Poseta državnog sekretara SAD Džejmsa Bejkera Beogradu 21. juna 1991. za jedne je bila uvod u početak rata i raspad zemlje, a za druge poslednja šansa za očuvanje Jugoslavije
Pre 30 godina, 21. juna 1991. američki državni sekretar Džejms Bejker posetio je Beograd i vodio 10 sati dramatičnih razgovora sa svim republičkim i saveznim rukovodiocima. Bejker je tada naglasio dve stvari: američku podršku teritorijalnom integritetu i suverenitetu Jugoslavije i protivljenje jednostranom proglašenju otcepljenja, kao i protivljenje održavanju jedinstva zemlje silom.
Bejkerova poseta od tada ima kontroverzna tumačenja: za jedne to je bio uvod u početak rata, a za druge poslednja šansa za očuvanje Jugoslavije. U svim delovima nekadašnje Jugoslavije šuškalo se da je upravo Bejker prećutno odobrio upotrebu vojske protiv Slovenije, do koje je došlo 26. juna 1991, dan nakon proglašenja nezavisnosti Hrvatske i Slovenije. Iako je bio za održavanje Jugoslavije, baš kao i tadašnji američki predsednik Buš, Bejker je ovakve interpretacije oduvek odlučno negirao.
SAD protiv Nemačke
Pre dolaska u Beograd, Bejker je bio na zasedanju KEBS-a (Konferencije o evropskoj bezbednosti i saradnji, preteči današnjeg OEBS-a) koje je održano 19. i 20. juna u Berlinu. Ministri su na rečima podržali teritorijalni integritet Jugoslavije i njen demokratski razvoj.
U posebnoj izjavi, koja postaje zvaničan dokumenat, podržava se ekonomska reforma Jugoslavije i ukazuje se na potrebu poštovanja ljudskih prava i prava nacionalnih manjina, kao i na mirno rešavanje postojećih sporova. Evropske zemlje, SAD i Kanada na taj način stavljaju do znanja da one žele jedinstvenu i celovitu Jugoslaviju i da se protive dezintegracionim procesima u njoj. U izjavi se dalje kaže da jedino jugoslovenski narodi mogu da odlučuju o sudbini njihove zemlje.
Američki državni sekretar Bejker se na nemačkom tlu jasno konfrontirao sa tadašnjom nemačkom politikom koja je već tada snažno bila na strani secesionističkih republika. U kuloarima skupa sudbina Jugoslavije bila je najvažnija tema, a skup je pratilo 2.000 akreditovanih novinara. Bejker se i na samom skupu sreo sa jugoslovenskom delegacijom. Saopštio je saveznom sekretaru za inostrane poslove Budimiru Lončaru da SAD podržavaju jedinstvo, celovitost i teritorijalni integritet Jugoslavije, o čemu će, kako je rekao, lično obavestiti savezne i republičke rukovodioce kada narednog dana poseti Jugoslaviju.
Bejkerov boravak u Palatu federacije, gde je neprekidno razgovarao 10 sati sa saveznim i republičkim rukovodiocima bio je poslednji čin jugoslovenske drame koja će kulminaciju da doživi četiri dana kasnije, 25. juna 1991. kada će Slovenija i Hrvatska da proglase nezavisnost.
Održao je posebne sastanke sa svim predstavnicima republika – ukupno devet susreta. Margaret Tatvajler, Bejkerova predstavnica za štampu, zaštitnički se trudila da državnom sekretaru obezbedi prostor i nekoliko minuta vremena da se pripremi za svaki naredni sastanak. Kasnije, kako je sam Bejker rekao, dobio je uverljivu pretnju da bi na njega mogao da bude pokušan atentat. Za novinare koji su izveštavali sa konferencije za štampu, ogromno obezbeđenje bilo je potpuno iznenađujuće.
Bivši američki državni sekretar Džejms Bejker tokom konferencije za medije, Telehesi (Florida), 22. novembar 2000. (Foto: AP Photo/Beth A. Keiser)
Novinari su iz daljine mogli da vide Bejkera koji je sedeo sasvim sam i pregledao pripremljene materijale. Tadašnji američki ambasador u Jugoslaviji, Voren Cimerman, komentarisao je: „Slušajući ga kako pregovara s naprasitim i kompleksnim protagonistima jugoslovenske drame, shvatio sam da sam retko kada, ili nikada, bio u situaciji da čujem tako vešto i razumno nastupanje državnog sekretara. Za njegov neuspeh nije bila kriva njegova poruka, već činjenica da su različiti delovi Jugoslavije bili krenuli pravcem koji ih je vodio sukobu“.
O „mršavim“ rezultatima razgovora Bejker je obavestio tadašnjeg saveznog premijera, Antu Markovića. Shvatio je da se njegov pokušaj posredovanja u ime SAD i članica OEBS-a završio totalnim fijaskom.
„Šargarepa“ od pet milijardi
Bejker je optužio neke evropske zemlje, prvenstveno Nemačku i Austriju, da su potajno navijale da njegova misija u Jugoslaviji propadne. Američki državni sekretar ponudio je pomoć od pet milijardi dolara za privredne reforme, kako bi se sprečili dalji nacionalni sukobi i opstala Jugoslavija. Bilo je tu i drugih „šargarepa“, poput daljeg razvoja jugoslovenskog školskog aviona G4 sa američkom armijom.
Prvi uslov bio je da se formira savezni parlament, koji će biti višestranački i predstavljaće jedan zajednički politički autoritet. Pošto je za to bilo komplikovano menjati Ustav, odlučeno je da se usvoji amandman koji Milošević i Tuđman nisu podržali.
Drugi uslov koji je trebalo ispuniti da bi Jugoslavija dobila kredit od MMF-a bio je usvajanje budžeta. Međutim, Slovenci nisu hteli da prihvate usvajanje po tadašnjim uslovima, prema prihodima, već prema broju stanovnika.
Daleko najviše vremena Bejker je proveo s premijerom Antom Markovićem. Marković nije skrivao svoj antislovenački stav, jer je mislio da konfederacija, koju su predlagali, ruši njegov ekonomski program, pa je Bejker u određenoj meri „pao“ pod njegov uticaj. Ni on ni slovenačka vlada nisu pokazivali veliki interes za ozbiljne pregovore; optuživali su se uzajamno za nepoštenje. Markoviću je zato pretila opasnost da prihvati agresivni pristup JNA prema Sloveniji. Bejker ga je upozorio da on ne vidi JNA kao faktor stabilizacije; ako bi ona upotrebila silu, podrška Zapada Markoviću bila bi dovedena u pitanje: „Samoopredeljenje ne može biti jednostrano. Ono se mora ostvariti dijalogom i mirnim sredstvima. Ali, taj argument možemo da upotrebimo samo ako se ne upotrebi sila.“
Marković se ogorčeno žalio i na Miloševića i na Tuđmana, koji su za njega bili glavni separatisti. Jadikovao je i zbog izbora 1990, rekavši da su oni demokratiju okrenuli naglavce. „Demokratija je postala samo način da se dođe na vlast.“
Bejkerova pretnja
S prostorom za pregovaranje koji mu je ponudio Marković, Bejker je „obrađivao“ Tuđmana i Kučana. Rekao im je da Amerikanci jedinstvo vide kao najbolji način da se očuvaju ljudska prava i ostvari demokratija: „Ako se Jugoslavija raspadne u delove, ko će čuvati prava manjina? Sjedinjene Države neće priznati jednostranu secesiju koja može samo da izazove nasilje i krvoproliće. Oni koji odbiju da pregovaraju biće odgovorni za izbijanje nasilja.“
Bejker je još rekao da mu je jasno da se deklaracije o nezavisnosti sada ne mogu „zamrznuti“, ali je upitao da li bi one mogle da se ograniče na „retoričke izjave“, što bi omogućilo pregovore. Kod Tuđmana je snažno tražio jednaka prava Srba i izrazio zabrinutost zbog Tuđmanove prakse da naoružava članove svoje partije.
Američki predsednik Džordž Buš stariji tokom sastanka sa jugoslovenskim premijerom Antom Markovićem u Ovalnom kabinetu Bele kuće, Vašington, 13. oktobar 1989. (Foto: George Bush Presidential Library and Museum)
Tuđman je rekao da je hrvatska odluka da napusti Jugoslaviju već doneta i da se neće menjati. Otpisao je plan predsednika BiH i Makedonije, Izetbegovića i Gligorova, kao beskorisni hibrid federalnih i konfederalnih elemenata. Tuđman je rekao Bejkeru da ne brine zbog nasilja: „Strah od građanskog rata preuveličavaju oni koji nemaju političke korene u hrvatskom narodu, jednom od najstarijih naroda u Evropi. Dogmatski komunisti i unitaristi žele da se armija umeša protiv Hrvatske, ali ideologija JNA je takva da joj neće dopustiti da deluje protiv nas.“
Kada je izašao iz sale za sastanke, Bejker je vrteo glavom zbog Tuđmanovog „čudnog verovanja da ga JNA neće napasti“.
Hrvatski predstavnici, Tuđman i Mesić postali su u jednom momentu popustljiviji, jer su želeli da razgovaraju o savezu suverenih država. Ali to Slovenci nisu želeli ni u kom slučaju. Bejker je zapretio Kučanu: „Ako se otcepite, nikada nećemo priznati vašu samostalnost“.
Slovenački lider, Milan Kučan, odbacio je ovu pretnju: „Priznaćete nas pre ili kasnije, jer je reč o plebiscitu i demokratskoj volji naroda“. Posle sastanaka s Bejkerom, Lončar je prišao Kučanu i rekao mu da je američki državni sekretar bio najnezadovoljniji razgovorom s njim. Kučan je stao i čudio se: „Pa dobro, šta mu je onda rekao Tuđman? Mi smo se dogovorili da ćemo da pričamo isto i šta ćemo da kažemo.“
Odmah posle posete, strane novine napisale su da Bejker nije uspeo i bile su u pravu.
Mesečarenje ka ratu
„To je bio deprimirajući dan i jedna od najvećih frustracija koje sam imao kao državni sekretar. Ne znam da li sam ikada bio u situaciji, u kojoj su moji sagovornici tako potpuno odbacili sopstveni interes i logiku. Ovi ljudi su srljali pravo u građanski rat, pa ipak izgleda da ništa nije moglo da promeni njihova mišljenja“, rekao je Bejker novinarima koji su bili s njim u avionu. „Jugoslavija je u gorem stanju nego Bliski istok“, razočarano se ispovedao američki državni sekretar.
U memoarima Politika i diplomatija Džejms Bejker posetu Beogradu 21. juna 1991. opisuje kao „svoj crni petak“. Opisujući kakve je sagovornike našao na Balkanu, pozvao se na reči tadašnjeg ambasadora SAD u Beogradu Vorena Cimermana, koji je ovo političko razdoblje u SFRJ opisao kao „takmičenje u nacionalizmu od vrha do dna“.
„Videli smo da se situacija ubrzano pogoršava, i činilo nam se da je takva poseta najmanje što smo mogli da učinimo“, prisećao se bivši američki državni sekretar Džejms Bejker. „Osim toga, 32 države članice tadašnje Konferencije za evropsku sigurnost i saradnju zamolile su nas da u Beogradu čelnicima svih republika i saveznih vlada poručimo kako se od njih traži da poštuju obaveze koje je Jugoslavija preuzela Helsinškim sporazumima i da, ako već nameravaju da se razdvoje, to učine pregovorima i mirno, a ne upotrebom sile. Svima sam jasno preneo tu poruku, ali nisam bio toliko naivan da bih verovao kako su naši razgovori u Beogradu znatnije promenili situaciju. To sam preneo u svom telegramu predsedniku Sjedinjenih Država Džordžu Bušu.“
Američki predsednik Džordž Buš stariji i državni sekretar Džejms Bejker tokom konferencije za medije na travnjaku ispred Bele kuće, Vašington, 17. maj 1991. (Foto: AP Photo/Shayna Brennan)
Prema njegovom sećanju, „u celoj karijeri nikad nije naišao na tako nepopustljive sagovornike“. U izveštaju predsedniku Bušu naglasio je svoju veoma pesimističnu procenu: „Jugoslovenski lideri su mi izgledali kao mesečari koji se kreću prema saobraćajnom udesu, i bez obzira koliko vi glasno vikali, oni jednostavno nastavljaju da se kreću u istom pravcu. Imam snažan osećaj da nećemo stići do ozbiljnog dijaloga o budućnosti Jugoslavije sve dotle dok sve strane ne dođu do većeg osećaja ugroženosti i opasnosti. Mi možda nećemo biti u stanju da to obezbedimo spolja, ali i mi i drugi trebalo da nastavimo da guramo u tom pravcu“, napisao je Bejker.
Bejker je ocenio da SAD ne mogu da imaju ključnu ulogu u rešavanju jugoslovenske krize i bile su spremne da to prepuste Evropi, čiji je prvi diplomata, luksemburški ministar spoljnih poslova Žak Pos uskliknuo: „Došao je čas Evrope“.
Bejker je, međutim poslao neke poruke uoči očekivanog proglašenja nezavisnosti Slovenije i Hrvatske. Prva je da su SAD protiv jednostrano proglašene nezavisnosti, i da je potrebno pregovarati sve dok se ne nađe prihvatljivo rešenje ili dok se ne postigne saglasnost o zajedničkom razlazu.
„Problem Jugoslavije nije dovodio u pitanje bilo kakve vitalne bezbednosne interese Sjedinjenih Država. Zalivski rat, raspad Sovjetskog Saveza, Madridska mirovna konferencija i sve ostalo u čemu je Amerika bila angažovana i imala vodeću ulogu, bilo je daleko važnije za nacionalne interese Sjedinjenih Država nego li je to bio još jedan sukob na Balkanu. I to vam je tako! Osim toga, tadašnja Evropska zajednica je želela da preuzme vođstvo u posredničkim naporima u području koje je smatrala svojim predvorjem. Evropljani su hteli da vode i mi smo im vrlo spremno prepustili vođstvo, iako s njim baš i nisu puno postigli“, zaključio je kasnije Bejker, dodajući da je „postalo jasno da su neke zemlje imale vlastite poglede i aranžmane s pojedinim delovima Jugoslavije“.
Ministar protiv premijera
Jugoslovenski rukovodioci nisu se slagali tokom razgovara sa američkim državnim sekretarom. I ne samo to, nisu se slagali ni u tome šta je Bejker rekao, poručio ili hteo da kaže. Nakon što su Slovenija i Hrvatska u Ljubljani i Zagrebu 25. juna 1991. proglasili nezavisnost, sastalo se Savezno izvršeno veće. Hrvatski Sabor je, za razliku od Skupštine Slovenije, koja je proglasila „političko, pravno i faktičko izdvajanje“, samo pokrenuo „otpočinjanje procesa“ osamostaljenja.
Prvi čovek Armije i savezni sekretar za narodnu odbranu Veljko Kadijević predložio je da Slovenci treba da budu uklonjeni s graničnih prelaza koje su bili zauzeli posle proglašenja nezavisnosti.
General Veljko Kadijević, bivši savezni sekretar za narodnu odbranu SFRJ (Foto: Snimak ekrana/Jutjub/Hjezinac 3)
Predsednik SIV-a Ante Marković nastojao je da, citirajući Džejmsa Bejkera, ojača savezno stajalište. „Bejker je podržao jugoslovenski suverenitet“, rekao je Marković. Ovome su usprotivio savezni sekretar za inostrane poslove Budimir Lončar, koji je ispravio predsednika Vlade: „Nije tako. Bejker je rekao da on podržava integritet Jugoslavije, da im je stalo do nje, ali da neće podržati rešenje silom i da, koliko god je protiv nasilne secesije, neće podržati niti nasilno održavanje integracije“.
Kadijević je onda optužio Lončara da podržava Sloveniju. Između njih je u pauzi sednice izbila žučna svađa, na ivici tuče, koja se vratila vremenu kada su obojica bili u partizanima, te ko je bio pravi borac, a ko nije.
SAD bez konja za trku
Samo nekoliko dana posle proglašenja hrvatske i slovenačke nezavisnosti, održan je samit G7 na kojem američki predsednik Džordž Buš i dalje tražio da opstane neka vrsta Jugoslavije.
Kada smo razgovarali o tome 2009. godine, Buš je rekao da je verovatno bio poslednji državnik koji je izgubio nadu u Jugoslaviju, uprkos svim izveštajima koji su stigli do njega: „Vaša zemlja za mene je imala i neko sentimentalno značenje. Kada sam diplomirao i tek počeo da radim u naftnoj industriji, prvi zadatak koji sam dobio bila je pratnja jugoslovenske delegacije koja je pregovarala o nabavci rafinerije. Znam da su mi rekli da vi volite fudbal, pa sam goste odveo da gledaju ono što smo mi zvali fudbalom. Oni su se tu silno dosađivali, jer su zapravo gledali američki fudbal – ragbi, sport za koji oni nisu ni znali, niti su ga razumeli. Na nesreću, s velikim nerazumevanjem završila se moja misija bavljenja Jugoslavijom 40 godina kasnije“, ispričao je Džordž Buš.
„Moj odličan saradnik i prijatelj Džejms Bejker je napisao da Amerika nema konja za trku u Jugoslaviji, jer smo mi tada na vrhu naših briga imali pitanje šta će se desiti sa sovjetskim nuklearnim arsenalom kada se raspadne SSSR, čiji opstanak smo takođe podržavali“, dodao je Buš.
Tih dana 1991. jugoslovenski ambasador u Vašingtonu Dževad Mujezinović pričao je sa Bušovim savetnikom za nacionalnu bezbednost Brentom Skoukroftom koji je stajao iza tadašnje američke politike očuvanja Jugoslavije. Tome je doprinosilo i njegovo beogradsko diplomatsko iskustvo iz vremena kada je bio američki vazduhoplovni ataše sa ambasadorom Džordžom Kenanom od 1961. do 1963.
Skoukroft se i dalje nadao da će „prevladati razum, spremnost na kompromise i prilagođavanje zajedničkom životu“. Posle svega, kada smo se sretali u nekoliko navrata, Skoukroft je govorio da je kraj Hladnog rata značio i kraj Jugoslavije.
„Da je Hladni rat potrajao, Jugoslavija se nikada ne bi raspala. Mi to ne bismo dozvolili“, rezimirao je Brent Skoukroft.
Prošle godine objavljena je Bejkerova biografija The Man Who Ran Washington: The Life and Times of James A. Baker III koju su napisali Piter Bejker i Sjuzan Glaser, ali ona veoma umanjuje i iskrivljuje Bejkerovu jugoslovensku turneju, smeštajući u beznačajne momente njegove karijere događaje koji će okupirati Ameriku i svet čitave naredne decenije.
U toku jugoslovenskog sukoba, Bejker je 13. januara 1995. godine u američkom Kongresu izjavio da su rat u bivšoj Jugoslaviji izazvale Slovenija i Hrvatska, a da u sukobima koji su usledili Srbi ni izdaleka nisu jedini krivci. U ovoj knjizi, međutim, naglasak je sasvim drugačiji od onog koji je postojao 21. juna 1991. pa autori naglašavaju neprijatnost koju je državni sekretar imao provodeći 10 sati u „ružnoj staljinističkoj zgradi“ – koja je staljinistička isto koliko i Pentagon, po čijem uzoru je građena.
Najveće zabune nastaju posle Bejkerovog odlaska. Navodno, ljut zbog ponašanja Slovenaca, rekao je premijeru Markoviću da „nežno udari Slovence po prstima“, ako ne odustanu od osamostaljenja.
Uoči rata
Marković se 24. juna obraća zastupnicima hrvatskog Sabora: „Savezna vlada svojim programom reformi i demokratizacije društva željela je i želi omogućiti prijelaz iz jednog sistema u drugi mirno, uz žrtve i znoj, ali bez ijedne kapi krvi. Naše polazne pozicije prilikom započetka provođenja reforme bile su bar 20 godina ispred ostalih socijalističkih zemalja. Poslednjih devet mjeseci blokirano je i poništeno gotovo sve što je dotad učinjeno, a razlozi su isključivo političke prirode. Jugoslavija je time vraćena godine unatrag, a njezin pad na razinu istočnoevropskih zemalja kojima je bila uzor – više je nego drastičan. Osjećam se ponosnim i prosvjećenim pripadnikom hrvatskog naroda, ali svoje nacionalne emocije izražavam drugačije nego mnogi drugi. Nikad me nisu impresionirali simboli, zastave, galama i prošlost. Kao liberal, oduvijek sam pošteno radio svoj posao, vjerujući da rad, rezultati i humanizam predstavljaju jedinu mjeru nečije vrijednosti. Od svojih kritičara razlikujem se po tome što ljubav prema mom narodu za mene ne znači mržnju prema drugima. Dapače, ona za mene ujedno znači i ljubav prema drugim narodima Jugoslavije i cijelog svijeta.“
Ispraćen je aplauzom, ali su njegove reči zaboravljene čim je izašao iz sale.
Hroničari su opisali ono što se potom dešavalo:
U utorak 25. juna, Hrvatska i Slovenija proglasile su svoje Deklaracije o nezavisnosti. Glasanje u slovenačkom parlamentu završeno je u 19.35 časova. U hrvatskom Saboru – dvadeset minuta kasnije. Predsednik Sabora Žarko Domljan proglašava: „Rođena je država Hrvatska, neka joj je dug i sretan život.“ Odjeknula je „Himna slobodi“ Jakova Gotovca na stihove iz Dubravke Ivana Gundulića. Tačno u osam uveče zazvonila su zvona svih katoličkih crkava.
Iste večeri Velika narodna skupština u Borovu selu proglašava autonomiju Slavonije, Baranje i zapadnog Srema. Na skupu govori i potpredsednik vlade Srbije Budimir Košutić. On poručuje: „Hrvati hoće iz Jugoslavije, a Srbi hoće u Jugoslaviju. Oni nas ne mogu povesti tamo gde mi nećemo“.
Veče uoči početka rata u Beogradskom dramskom pozorištu izvedena je premijera predstave „Čekajući Godoa“ Semjuela Beketa u režiji Harisa Pašovića. Prva od deset grupa jugoslovenskih sportista otputovala je na Mediteranske igre u Atinu. Beogradska televizija emitovala je šou Đorđa Balaševića, posle njega dokumentarnu emisiju „Herojska odbrana Beograda“. Marka na crnom tržištu koštala je 20 dinara. Za te pare moglo se kupiti pola kilograma trešanja ili bresaka, kilogram paradajza, kilogram i po krastavaca, dva kilograma krompira ili kupusa.
Vojsci je izdato naređenje da preuzme kontrolu nad graničnim prelazima u Sloveniji, uspostavi normalni granični režim i omogući saveznoj carini da obavlja svoj posao. Armija je angažovala oko dve hiljade vojnika, iz Beograda je došlo 460 pripadnika Saveznog SUP-a i 270 carinika. Naređeno je da se zadatak izvrši bez žrtava i da vojska prva ne otvara vatru. Zadatak je trebalo da bude izvršen 27. juna do 15 časova.
Pripadnici Jugoslovenske narodne armije (JNA) i civili pre sukoba u Rožnoj Dolini 1991. (Foto: Wikimedia/Peter Božič, CC BY 3.0)
Džejms Bejker odbijao je kasnije bilo kakvu mogućnost da je njegova poruka o potrebi očuvanja teritorijalnog integriteta Jugoslavije dala „zeleno svetlo“ za intervenciju JNA u Sloveniji:
„To je najobičnije sranje! Čisto sranje! To vam ja kažem i možete me slobodno citirati! Sjedinjene Države su podržavale teritorijalni integritet Jugoslavije, baš kao i 32 zemlje članice KEBS-a. To je bila poruka koju je trebalo da prenesem u Beograd. Podržavamo teritorijalni integritet Jugoslavije, osim ako zemlja ne želi mirni raspad, bez upotrebe sile. Ta se politika nije menjala sve dok Evropska zajednica, na pritisak Nemačke, Austrije i drugih, nije počela da insistira na priznavanju Slovenije i Hrvatske“, uzbuđeno je objašnjavao Bejker kada se u njegovoj poseti Beogradu tražilo pokriće za intervenciju JNA u Sloveniji.
IZVOR: Standard
