Tri izgubljene decenije: nulta faza političkog pluralizma u Srbiji

0
453
Cvijetin Milivojević / Foto: YouTube

Izgleda da naš Tor, sin nordijskog vrhovnog boga Odina, ipak, nije mislio na „mafijaše, reketaše i kriminalce“ („naše“ ili „njegove“, svejedno), kad je ono, minulog listopada („Torov malj u glavu!“, cvijetinmilivojevic.blogspot.com), pripretio „an ženeral“ tamo nekima. Jedino tako bi se mogla protumačiti prošlovikendna Vrhovnikova „korekcija“, na zemunskoj „misi ponoćki“, u kojoj se naš „Sveotac, Mnogoznajući, Veleuništitelj i Podjarivač“ (i to su, naime, bila imena Odinova) izvikao na „nedisciplinovanu Srbiju koja neće da drži socijalnu (mentalnu?) distancu“, ali najviše na one koji „hoće da ga ubiju“, a to su, lepo to on objasni, svi oni koji se ne slažu s njegovom samovlašćem: od tviteraša i nerežimskih medija i novinara, preko opozicionih političara i verujućih im građana, pa do svih onih 51,1 odsto birača koji, 21. juna, nisu izašli na Vrhovnikove nelegalne i nelegitimne izbora!

Sad mu svi, nekako, „dođemo krivi“ za to što nas je Evropska unija, na našem bezglavom putu ka njoj, vratila tri decenije unazad!

Jer, EU je, 6. oktobra, režimu u Srbiji naložila / naredila da „reši nedostatke koji već dugo postoje u izbornom sistemu, kroz transparentan i inkluzivan dijalog sa političkim partijama i drugim relevantnim akterima mnogo pre narednih izbora“. Zatim, da „ojača efikasnost, nazavisnost i transparentnost Skupštine, uključujući i prerogative parlamentarne opozicije, kako bi se osigurali neophodni mehanizmi uzajamne kontrole koji su preko potrebni u demokratskom parlamentu“. Kao i da, pod obavezno – „nova skupština i političke snage nastave s angažmanom u međustranačkom dijalogu koji vodi Evropski parlament sa ciljem unapređenja parlamentarnih standarda i stvaranja širokog međupartijskog i društvenog konsenzusa o reformama u vezi sa EU“!

Taj poslednji godišnji izveštaj Evropske komisije o katastrofalnom (ne)napretku Srbije u evrointegracijama potpuno je skrajnut iz fokusa ovdašnje javnosti. Tako ogromna većina građana pojma nema da, recimo, u pasusu koji opisuje (ne)ispunjavanje „političkih kriterijuma“ u vezi s parlamentarnim, pokrajinskim i opštinskim izborima, održanim 21. juna, EU, između ostalog, konstatuje i da je: … tokom skupštinske rasprave (prethodni parlamentarni saziv, prim. C.M) korišćen zapaljiv jezik protiv političkih protivnika i predstavnika drugih institucija koje izražavaju drugačija politička stanovišta… nekoliko opozicionih partija je nastavilo bojkot skupštinskih zasedanja (zbog velikog broja hitnih postupaka i prakse opstrukcije rada parlamenta od strane vlasti)… glasači su (na izborima) imali ograničen izbor zbog nadmoćne prednosti vladajuće stranke i promovisanja državnih politika u većni vodećih medija… brojne preporuke koje je prethodno iznela OEBS/ODIHR su ostale nerešene… izvestan broj opozicionih partija je bojkotovao izbore… novoformiranu Skupštinu Srbije odlikuje ogromna većina vladajuće koalicije i – pazite sad! – „odsustvo održive opozicije, a takva situacija ne vodi političkom pluralizmu u zemlji“!
Ovu konstataciju je „vlada“ EU, da podsetim, izrekla, ni manje ni više nego – tačno 30 godina nakon što su u Srbiji održavni prvi višestranački izbori nakon Drugog svetskog rata!
Ne umem da odgovorim zašto, ali na ovom mestu opet mi se javi Orvel (pravo mu je prezime bilo, zamislite, Bler!) i njegova „1984“ koju je napisao još 1949, a koju sam, igrom slučaja, prvi put čitao baš 1984, u mojoj JNA kasarni (danas, vojarni) „Sedam sekretara SKOJ-a“ u Samoboru. A Orvelova, dakle Blerova, „Okeanija“ je bila vizija totalitarne države u kojoj je čovek kao ličnost potpuno degradiran, u kojoj, uz pomoć stvarnih i fingiranih ratova i policijskog terora, šačica onih na vlasti drži u apsolutnom strahu sve građane koji, inače, žive u gladi i bedi, i gde su sve ljudske vrednosti, a najviše sloboda, nepoželjni i izopšteni. U kojoj se svaka misao ili reč prevodila na „Novogovor“ Velikog Brata, pa je Orvel najavio da će taj „novogovor“, a to mu sad dođe kao ne tako dalek datum, 2050. godine, biti jedini jezik preostatka tog budućeg sveta. Novogovorom se, zapravo, „patkogovorilo“, tj. gakalo kao patka, što je, primenjeno na protivnika, predstavljalo uvredu, a primenjeno na jednomišljenika, društvenu pohvalu. Orvelova država je imala ministarstva mira (koje se bavilo ratom), ljubavi (koje je održavalo zakon i javni poredak), ali i, da ne čuje zlo, ministarstva istine i obilja. Parola jedine Partije bila je (i to se zvalo: kontrola nad stvarnošću): „Ko kontroliše prošlost – kontroliše budućnost, ko kontroliše sadašnjost – kontroliše prošlost!“ Veliki Brat je „komunicirao“ s građanima putem „Dnevnih zapovesti“. Pušile su se, isključivo i jedino, cigarete pod imenom „Pobeda“, pili džin „Pobeda“ i kafa „Pobeda“, a i najvažnije stambene zgrade zvale su se, naravno, „Pobeda“. Sloboda je značila – ropstvo, rat je označavao – mir, neznanje – moć, a zlomisao je bila – misaoni zločin. O čijem se sprovođenju u život starala „Policija misli“, uz utešnu napomenu da apriori „zlomisao ne povlači sobom smrt“, jer „zlomisao (već) jeste smrt.“
U ovdašnjim dnevnim, ali i jutarnjim i večernjim, zapovestima, Vrhovnik i njegovo guslarsko okruženje – iako smo već dva puta, od marta naovamo, prvi u svetu, a najubedljiviim rezultatom, zvanično „pobedili koronu“ – gromoglasnim plotunima iz svih haubica i rafalnom medijskom paljbom po svim čulima, apeluju, kunu i „zapijevaju“ da budemo odgovorni, da se u kasnim noćnim satima ne okupljamo po klubovima, ne organizujemo masovne žurke, rođendane i krštenja, sunećenja i osvećenja, sijela i posijela, venčanja i sahrane, kao da ovaj narod ništa drugo ne radi osim što, sve u inat Vrhovniku, krši tzv. preporuke tzv. kriznog štaba!? Umesto tih bestidnih lagarija i kuđenja vlastitog naroda, mogli bi, evo im besplatne ideje, da se svakoga jutra, prepunim gradskim prevozom provozaju beogradski Gradonačelnik i Zamenik mu, a u svakom popodnevnom špicu, naizmenično, predsednici takozvanih kriznih štabova, zdravstvenog (predsednica Vlade) i ekonomskog (predsednik Republika); da se iz prve ruke, informišu, da nije problem u nedisciplini građana koji, navodno, ne nose maske (to je čista laž, manje od tri odsto je onih koji to u autobusima i tramvajima ne čine!), već je problem u katastrofalno (ne)organizovanom javnom prevozu, u kome ne samo da nema mogućnosti da se „uspostavi socijalna distanca“, već su putnici prinuđeni da, sa sve zatvorenim prozorima, jedni drugima bukvalno dišu za vratom!

Da Vas podsetimo:  Sa kim SNS konstituiše vladu?

Jadni Donald! Da je, k’o što nije, uveo vanredno stanje zbog pandemije… da je osnovao svoj lični krizni štab… da je, zbog „više (korona) sile“ suspendovao Džoove predizborne aktivnosti, a sam, iz pozicije predsednika SAD, nastavio da vodi funkcionersku kampanju i tako odigrao predizbornu simultanku… da je sam okupirao državni zdravstveni budžet, pa sam krenuo, sa sve odanim kamerama, u kupovinu (ali i podelu!) respiratora i lekova, da se sam „aktivirao“ u proizvodnji vakcine… da je angažovao ove naše softver-mejkere, informatičke genijalce, ovdašnju braću od moćne braće i uticajnih sestara, da mu oni, u presudnom predizbornom trenutku, vode statistiku smrti i zaražavanja… da je, privremeno, za potrebe linčovanja političkih protivnika, iznajmio ovdašnju „Ružičastu imperiju“, zašto ne i ovdašnju Javnu kuću medijsku… da je pozajmio Našu Maju za „prvu medenicu“ Kongresa, a nekog „nestranačkog eksperta“ tipa Ane Brnabe za potpredsedničkog kandidata… da je proizveo propagandnu poziciju u kojoj građanin veruje da je jedini spas od korone da se glasa i podržava aktuelna vlast… da je osnovao Centar za stabilokratiju, tj. nesmenjivost režima, sa tezom da onaj ko je protiv aktuelne vlasti, ruši SAD… da je… da je više slušao Ovog sa Hoklice iz Ovalnog kabineta… danas bi se drugačija pesma pevala u Beloj kući!
Svi se, odjednom, ovi odavde – sve amerikanolog do amerikanologa – razumeju u Viskonsin, u Mičigen, Mej, u Karoline, u Dakote, južne i severne, o Arizonama i Pensilvanijama, da i ne zborim! Otkako se ovdašnji Vrhovnik, potpisom na Trampovo predizborno „vašingtonsko pismeno“, kao i pre četiri godine, opet svrstao uz gubitnike na američkim izborima, toliko je Vrhovnikova propaganda radila na promovisanju Trampa da je baš prava šteta što se Donald nije kandidovao na izborima u Srbiji, jer bi, sa takvim medijskim vetrom u leđa, dobio i našeg Vrhovnika lično! No, pitam se, pitam se – zašto vučićoidi i ostale javne kuće ovako ne ispratiše i prošlogodišnju kampanju dijaloga vlasti i opozicije, pa i potonje (nelegitimne i nelegalne) izbore u samoj Srbiji… mislim, tako iscrpno, detaljno, prilježno, iz svih uglova, neutralno, a svebuhvatno itd…?

Da Vas podsetimo:  Kolika je cena najskuplje srpske reči

Veli nova – stara Vrhovnikova Tajnica da je veoma važno da svakoga dana pričamo o dehumanizaciji, kriminalizaciji i satanizaciji Vrovnika i njegove porodice, pa to, autoritativna i kredibilna kakvom ju je Bog dao, podupire i ličnim intimnim svedočenjima tipa „laži i monstruozne optužbe su da taj i taj imaju veze s mafijom, jer ja znam te ljude“.
Tako je, vrlo je to važno da bismo konačno imali normalno društvo. Ali, kako do njega? Svakako ne grdnjom i pokudom sopstvenih građana, već primenom već postojećih zakona „ni po babu ni po stričevima, već po pravdi Boga istinoga“. Poštovanjem najvišeg pravnog akta ove zemlje – njenog, dakle, Ustava! A pojam „ustav“ svoje ishodište, kao što je belodano, ima u glagolu „ustaviti, zaustaviti“ – (za)ustaviti vlast, upostaviti kontrolu nad njom!

Kao „rob rejtinga“, naš današnji svetovni Vrhovnik svoj instrumentarijum i metode propagande prilagođava i oblikuje prema dnevnom osluškivanju preovlađujućeg pulsa najkurentnijih ciljnih javnosti. Nešto na tragu onoga što – pisao je o tome profesor Zoran Slavujević u knjizi „Biblijska koncepcija propagande“ (Radnička štampa, Beograd, 1993) – čini apostol Pavle u Prvoj poslanici Korinćanima, kada im objašnjava svoju hrišćansku misiju: „S Judejcima bio sam Judejin, da Judeje pridobijem; s onima koji su pod zakonom, bio sam kao pod zakonom (iako nisam pod zakonom), da pridobijem one koji su pod zakonom; s onima koji su bez zakona, bio sam kao bez zakona (iako nisam Bogu bez zakona, kad sam pod zakonom Hristovima), da pridobijem one koji su bez zakona. Sa slabima bio sam kao slab, da slabe pridobijem; svima sam bio sve, da kakogod koga spasem.“ A u Prvoj poslanici Timoteju, sveti Pavle ide i korak dalje: „Starca ne karaj oštro, nego mu govori kao ocu, govori momcima kao braći, starijim ženama kao materama, mladima kao sestrama…“

Zato našemu Vrhovniku i pandemija korona virusa dođe kao dodatna vrsta osiguranja da neće pasti s vlasti, makar dotle dok, u masovnu upotrebu, ne pristigne neki lek, vakcina i slično. Sve do tada će ogromna većina običnog sveta biti zagledana u njega kao jedinu nadu: od njega zavisi hoćemo li ili nećemo dobiti taj spas, koji ćemo biti u redu čekanja, samo on je, u svesti većine građana, taj koji je prijatelj i sa Sijem i Putinom, i sa Angelom Merkel i Džonsonom, i Trampom i Bajdenom, dakle, sa svima onima od kojih bi „spasonosno cepivo“ moglo da pristigne.

U Srbiji se, kao rezultat nelegalnih izbora, konstituisalno nešto što se samoprozvalo parlamentom, a to nešto, oktroisano Vrhovnikovom ličnom, a ne izbornom voljom građana, izabralo je oktroisanu vladu, kojoj je Vrhovnik, i pre nego što je „izabrana“, oročio mandat na, najdalje, 3. april 2022. godine. Iz te činjenice da se zaključiti da je toj vladi namenjen tehnički, prelazni mandat, sa zadatkom (taj formalni nalog je našemu Vrhovniku već izručen iz Brisela!) uspostavljanja dijaloga da bismo, za godinu i po, imali, makar, relativno demokratske izbore.

Da li će Vrhovnik ispuniti ovo naređenje EU ili će zaštitu za svoju političku fotelju možda da potraži na nekoj drugoj strani sveta, jasnije će biti već u martu, za kada je, sada i zvanično, najavljen taj „prvi veliki skup (partijski kongres) Es-en-esa“ koji je Vrhovnik prvi put pomenuo minulog lipnja. Zbog čega i dalje ostajem jedan od retkih koji veruje da će predsednik Republike – usput, siguran sam i da je to jedan od najvažnijih preduslova da bismo, makar, videlu neku naznaku svetlosti na kraju političkog tunela u kome se Srbija nalazi – ispuniti obećanje koje je dao nakon nelegalnih izbora 21. juna, treći put najavljujući svoje povlačenje sa mesta šefa Es-en-esa.

Da Vas podsetimo:  Nacionalni konvent o EU ili Živ mi Todor da se čini govor

Jer, svaki funkcionalno pismeni građanin, vukovskim kriterijumom „čitaj kako je napisano“, može ne samo da iščita nego i da razume ono što piše u članu 115. Ustava Republike Srbije: „Predsednik Republike ne može obavljati drugu javnu funkciju ili profesionalnu delatnost.“ I, tačka!

Svako pozivanje na nadripravna objašnjenja tipa da se ustavni termini „javna funkcija“ i „profesionalna delatnost“ mogu tumačiti „i ovako i onako“, samo su propagandno bacanje prašine u oči (suje)vernom građanstvu, pošto komandovanje „keč ol“ partijom od 750.000 glava uveliko nadilazi javni značaj i pripadajuću javnu i nejavnu moć funkcije ceremonijalnog „šefa države“, ako bi se poštovao isti taj Ustav koji kaže da predsednik Republike Srbije ima samo osam protokolarnih ovlašćenja (nadležnosti)!

Licemerno je zato da se, primera radi, gradonačelnik Ujvideka (usput, i adokat!), ulagivački se suprostavljajući Vrhovnikovoj najavi odlaska sa mesta komandanta Es-en-esa, poziva na „pravo prioriteta stranačkog kapitena tima kome dobre ide“ nad Vrhovnikovom obavezom iz člana 115 Ustava. Ili da se napredna botovska anonimija poziva na činjenicu da je tako radio i „bivši režim žutog ološa“, tj. da se, povodom inicijative Hrvatske bunjevačko-šokačke stranke za ocenu ustavnosti i nespojivosti funkcije predsednika Republike (tada, Boris Prvi Lepi) sa funkcijom predsednika Demokratske stranke – ondašnji Ustavni sud, 2010, (pr)oglasio, ni manje ni više nego, nenadležnim! Međutim, u međuvremenu se dogodio i pozitivni presedan (kome je terajući ga na ostavku iz motiva svoje političke ambicije, kumovao i sam današnji Vrhovnik) kada je, 2012, preuzimanjem funkcije predsednika Republike, Njegova eks-Ekselencija odstupio sa stranačke, ali taj trenutak, kao ni onaj pet godina posle, kada je njegov naslednik „objedinio“ i najvišu stranačku i najvišu državnu funkciju – nije iskorišćen za razrešenje ovog „ustavnog principa inkompatibiliteta“.
Inače, ako već Zakon o predsedniku Republike nije razjasnio ovu lažnu „dilemu“, Zakon o sprečavanju korupcije precizno definiše pojam sukoba interesa kao – situaciju u kojoj javni funkcioner ima privatni interes koji utiče, može da utiče ili izgleda kao da utiče na obavljanje javne funkcije. U članu 50 (članstvo i funkcija u političkom subjektu), doduše, piše da javni funkcioner može da vrši funkciju i u političkoj stranci, odnosno političkom subjektu, ali isključivo – „ako to ne ugrožava vršenje (njegove osnovne) javne funkcije“! Potom, slede tri stava istog člana zakona koji kao da su anticipirali ono što Vrhovnik danas čini, zloupotrebljavajući najvišu javnu funkciju u stranačke svrhe: javni funkcioner ne može da koristi javne resurse za promociju političkih stranaka i političkih subjekata (npr. da poziva birače da za njih glasaju na izborima itd!)… javni funkcioner je dužan da uvek nedvosmisleno predoči sagovornicima i javnosti da li iznosi stav organa u kojem vrši javnu funkciju ili stav političke stranke, odnosno političkog subjekta… javni funkcioner ne može da koristi javne skupove na kojima učestvuje i susrete koje ima u svojstvu javnog funkcionera za promociju političkih stranaka, odnosno političkih subjekata…

Upravo sve to je evropski komesar za susedstvo i proširenje („veliki srpski prijatelj iz Mađarske“) Oliver Verhelji, prema priznanju samog Vrhovnika, zamerio našemu Vrhovniku: „Zamereno mi je da sam koristio funkciju predsednika države čime sam pridobijao građane Srbije za stranačku listu koju sam vodio!“ A Vrhovnik se, s time, obećavajuće i pokorno, složio i najavio da je spreman da „snosi odgovornost“.

Cvijetin Milivojević
Izvor: cvijetinmilivojevic.blogspot.com

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime