Trebamo li mi Milošu Koviću ili Miloš Ković nama

0
238
Miloš Ković (Foto: D. Milovanović)

Miloš Ković je baš ta tanka crvena linija preko koje ne smemo dopustiti da pređu osioni i bahati vlastodršci na svim nivoima vlasti, od vrha do dna. Jer danas su došli po njega, a sutra će doći po nas

U remek delu filmske umetnosti „Tanka crvena linija“ iz 1998. godine, reditelja Terensa Malika, američki vojnici, neposredno pred odsudni juriš na japanski bunker, razmišljaju o svojim životima i strašnom ratu u kojem svako od njih ima neki svoj razlog za učestvovanje, bilo da je to varljiva ratnička slava, bezrezervna vera u „američku demokratiju“ ili, naprosto, nagon za pukim preživljavanjem. I svi ti nesrećnici koji gledaju smrti u oči imaju svoju vlastitu tanku crvenu liniju, koju ne smeju da pređu ni po koju cenu.

Slično je i sa svima nama danas u Srbiji. Po ko zna koji put vodi se odsudna bitka za pravdu, istinu, slobodu, opstanak, moral i ponos nacije. I svako od nas ima neke svoje razloge da učestvuje u toj borbi, bilo zbog varljive slave, bilo zbog vere u nacionalne ideje, ili, naprosto, zbog pukog preživljavanja, jer nema drugog izbora pred sobom.

Ovih dana svoju odsudnu bitku bije dr Miloš Ković, vanredni profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu, jedan od najpriznatijih i najpoznatijih srpskih istoričara, stručnjak za opštu istoriju novog veka. Njega pokušavaju na jedan perfidan, podmukao način da istisnu sa fakulteta na kojem je prošao sva naučna zvanja i ispunjava sve uslove da postane redovni profesor na katedri za opštu istoriju novog veka.

Da li mi trebamo Milošu Koviću, da mu damo podršku u toj odsudnoj bici, kada je na njega ustala „i ala i vrana“, to on najbolje zna, pa ne bih o tome ovom prilikom. Verujem da mu ta podrška mnogo znači, da ga bodri da istraje u Sizifovoj borbi. Ipak, mnogo zanimljivije pitanje je da li Miloš Ković treba nama, ovakvima kakvi jesmo.

Da Vas podsetimo:  Deset nultih tačaka za uspravnu Srbiju

Odmah ću reći da je profesor Ković potrebniji danas nama, nego što smo mi ikada trebali njemu. Potreban nam je, ali ne kao novi serbski vožd, kako ga mnogi doživljavaju, jer on to svakako nije, niti želi da bude. Ković je mnogo puta pokazao da nema nikakvu želju niti potrebu da bude vođa, jer je odbio mnoštvo „nepristojnih“ političkih ponuda. Čovek je naprosto takav. Naučnik, istoričar, univerzitetski profesor, pisac… I to mu je sasvim dovoljno da artikuliše svoje političke i nacionalne ideje.

Dobro, ali zašto nam je onda profesor Ković uopšte potreban, ako već nije rođen da bude novi serbski vožd ili „kalif umesto kalifa“?

Miloš Ković je baš ta tanka crvena linija preko koje ne smemo dopustiti da pređu osioni i bahati vlastodršci na svim nivoima vlasti, od vrha do dna. Jer danas su došli po njega, a sutra će doći po nas. Ako se danas mi ne pobunimo zbog njega, sutra neće imati ko da se pobuni kada dođe red na bilo koga od nas.

I da se razumemo, nije Ković danas jedina crvena linija u Srbiji. Pada mi na pamet barem još jedna – Rio Tinto. Siguran sam da progon Miloša Kovića sa Filozofskog fakulteta neće proći, baš kao što neće proći ni eksploatacija litijuma u Jadru. Jer dobro se zna iz srpske istorije da su sve bune i ustanci krenuli upravo iz Zapadne Srbije: Prvi srpski ustanak, Drugi srpski ustanak, Prvi svetski rat, čak i famozna Petooktobarska revolucija. To su te tanke crvene linije, preko kojih nema prelaska ni jednoj sili.

