Vesti o izbeglicama se ponovo zahuktavaju. Jedno vreme bili smo naviknuti na njih u dobrom delu Srbije. I pokazali smo se dobro. Pokazali smo da smo ljudi. Sada kreće novi talas. Na granici Grčke i Makedonije probija se kordon, baca se suzavac, a ljudi sa decom ponovo stradaju… Navikli ste, zar ne?
Navikli ste i da Evropska unija „trenutno sprema izradu vanrednih planova za Grčku i druge zemlje balkanskog koridora kako bi se izbegla humanitarna kriza“. Navikli ste i da „Evropska komisija proučava trenutne i buduće potrebe vezane za prijem izbeglica, ljudstvo, finansiranje, kao i materijalnu pomoć“. Ta pomoć daje se na kašičicu. Dele se i nove lekcije iz pristojnosti i humanosti: Nemačka je već digla glas i rekla „nećemo dozvoliti da Grčka podizanjem ograda upadne u haos“. To podizanje ograda je, izgleda, u redu kada se pravi u Mađarskoj, Austriji… Nama se to ne dozvoljava. Doduše, nije ni ljudski.
Mnogo je dezinformacija kada su u pitanju trenutni talasi izbeglica. Dugo svet nije bio tako podeljen: Od onih koji u njima vide iskušenje, do onih koji u njima vide problem. Zbog toga ću vam objasniti tri istine o izbeglicama.
Ne beže sve izbeglice od rata
Svi ljudi koji trenutne beže, beže od rata. To je neka opšta slika koji stičemo gledajući televiziju ili čitajući novine. Jednim delom je to istina. Prema statisci nemačkog zavoda za migrante oko 42% izbeglica dolazi iz Iraka, Afganistana i Sirije trenutno država u kojim se ratuje. Ti ljudi istinski beže sa mesta gde bi bili ubijeni ili bi morali da ratuju za jednu od sukobljenih frakcija. Ali 36% izbeglica u Nemačku dolazi sa Kosova, Srbije i Albanije. U njima vlada nešto manje zlo, ali ipak veliko. Ogromna nezaposljenost i siromaštvo.
Da li su izbeglice kriminalne?
U evropskim medijima kruže slike o kriminalnim emigrantskim bandama koje kradu, pljačkaju, prodaju drogu i napadaju žene. Zbog toga retko ko želi izbeglički kamp pod prozorom. Često se dešavalo i širom Evrope da su ljudi palili izbegličke kampove ili žestoko protestovali protiv njih. Većinom to nije tako: Prema policijskim izveštajima nivo kriminala u okrugu izbegličkog kampa ne raste.
Ali, mediji kriju drugu stranu priče. U kampovima na uskom prostoru su zbijeni ljudi različitih nacija, religija i kultura. To stvara potencijal za konflikte i nasilje, te je policija najaktivnija unutar kampova. Najveći problem se javlja sa maloletnim izbeglicama bez roditeljskog nadzora. Ti maloletnici su najveći problem, jer ih je nemoguće deportovati, novčano kazniti ili zatvoriti. Nešto starijim izbeglicama koje su u azilu je onemogućeno da rade. Iz očaja oni pokušavaju da još nešto dodatno zarade. To je kažnjivo, i tretira se kao kriminal. Prodavali oni legalne ili ilegalne stvari.
Većina izbeglica su muškarci
Kroz medije nam uvaljuju jedan kliše: Jadna izbeglička porodica sa ocem, majkom i decom traži azil. Stiče se utisak kao das u sve same porodice. Tih slučajeva zaista i ima. Ipak, ako pogledamo brojke nemačkog zavoda za izbeglice i migrante 65% onih koji su predali zahtev za azil su muškarci, a samo 35% su žene. Zašto su većina muškarci? Prosto iz praktičnih razloga. Na putu kroz pustinju, gde vrebaju kriminalne bande, preko mora ćemo pre poslati muškarca nego neku nežnu ženu. Šansa da muškarac preživi put je jednostavno veća. Često u jednom selu svi ljudi žive zajedno i zajednički sakupljaju pare za nekog od seljana, tako da je taj novac najbolje uložiti u najsnažnijeg muškarca koji će sigurno stići i u najboljem slučaju slati novac nazad u selo. Novinarka Linda Štaude je izračunala da jedna trećina novca u Eritreji potiče od onih koji su ga poslali iz inostranstva. U drugim državama je to slično.
Izbeglička kriza kao jedna od mnogih kroz istoriju je dobar test za narode Evrope. Ona je test naše lične ljudskosti. U zdravim ličnostima ona budi zabrinutost, u bolesnim mržnju.
Haris Ibrahimović / FOTO: UNHCR
Kolumnista
