Tri srpske politike

Poslušnost je beskorisna

1
662

timrothskellig01

Prvi deo Vučićeve vladavine prošao je u znaku njegovog umeća da razgradi političku scenu; drugi deo i ishod zavisiće od umeća da je gradi

1.
Teško da se moć otpora Viktora Orbana zapadnim silama može svesti na jednu stvar, tek ova o kojoj će biti reči je među prvih pet. Naime, kad je Orban u petak – a to mu nije prvi put – rekao da interes Mađarske nije u tome da napusti EU i NATO, to nije bio znak da je ponovo postao evrooptimista, već da mu temu izlaska iz EU u fokus javnosti postavlja neko drugi. Reč je, logično, o desničarskom Jobiku – u čijem formiranju je Orban, malo je reći, učestvovao – koji zahteva da se Mađari na referendumu ponovo izjasne o odnosu prema EU, dok su NATO davno proglasili „bezbednosno rizičnim“.

Afirmacijom ekstremnije ponude Orban pogađa nekoliko ciljeva. Prvo, on u javnoj svesti neutrališe onaj korpus pitanja koji mu nameće opozicija prozapadnog Ferenca Đurčanja, izmeštajući politički front daleko od nje. Drugo, teret međunarodnog pritiska sa sebe distribura po političkoj horizontali oslobađajući front sopstvenog delovanja. I, treće, iako ga SAD smatraju za ekstremistu, on kod kuće ostaje ušuškan na središnjoj poziciji. Pritom, dok Jobik proglašava svojom najvećom konkurencijom, Orban protivnicima u svetu šalje ciničnu poruku da to što njega ne žele na čelu Mađarske može samo da ih dovede do toga da na vlasti imaju nekog koga žele još manje.

Pitanje je, naravno, da li je i Vučić pokušao nešto slično kad je početkom meseca za najveće konkurente proglasio stranke desnice, koje na Zapadu nikako ne bi voleli da vide na čelu Srbije. Utisak o tome upotpunjen je pošto je Stratedžik marketing prošle nedelje objavio a novine poput Blica dale prenaglašenu pažnju rastu rejtinga stranaka koje se ovde nazivaju desnim (Dveri, SRS, DSS), proglašavajući ih najvećom opasnosti po Vučićevu vlast.

2.
Osim što u obe zemlje postoje tri glavne političke struje i što je središnja vladajuća, između Mađarske i Srbije više je razlika nego sličnosti. Najveće su u politici same vladajuće stranke, i to ne toliko u njenim manifestacijama koliko u samoj svrsi. Hajde da zato za trenutak ostavimo Orbana i vidimo šta su temeljne dogme Vučićeve politike, šta su tačke koje ona dosad nije izneveravala.

Na prvom mestu to je odsustvo konflikta sa zapadnim silama, gde su, pored ostalog, i ulazak u EU, i kosovska i osnovi ekonomske politike. Rečju, prema toj politici, srpski interes nastoji se uklopiti u interese zapadnih sila. Ukoliko je u koliziji s njima, od njega se na ovaj ili onaj način odustaje. Problem je, međutim, u tome što su – a to je bitna specifičnost Srbije – zahtevi zapadnih sila do te mere ekstremni da za nacionalnu politiku ostaje toliko malo da to ugrožava i osnovnu samoodrživost Srbije kao države. Na taj način takva politika ima razloga da strahuje od konflikta sa zapadnim silama, ali ne manje i od njegovog odsustva.

Da Vas podsetimo:  Vlast, opozicija i duboka država - za šta služi Služba

Druga spoljnopolitička dogma su odnosi sa Rusijom. Oni manje počivaju na istinskoj ravnoteži između dve sile, a više na balansu između minimalnih zahteva Moskve i maksimalnih Vašingtona/Berlina. U dinamici odnosa ta dogma doskoro je možda mogla i da bude napuštena, međutim pretnja dovođenjem do kraja procesa davanja nezavisnosti Kosovu i Metohiji i, posebno, rastuća pretnja silom sa tog prostora učvršćuje Ruse čak i kao nešto stabilniju spoljnopolitičku dogmu nego juče.

Na unutrašnjem planu – a formula uspeha u ovom slučaju je da se on što manje dodiruje sa spoljnim – dogma je osujećivanje političke konkurencije. Ona se ostvaruje što je moguće većom kontrolom političkog procesa, finansijskih tokova i javnog prostora, utoliko važnijeg što se najveći deo te politike i odvija u medijima, a ne u institucijama. Vučićeva politika vešto je iskoristila politički i moralni krah petooktobarskih stranaka i sklonila ih sa scene, ostvarujući jedan tip autoritarne vladavine, kakva je bez otpora moguća samo u poraženim, razočaranim i umornim društvima.

3.
Formula vladavine ostvarena na takvim spoljnopolitičkim i unutrašnjim dogmama unajkraćem se ostvarivala u tome da stepen i brzina isporučivanja zahteva strancima stvaraju slobodu za artikulaciju unutrašnjih aspekata vladavine. Ta sloboda utoliko je veća što je svaki pretendent na vlast na vreme bio uočen i eliminisan.

U uslovima gde je ta politika od svojih prethodnika na vlasti nasledila i učvrstila prvu spoljnopolitičku dogmu, strance dakle, ne može se razmišljati o njenoj svrsi koja se ostvaruje u diskontinuitetu sa prethodnim politikama. Zato bi se prava svrha te politke mogla nazvati kolaterarnom. Sa jedne strane, ona sopstvenim neprikrivenim služenjem, za koje, još manje prikriveno, ne dobija ništa, razobličava zapadnu politiku, i otuda pad evroentuzijazma u Srbiji. Sa druge strane, ona, u kontinuitetu sa režimom koji je prepoznat kao poražen i moralno bankrotiran, crpe zadnje i materijalne i institucionalne resurse zatečenog sistema, već po tome određujući svoje naslednike kao vladu diskontinuiteta. To je veoma važan momenat, a videćemo i zašto.

Vladati na simetriji slabosti prema strancima i pokazivanja mišića na unutrašnjoj sceni mogla bi da bude spoj komplementarnih energija da nije dve spoljnopolitičke činjenice. Jedna je Ukrajinska kriza, koja je zaoštrila prvu i drugu spoljnopolitičku dogmu Vučićeve vladavine. O tome je dosta rečeno, ali nije ništa o drugoj spoljnopolitičkoj činjenici. O Makedoniji je reč. Naime, u Beogradu veoma dobro razumeju da su događaji pokrenuti tamo prevazišli svoj očigledni cilj – rušenje Gruevskog. Rečju, smisao obojenih revolucija ne iscrpljuje se u smeni neposlušnih vladara, već u geopolitičkim pomeranjima (velika Albanija) ili resetovanju zaglavljenih društava, koja bivaju na neko vreme pacifikovana na fonu novih pobedničkih parola.

Da Vas podsetimo:  Beograd nastavio lekciju Srba iz Crne Gore

Otud, Makedonija u srpskom slučaju znači dve stvari: prvo, možeš da budeš poslušan koliko hoćeš, nema garancije da će te teroristi zaobići. I, drugo, ako bez milosti crpeći zadnje resurse sistema, sam svoje naslednike artikulišeš kao vladu diskontinuiteta, sam se nameštaš za resetovanje društva, utoliko više što ono mora da bude kontrolisano sa Zapada, kao i svaka nova podela karata. Unajkraćem, Vučićeva vlada se namešta izvan uobičajenog luka vladavine, što bi njeno prizemljenje jednog dana moglo da učini i burnijim i bolnijim od svih koje znamo.

Sve to verovatnijim čini i činjenica da pojedine dogme te vladavine počinju da se sudaraju, onemogućavajući spoljnu i unutrašnju politiku kao dva odelita toka. Naime, beskonfliktnost sa Zapadom i prijateljstvo sa Rusima na duži rok nisu mogući, bez obzira što se Srbija danas izjašnjava i za ruski i za azerbejdžanski/američki gasovod. Još manje je moguće ovo prvo sa uticajem vlade na medije, budući da je većina njih pod faktičkom kontrolom stranaca, i nije čudo da je jedini otvoren sukob Vučićeve vlade i stranaca izbio baš oko medija.

Dakle, može Vučić kod Bajdena i da prepusti svu srpsku imovinu na Kosovu i da opere ruke od Dodika, čak i da kaže kako neće ruski gas, može, rečju, da se vrati kao Milošević iz Dejtona ovenčan slavom globalnog faktora mira, ali u koferu neće doneti više od Slobe – nikakve garancije ni za sebe ni za Srbiju. Rečju, poslušnost, za razliku od pre, više ne znači stabilnost, čak ni kratkoročno.

4.
Druga politika u Srbiji – koju ovde nominalno predvodi DS iako je suštinski nose liberalna javnost i mediji pete kolone – čak i ovako neartikulisana, strancima može da ponudi više od Vučića. Isporuke vlade svakako neće biti manje, a sve će se odvijati uz manje galame, manje konflikta, manje ratova za medije i manje autoritarnosti – koja je na Zapadu, posle svih tih Putina, Orbana i sličnih odmetnika, drugo ime za smrtni greh nepredivosti. Iako ta politika – koja, uverena iskustvom petog oktobra da se vlast deli u ambasadama a ozvaničuje na izborima – danas nema snagu da pobedi Vučića, njena moć je u tome da može da drži front pitanjima koja delegira pred njega, od kakvih je Orban pobegao u polemiku sa Jobikom, a Vučić danas nema gde.

5.
Treća politika u Srbiji je suverenistička, ona koju prozapadni mediji ovde krste desnom. Iako nosioce te politike mediji drže na marginama javnog polja, i DSS, i SRS, i Popovićeva SNP i Treća Srbija, pa čak i „opasne“ Dveri, su sistemske stranke. Šta to znači? Kao takve, ako bi nekim slučajem one pobedile na izborima, njihov evroskepticizam se ne bi očitovao tako što bi prestale da dižu slušalicu Briselu ili bi ga glasno oterale dođavola. One bi razgovarale iako, gotovo sam uveren, danas nijedna od njih nema ni političku ni proceduralnu predstavu o izlasku iz pregovora o pridruživanju EU, još manje o tome koliko bi taj proces mogao da traje i kolika cena bi bila plaćena. Naravno, to im ne treba uzimati za zlo, one to nemaju jer su daleko i od vlasti i od društvenog dijaloga. Tek, nemajući tu kalkulaciju, koja bi ih približila i biračima i realnoj politici, a kako jesu sistemske stranke, eventualnim dolaskom na vlast one bi mogle da ponove sudbinu grčke Sirize. Ciprasova ekipa mnogo se bolje snalazila u vansistemskim akcijama juče nego, recimo, danas u pregovorima sa EU, koji već po sebi jesu kockanje sa krupijeom, postavljajući pred svet ozbiljno pitanje da li je distancu prema EU uopšte moguće napraviti izvan sistema. To, naravno, pred naše suverenističke partije postavlja razumno pitanje da li bi svoje političke programe mogle da ostvaruju u okviru zatečenog sistema međunarodnih institucija, ili bi morale da, poput Sirize, već na samom početku odstupe od tih obećanja.

Da Vas podsetimo:  "Mali Šengen" na velikom poligrafu

Sve to znači kako sve tri današnje politike u Srbiji teško da mogu, same za sebe, imati neku svrhu koja bi se ogledala u konkretnim postignutim rezultatima. Na svaku od tih politika Zapad, kako se pokazalo što kod nas što u Grčkoj, ima efikasan odgovor, a taj odgovor ne može značiti dobro za Srbiju. Konkurentska korespondencija nekih od tih politika, međutim, obećava više od delovanja svake zasebno. O čemu se radi?

Sve dok linija fronta u srpskoj politici bude postavljana na pitanjima koja danas stoje između Vučića i liberalne javnosti i partija, u Srbiji će trajati konkurencija u davanju strancima, koje se pre ili kasnije može završiti samo smenom vlasti na tom setu pitanja i dolaskom nove vlasti koja sa davanjem nastavlja. Izmeštanjem političkog polja između Vučića i suverenista, on bi, osim što bi ojačao nacionalnu javnost, mogao da izbegne takav rasplet i za sebe i za Srbiju. Naravno, ne bi time postao Orban, ali bez toga ne bi ni mogao. Elem, prvi deo Vučićeve vladavine prošao je u znaku njegovog umeća da razgradi političku scenu; drugi deo i ishod zavisiće od umeća da je gradi.

Ako to ne uradi, ništa za to, uradiće stranci, koji nikako neće propustiti da pitanjima koja pred Vučića postavlja liberalna javnost pridruži makar deo suverenističkih stranaka. Ko misli da je to nemoguće, neka pogleda kako danas liberali lepo sarađuju sa delom nacionalne intelektualne scene. Vodeći Srbiju u epohu petog oktobra 2.0.

Željko Cvijanović

Novi standard

1 KOMENTAR

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime