Svi mi ma koliko bili podeljeni i razjedinjeni moramo da očekujemo i da se nadamo da konačno počnu da se rešavaju i pitanja od kojih zavisi naše pamćenje, identitet i budućnost. Tu sve političke partije, grupacije, pokreti moraju biti jedinstvene i da se slože… bez toga nam spasa nema, u to sam uveren.
Svi bi trebali da očekujemo od države da se ozbiljno i istrajno bori za očuvanje Kosova i Metohije, ne samo rečima, već politikom, diplomatijom, kulturom i obrazovanjem, jer Kosovo i Metohija za srpski narod nisu samo pitanje teritorije, već duboki istorijski i duhovni prostor. I tu kao narod trebamo da vršimo pritisak od bilo koje vlasti i vlade.
Očekujem da se rodoljublje više ne predstavlja kao nešto čega treba da se stidimo (od pojedinih induvidua, da se takvi procesuiraju… a danas ih ima dosta po ulicama i koji se bore za takvu nakaradnu Srbiju).
Ljubav prema svom narodu nije mržnja prema drugom narodu, kao što ni čuvanje sopstvenog identiteta nije pretnja bilo kome.
I očekujem da konačno prestanemo da se stidimo sopstvenih žrtava.
Jasenovac mora dobiti mesto koje mu pripada u našem obrazovanju, kulturi i državnoj politici sećanja.
Svakako, to pitanje je krenulo da se rešava… ali ne i suštinski i vidljivo.
Stradanje Srba u NDH mora biti jasno, naučno utemeljeno i trajno prisutno u našem javnom prostoru, kao što moraju biti sačuvana sećanja i na sve druge žrtve ustaškog režima.
Zato očekujem da Narodna skupština Srbije usvoji rezoluciju o stradanju Srba u NDH od strane Hrvata-ustaša, zasnovanu na istorijskim izvorima i činjenicama.
Ali ni to nije dovoljno.
Potreban nam je veliki memorijalni centar, mauzolej srpskim stradalnicima dvadesetog veka, mesto u kojem će biti sačuvana imena, svedočanstva i uspomene na ljude koji su stradali u ratovima, logorima, progonima i genocidima.
Ne mesto mržnje… ne mesto osvete… već mesto istine.
Mesto na kojem će potomak moći da dođe i kaže: ovde se pamti moj narod, ovde se pamte moji mrtvi.
Moramo otvoriti i pitanje kako će se naučno i memorijalno objediniti stradanje Srba u genocidu na prostoru NDH, jer narod koji je doživeo masovno uništenje i genocid, progone i logore mora imati jasno istorijsko mesto i ime za svoje stradanje.
Ne da bismo živeli u prošlosti, već da prošlost više nikada ne bi bila izbrisana… i da nam se ne ponovi… a u više navrata se ponavljao isti zločin.
To se obećava stalno obećava… ali do sada ništa od toga.
Zato stradanje Srba u dvadesetom veku mora dobiti ozbiljno i sistematično mesto u školskim udžbenicima. Ne kao fusnota. Ne kao nekoliko datuma. Već kao deo istorije koju naša deca moraju da znaju.
Moraju znati šta su preživeli njihovi preci, ali i zašto su se ti događaji dogodili, jer samo znanje zasnovano na činjenicama može stvoriti zrelu kulturu sećanja.
A onda dolazi film.
Narod koji ne snima svoju istoriju prepušta drugima da je ispričaju.
Zato moramo ulagati u filmove i serije o srpskoj istoriji, o stradanjima, vojnicima, porodicama, majkama, stradaloj deci, izbeglicama i svim ljudima koji su nosili teret dvadesetog veka.
Ne jeftinu propagandu… ne patriotski kič.
Već velike, ozbiljne i profesionalne filmove koji će našu istoriju učiniti vidljivom i van naših granica.
Isto moramo uraditi sa ćirilicom.
Ćirilica ne sme biti samo praznični ukras i slavski i slovo na državnim dokumentima. Mora biti živo pismo srpskog naroda.
Zato treba snažnije podsticati njenu upotrebu u poslovanju, kulturi, izdavaštvu, oglašavanju i javnom prostoru, pa i ekonomskim i poreskim merama, uz jasna i razumna pravila.
Jer ono što svakodnevno prepuštamo zaboravu jednog dana možemo zaista izgubiti. I tu dolazimo do nečega što moramo da raščistimo sa sobom.
Ne možemo više da živimo u strahu od sopstvenog identiteta… ne moramo da mrzimo druge da bismo voleli svoje… ne moramo da ponižavamo bilo koga da bismo poštovali svoje pretke.
Ali moramo prestati da se odričemo sebe da bismo drugima dokazivali koliko smo „moderni“… i ,,građanisti”.
Možemo biti otvoreni prema svetu, a ostati Srbi.
Možemo poštovati druge narode, a čuvati svoju istoriju, kulturu, običaje, veru i tradiciju.
Zato treba kritički preispitati i ono nasleđe komunističkog perioda koje je potiskivalo nacionalno, Svetosavsko, versko i istorijsko pamćenje, ali bez novih ideoloških brisanja i bez zamene jedne dogme drugom.
Nije problem u bratstvu među ljudima. Problem je kada se pod bilo kojom ideologijom od naroda traži da zaboravi sopstvene žrtve, svoje pismo, svoju veru i svoju istoriju.
Bratstvo je vrednost. Mir je vrednost. Saradnja je vrednost. Ali zaborav nije vrednost.
Zato od sledeće vlasti očekujem da ove teme konačno izmesti iz dnevne politike i postavi ih tamo gde pripadaju, u temelje državne kulturne, obrazovne i istorijske politike.
Kosovo i Metohija.
Svetosavlje.
Ćirilica.
Jasenovac.
Stradanje Srba u NDH.
Kultura sećanja.
Školski udžbenici.
Memorijali i spomenici.
Film.
Naučno istraživanje.
To nisu sporedne teme. To su teme našeg trajanja. Jer narod koji zaboravi svoje mrtve polako gubi i svest o živima.
Treba nam država koja će nam pomoći da pamtimo.
Da znamo, da čuvamo, da učimo, da stvaramo, da idemo napred.
Ne da bismo živeli u prošlosti, već da u budućnost ne bismo ušli bez pamćenja. Kada to rešimo, mnogo toga drugog zaista će biti lakše. Jer narod koji zna ko je, zna i kuda može da ide.
Priredio: Đorđe Bojanić, glavni urednik sajta Srpska istorija
