Verovatno nikoga nije začudila odluka o Trepči koju je doneo parlament u Prištini. Kao što ne čudi ni reakcija stranaka na nju. Stranke desnice i pojedinci iz ostalih stranaka napadaju i optužuju vlast, ali jedina zvanična stranačka reakcija stigla je od LDP-a. Oni su u tri dana objavili tri saopštenja u kojima pozivaju vlast da nastavi Briselski sporazum i da ’’dobro promisli o svojim sledećim potezima i reakcijama jer je regionu potreban mir’’. Ni to nije ništa čudno, LDP se godinama bori za punu nezavisnost južne pokrajine.
Ali ono što čudi je upravo to što LDP pominje, reakcija vlasti. Čini se da mi od početka osamdesetih godina samo reagujemo na akcije sa Kosova. Nešto se tamo desi što nas uvek nekako iznenadi, i onda se očekuje da mi nekako reagujemo. A iz pasivne pozije se teško nešto dobija. Obično se gubi. Nisam među onima koji smatraju da treba da odgovaramo na zahteve ili ’’ultimatume’’. Zato što je ovaj zahtev previše apsurdan i neozbiljan da bi se uopšte razmatrao. Možda ne toliko apsurdan kao zahtevi iz Rambujea, ali svakako nerazuman i besmislen. Dobro je što je odluka o tome odložena za utorak, i možemo da se nadamo da je to taktička odluka, čija je namena da odloži odbacivanje.
Ali mogla bi Srbija da uradi i nešto prva, za promenu. Činjenica jeste da kao najveća država u regionu Srbija ima najveću odgovornost za stabilnost Balkana i činjenica je da kao takvi naša vlast mora da ima odmerenije izjave od ostalih. Ali ne bismo smeli da dozvolimo da se takva blagost zloupotrebljava i meša sa slabošću. Postoje neke granice koje ne bi smele da se pređu. Zbog toga bi recimo naš parlament mogao da izglasa sličan zakon, kojim proglašava ništavnost odluke nepriznate skupštine u Prištini i kojim zahteva vlasništvo nad svim bivšim državnim preduzećima na Kosovu i Metohiji, kao i povratak sve crkvene imovine Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Pa onda neka oni odgovaraju na to. To je onda podloga za razgovore i pregovore. Onda ne bismo bili u situaciji da mi odgovaramo na nekakve ultimatume, ništa ne bismo odbacili, samo bismo izneli svoju platformu. Pa onda možemo da se dogovaramo. Ovako smo stavljeni u ćorsokak, i nijedan izbor nije pravi.
Odbijanje da se imovina Srbije na Kosovu i Metohiji preda vlastima u Prištini verovatno bi značilo zamrzavanje puta u Evropu. A to je jedan od glavnih ciljeva ove vlade. S druge strane, Trepča nije Vučićeva, ni bilo kog ministra iz vlade, ni bilo čija od nas građana. Niko nema mandat da je tek tako preda Albanskim vlastima. Za nešto toliko veliko, morao bi da se sprovede referendum. Ukoliko bi i pored toga neko pristao da se Trepča pokloni Prištini, to bi značilo sigurno političko samoubistvo. Bez ikakve dileme. Na sledećim izborima ili, verovatnije, i pre njih, na prevremenim. Pristajanje na tako nešto bi bila odlična municija za propagandu bilo koje stranke i ne mogu da zamislim spinovanje koje bi to moglo da iskrivi. U Briselu niko nije naivan i sigurno je da oni odlično znaju za sve ovo.
I u svetu stvari mogu da se promene, i to je dodatni razlog da se ne pristaje ni na kakvu predaju imovine. Još uvek je moguće da u januaru Tramp postane predsednik, a sa njime dolazi i nova administracija i nova stranka. Koliko god ovde ljudi verovali da se time ništa neće promeniti, činjenica je da sa novim predsednikom politika uvek barem malo promeni. Osim toga, kraj rata u Siriji se već nazire. Ukoliko se ne desi neka tragedija da se Rusi i Amerikanci tamo ne potuku, vrlo je verovatno da će Moskva i Damask biti pobednici tog rata. A iz takve pobede, Rusi će na međunarodnu scenu izaći kao mnogo jači igrači. Nema više Rambujea, nema bombardovanja, i nema olakog predavanja Kosova i Metohije.
Zoran Grbić
Vidovdan