Svaki protest protiv bahatosti vlasti i vlastodržaca, pa makar to bio i protest protiv najsitnijeg tiranina u nekoj ustanovi visokog obrazovanja ili mesnoj zajednici, svejedno, danas i ovde je dobrodošao, pre svega zato što je lekovit za sve nas. Ovaj neobični, ponositi narod ima dugo trpilo, ali kad mu trpilo pukne i kad neki tiranin pređe tu tanku crvenu liniju, Srbi ne čekaju poziv na mobilizaciju, već sami kreću u odsudnu bitku. Uostalom, dobro je poznato da se Srbi 1804. godine nisu podigli protiv Turaka, već protiv dahija, ali su na kraju isterali i Turke iz Srbije, pošto su prethodno pobili dahije.

Da Vas podsetimo:  Velike izborne manipulacije bez posledica

Činjenica je da profesora Kovića pokušavaju da istisnu sa Filozofskog fakulteta tzv. drugosrbijanci i autošovinisti, kojima je on trn u oku i poslednja prepreka ka potpunom uzurpiranju prava na kreiranje neke nove nacionalne istorije. Verujem da u tome, ipak, neće uspeti. Činjenica je da su članovi komisije koji odlučuju o izboru profesora Kovića u više naučno zvanje ljudi koji su ga, opravdano ili neopravdano, to je sasvim nebitno, tužili u krivičnim i parničnim sudskim postupcima. Da ti ljudi imaju barem malo morala, sami bi tražili svoje izuzeće iz pomenute komisije. Međutim, čast i obraz su za njih samo još jedan srpski mit koji treba razgraditi, u cilju prosvećivanja neukog, prostog puka, kojeg se, na kraju krajeva, pomalo i gade.

Kovićevi progonitelji će ostati upamćeni samo kao njegovi progonitelji, i ništa više od toga. Baš kao što su nesrećni Dragan M. Jeremić i još nesrećniji Branimir Šćepanović danas upamćeni samo kao bezuspešni dželati Danila Kiša, i nikako drugačije. Oni su mrtvi, a Kiš je živ. Isto tako će biti i sa Kovićevim dželatima, jer Ković je neko ko ima svoje ime u istorijskoj nauci, a njih prepoznaju samo kao njegove tlačitelje. U tom smislu se profesor Ković već odbranio od napada.

Ipak, to ne znači da treba da se povučemo i pustimo stvari da idu svojim tokom. Naprotiv! Moramo beskompromisno da se borimo za pravo Miloša Kovića da napreduje na svom fakultetu, ali ne zbog njega samog, jer je on već pobedio u toj bici kako god se ona bude završila. Moramo se boriti, radi borbe same i radi našeg duhovnog pročišćenja koje ta bitka sa sobom nosi.

Istina je da Kovića danas brane čak i oni koji bi po prirodi stvari morali da ga napadaju, jer su deo grozomorne mašinerije koja je urušila sve institucije ovog društva. Ali i to govori o Kovićevoj veličini. Biti prihvatljiv ne samo političkim i ideološkim istomišljenicima, već i protivnicima, danas se, nažalost, u Srbiji smatra aktom izdaje, a ne spremnošću na zaboravljenu veštinu dijaloga. A dijalog, osim pričanja, podrazumeva i slušanje, tu već odavno iščezlu kategoriju ljudskog bitisanja. Ković je upravo to – čovek koji ume pažljivo da sluša. Zato ga i protivnici poštuju.

Da Vas podsetimo:  Srpska rakija nikad nije bila piće za napijanje

Glas studenata i intelektualaca podignut u odbranu profesora Kovića možda jeste bura u čaši vode, ali i kao takav je u najmanju ruku dragocen i lekovit. Nama ta borba puno znači, mnogo više nego samom Koviću, jer pokazuje silnima i bahatima da postoje tanke crvene linije preko kojih se ne može preći. Tačnije, može da se pređe, ali je taj prelazak mnogo skup, pa tirani naprečac odustaju od njega.

autor:Mikica Ilić

Autor je književnik

https://iskra.co/

 

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime