. To samo potpomaže ostanku i jačanju kvislinške strukture u Srbiji.
Jedini pozitivan izuzetak među zagovornicima „patriotskog apsentizma“ za koga znam jeste Milan Milenković. On je i ranije bio protiv izlaska na izbore, ali čovek nije sedeo skrštenih ruku, već je uzeo i napravio sopstveni internet radio preko koga danas širi reč otpora. Poštujem. Ali Milenković je izuzetak, jer oni koji klevetaju glasanje najčešće gledaju da učine gadnom i svaku drugu akciju („fuj internet radio“, „fuj protestno okupljanje“, „fuj peticija“ itd). Time pokazuju da su tek pacer-kibiceri, zbog čega njihovi saveti ne valjaju.
Znamo da će ovi izbori biti daleko od demokratskih. Veliki mediji potpuno su pristrasni, a režimski tabloidi kasape opoziciju. No, kad god se glasovi koliko-toliko pošteno broje, uvek ima šansi da čak i satanizovana opozicija pobedi. Eto vam primera brizlaza i trampotresa. Svi glavni mediji bili su protiv opozicije, a sva istraživanja atlantista pokazivala su da opozicija gubi. Ali, ljudi se nisu predali fatalizmu, izašli su i glasali – i – opozicija je pobedila.
Ne kažem da će tako biti i 2. aprila u Srbiji, ali svaku šansu treba koristiti. Dok sam kao dečak pratio fudbal, bio je čuven Slobodan Santrač, neugledan igrač, ali nenadmašen golgeter. Šutirao je na gol iz svake pozicije, uvek okružen gomilom protivnika, i tako je dao 1300 golova – najviše u istoriji jugoslovenske lige. Oni koji su čekali samo sigurnu priliku da bi uputili loptu u gol, retko kad su je dočekali, i danas ih se više niko ne seća.
Dakle, ako izađemo i glasamo, ne očekujući previše i ne misleći da ćemo tim jednim glasanjem osloboditi Srbiju, za nas će svaki rezultat biti korak napred. Ako bude drugog kruga – sjajno, eto još jedne šanse. Ako pak režim odluči da ne prizna poraz i pokrade izbore – opet dobro, to je prilika za ulične proteste i za delegitimizaciju režima. Ako na kraju nosilac vlasti i pobedi u prvom krugu, ništa strašno, idemo dalje, neki opozicioni kandidati napraviće nove stranke, neki kandidati će ojačati postojeće, pojaviće se novi protestni pokreti, sledeće godine izbori su u Beogradu, a možda i novi parlamentarni izbori, pa ćemo videti hoće li tada doći do neke pozitivne promene.
„Ali, ja neću da obaram Vučića sa drugosrbijancima, pogotovo ne sada kada ga je primio Putin“, čujem među patriotskim biračima. No, Vučić je sasvim preuzeo drugosrbijansku politiku – marš ka EU i NATO nema alternativu, „problem“ Kosova rešavamo „u dogovoru sa našim prijateljima iz Brisela, Berlina i Vašingtona“, „treba promeniti svest ovog naroda“, itd. Zato deo „druge Srbije“ podržava Vučića – od Petra Lukovića i Nikole Samardžića, do Basare i Bebe Popovića.
Onaj pak deo druge Srbije, koji ne voli Vučića, smatra da on nije iskren u svojoj drugosrbijanskoj politici i ne mogu mu oprostiti devedesete i tadašnje radikalske korene. Ali, to je svađa u porodici. Kada patrioti glasaju protiv Vučića, oni glasaju protiv celokupnog kompradorskog establišmenta – i naprednjačkog, i drugosrbijanskog, protiv celokupne kvislinške elite, od ekonomske do kulturne. Patrioti hoće da demontiraju okupacioni aparat u Srbiji, a prvi čovek režima je šraf u nosećoj osovini od koga se mora poći. Ako nam u tome pomažu i neki drugosrbijanci – super, useful idiots.
Što se Putina tiče, on jeste primio Vučića, ali kao još jedno priznanje zvaničnom Beogradu što je odbio da Moskvi uvede sankcije. Ne može se negirati da to jeste i usluga – jer, jasno je šta znači takav prijem šest dana pred izbore. No, to je usluga kojom se molilac obavezuje. S velikim igračima nema šale, nema danas „Đe si brate, Kraljeviću Marko!“, a sutra „Odakle si neznana delijo?“. Nisam siguran da oni koji su navikli da budu komotno sa svojim obećanjima neće probati da se isto ponašaju i prema onima koji imaju bolje pamćenje od srpskih birača, pa i prema onima koji drže do svog kredibiliteta – prema ljudima s kojima nema šale.
No, Putin samo radi svoj posao, a mi bi trebalo da radimo svoj. Onaj ko je predao Sever Kosova Prištini i Briselu, onaj ko je već tri puta ostavio Srpsku na cedilu, onaj ko vodi politiku „EU nema alternativu“ čak i kada se EU raspada, onaj ko s NATO-om sklapa ili ratifikuje tri sporazuma posle kojih je učlanjenje samo formalnost, onaj ko najvažnije srpske resurse predaje strancima u ruke, onaj ko uzima od srpskih plata i penzija da bi što više dao „stranim investitorima“, onaj ko Srbiju gura u Zapadnu Balkaniju i pravi trasu Tirana-Niš za brže stvaranje Velike Albanije, onaj ko je posekao hrast-zapis star 600 godina, onaj ko je preimenovao sto godina staru novopazarsku Osnovnu školu „Rastko Nemanjić“ u „Halif Bin Zajed el Nahjan“, onaj kome ne valja naša „svest“, pa hoće da od nas napravi „protestante“… – e, taj i takav političar zaslužuje kaznu.
Na izborima se ne glasa samo za, već i protiv. U nedelju, 2. aprila, tako ćemo da glasamo. Pa ćemo da vidimo šta dalje.
Slobodan Antonić
www.fsksrb.ru
S.Basara je nekad, negde napisao “ Nemoguće, to je kategorija logike a ne stvarnosti.“ Ne sumnjajmo! Dozvolimo, i potrudimo se, da nam se dogodi stvarnost bez Vučića. Bar mu ne dozvolimo da bude predsednik i tako se izvuče iz gordijevog čvora u koje je, svojim neznanjem, pogrešnim procenama, kompleksima i nepoštovanjem vlastite nacije, upetljao i sebe i nas.