Trgovci Kosovom, šarlatani u skupim odelima!

0
386
Foto: pixabay.com

Zamislite svane tako jedan dan i komšija pomeri ogradu i uđe u vaše imanje i to ne pola metra ili metar, kako to u komšijskim čarkama biva,  zauzme vam trećinu vašeg imanja. Tu nam tom delu koji vam je komšija uzurpirao, ostade kuća, ona prva, od oca pokojnog đeda, trošna, ali ponosita, a u kući slavska ikona i kandilo, ostade pred kućom bunar na kom se najlepše vode moglo napiti, ostade i loza, najslađe grožđe od koga se pravilo najpitkije vino, a dole niz livadu ostade i grob, više njih, porodična grobnica, generacije kostiju ležale su tu i svedočile da je imanje vaše. Šta činite? Idete kod komšije da razjasnite. Komšija gleda, sluša, ali ne čuje i ne vidi. Kaže:

-To je sada naše, idi, nisi poželjan ovde!

Šta ćeš? Moraš da se obračunaš s njim, napadaš ga, a on zove geometra. Geometar izlazi, ćuti, gleda, pa kaže:

-To je sad njihovo.

Hoćeš da isteraš pravdu ideš u katastar, ma nema sile, džaba tapije, džaba knjige, svi tvrde da to više nije tvoje. To što ti pričaš i pokazuješ je prošlost, važilo dok on nije pomerio ogradu.

Upravo to se nama dogodilo sa Kosovom i Metohijom. Komšija je ušao u naše dvorište i prisvojio sve što je naše. A mi, šta radimo? Uglavnom više ništa, pregovaramo sa bezumnim komšijom, a u suštini smo digli ruke od toga, nadamo se da ćemo izvući bar nešto ili da ćemo naplatiti makar deo. Hoće li to onda biti naša pobeda? Neće, naše je celo dvorište i naša je pobeda da ga takvo i zadržimo. Promeniće se okolnosti doći će novi geometar, u katastru će promeniti mišljenje. Tako je i sa Kosmetom! Kosovo i Metohija su naša zemlja i ne smemo pristajati na mrvice i ne možemo trgovati da dedinim grobom. Grobovi naših predaka nemaju cenu izraženu u dolarima ili evrima. Koliko vredi vaša majka? Da li se sa majkom može trgovati? Mogu li se njeni porođajni bolovi, neprospavane noći, topao zagrljaj i zabrinut pogled, preračunati u dolare i evre? Ima li njena ljubav cenu? Da li bi ste prodali svoje dete? Ne i ne postoje, okolnosti za to! Zamislite da neko dođe i otme vaše dete, a nakon pregovora da ga vrati, otmičar kaže:

Da Vas podsetimo:  Ima li pilota u avionu ruske dipomatije

– To je sada moje dete, treba meni, mogu mu odseći desnu šaku i vratiti vam je!
Horor. Zar vaše dete da bude bogalj, zbog ludog otmičara? To je vaše dete i mora vam ga vratiti zdravo i čitavo!

Ostali ste bez posla, nagomilali su vam se računi, rata za kredit. Grcate u dugovima, dolazi kod vas u kuću neki stranac i kaže vam ponudu:

– Daćemo vam nekoliko stotina evra da izmirite dug, ali ti moramo izbrisati sećanje.

– Šta to znači?- pitaš, konačno vidiš šansu.

-To znači da se više nećeš sećati porodice, venčanja, rođenja dece, kraja u kome si odrastao, crkve u kojoj si kršten, majke i oca, braće i sestara. Onoga što te je deda naučio, babine gibanice, školskih drugara, prve ljubavi, kumova. Nećeš se sećati ni svog doma, ulica i trgova, zaboravićeš parkove i gradove- odgovara ti kroz osmeh stranac.

-A šta će biti kada me deca pitaju nešto? Mogu li se nekad nečega setiti?- pitaš stranca očajnički, kačeći se za slamku spasa.

– Neće ništa biti, ničega se nećeš setiti, tvoja prošlost će postati prazno crnilo.
Normalno, odbijaš ponudu, ako ne postoji tvoja prošlost, ne postoji ni tvoja sadašašnjost, pa ni ti!

Zbog ovoga se oko Kosova i Metohije ne može pregovarati, vrednost je nemerljiva. Ne može se u dolarima izračunati, Liturgija u Dečanima, plavetnilo vode iz Bistrice, ukus orahovačkog vina, pogled sa Šar planine. Ne može se prodati Knez Lazar, herojstvo junaka sa Košara, miris kosovskog božura, Nemanjići, Jugovići, Car Dušan i Prizren. Ne mogu se prodati Sveti Arhangeli, Bogorodica Ljeviška, Pećka Patrijaršija, Banjska i Gorioč. Ne može se podeliti ni gračaničko zvono, ni Miloš Obilić, ni kosti predaka, ni pećko kandilo. Nebeska Srbija nije na prodaju. Ibar, ne može i ne sme biti granica. Onakav Kosmet, kakav smo dobili od svojih predaka, moramo ostaviti i svojim potomcima!

Da Vas podsetimo:  Ko nas to i dalje laže i folira?

TRGOVCI KOSOVOM

Gledam nedavno emisiju u kojoj gostuje lider kosovskog “Samoopredeljenja”, Aljbin Kurti. Na pitanje novinara sa kojim političarem u Srbiji bi se mogli graditi parnterski i prijateljski odnosi, on odgovara:

-Uslov za to je da Srbija prizna Kosovo, dopada mi se gospodin Čedomir Jovanović, jer propagira stavove bliske nama – i na to dodaje još niz komplimenata i ukrasnih opisnih prideva na račun Čede Jovanovića. Pritom usput spominje Ameriku, NATO, u suštini kako Čeda voli sve što vole i oni i kako podržava nezavisnost Kosova.

Gasim emisiju, dovoljno sam čula, obuzima me bes i ukus gorčine u ustima. Ima li gorih neprijatelja od odrođenih Srba. Umesto da se obračunavamo sa stranim neprijateljima, mi strepimo od domaćih izdajnika. Od šarlatana u skupim odelima. Nije Čeda jedini, nakotilo se šljama, ima ih na stotine, a plašim se i na hiljade. Jaki su i moćni, u manjini su, ali mnogo glasni, finansiraju se iz stranih fondova i nemaju moral. Srbi su, žive u Srbiji i mrze sve što je srpsko.

Odlučujem da opet pustim i pogledam nešto, puštam prilog o Cerničanima i školi u Cernici. Dok gledam obuzimaju me sećanja i uspomene mojih sopstvenih obilazaka te enklave i shvatam. Treba naterati te domaće izdajnike i sve one salonske i moderne Srbe koji se zalažu za nezavisno Kosovo, da odu na Kosovo i Metohiju. Da pogledaju u oči decu žeteoca iz Starog Grackog, roditelje dece postradale u Goraždevcu, da pogledaju u oči majke junački postradalih heroja sa Košara, i još mnogo majki zavijenih u crno i mnogo dece bez roditelja. Da odu u Cernicu na grob, Miloša Petrovića, četvorogodišnjeg dečaka koji je ubijen igrajući se u dvorištu. Da pogledaju u oči braću postradalog malog Miloša, Lazara i Mihajila i da im kažu kako je njihov brat uzalud postradao. Da pogledaju u oči i drugu kosovskometohijsku decu, male čuvare ognjišta! Nek pogledaju moju imenjakinju Ninu Stojanović iz pomenute Cernice ili Panteliju Stolića iz Orahovca. Pa neka izgovore, ako imaju srca i najvažnije, ako još uvek tako misle.

Da Vas podsetimo:  VV vs. VW

-Vaša država vas ne želi. Važnija joj je Evropska Unija i strane investicije.
Ostaje mi samo za kraj da, poručim svim Čedama koji gmižu Srbijom.

– Čedo, prodaj svoju decu!

Nećeš? Nisi lud? Deca se ne prodaju?

Pa nismo ni mi ludi da trgujemo Kosovom i Metohijom i našom srpskom decom u enklavama.

Nema Pregovora! Nema Podele! Nema Prodaje! I nema Predaje!

Nina Stojanović
Izvor: vidovdan.org

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime