Trijumf demokratije

Što smo tražili, to smo i dobili

Cirkus, koji se ovih dana dešava u vezi sa položajem SPC u Crnoj Gori, pokazuje svu bedu naše političke analitike, koja nije u stanju da izađe iz određene matrice, koja je postavljena osamdesetih godina prošlog veka, sa lažnim buđenjem srpskog nacionalizma. Tada postavljena šema, po kojoj je SPC održala srpski narod kroz istoriju i stvorila njegovu duhovnost (šta god to značilo) i dalje vlada umovima Soraba i onemogućava im da vide širu sliku. Dodajmo tome da je i novopravoslavlje, dakle vozbuđena vera postkomunističke generacije, opterećeno primitivnim pogledom na veru i sujeverjem, dovelo dotle da je crkva daleko nadišla ne samo veru predaka, već i Boga. Ona stoji, za moderne Sorabe, u središti vere i ona je uslov da uopšte budemo Srbi.

Svaka, dakle, politička analiza u Soraba polazi od toga da je crkva u pravu i da nam bez nje života nema.

Prvo što pada u oči, kada su u pitanju događaji u Crnoj Gori je sledeće: SPC je zdušno prihvatila, čak aktivno podržavala, svaku antikomunističku ideju i političku organizaciju i bila je na čelu borbe za demokratiju u društvu. Odluka crnogorske Skupštine je, što analitičari sasvim previđaju, savršeno demokratska i legitimna. Skupština Crne Gore je legitimni predstavnik većinske volje naroda, kao i naša Skupština ovde, i može da donosi zakone kakve god hoće, pod uslovom da se ne kose sa Ustavom. Neko će naivno prigovoriti da su izbori za te skupštine bili nefer i da one nisu istinski reprezent narodne volje, ali taj ko prigovara može samo da okači sebi magareće uši na glavu, jer je očekivao savršen sistem, nemajući u vidu njegovu primenu u praksi.

Prostije – SPC pada kao žrtva demokratije koju je zagovarala i spas vidi u očuvanju Zakona  o verskim zajednicama koji su doneli komunisti, što ih je, opet, sama crkva rušila. Ova situacija zapravo pokazuje do koje mere je antikomunizam bio, čak i unutar crkve, projekat i moda epohe, a ne promišljena ideologija.

Da li je ovaj novi zakon štetan za crkvu i da li zadire u njene interese? Nesumnjivo da, no, o tome je trebalo misliti kad su se demokratija i kapitalizam preporučivali kao najbolji od svih sistema. Ovako ispada da su dobri kad nama otimaju imovinu i kad tlače narod, a loši kad to isto rade crkvi. Našim pastirima, istina, licemerja ne manjka.   Ne mogu da se setim da je crkva ikad digla glas kad je bila ugrožena imovina naroda, ili pojedinaca, kad su otimane fabrike i preduzeća i kad su izvršitelji haračili sirotinju; u takvim situacijama su nam savetovali očuvanje diuševnog mira i podsećali nas da je crkva duhovna organizacija, a da su ovo sitna i nevažna svetovna pitanja. Šta su gubitak stana, posla ili fabrike, spram večnog života i spasenja duše? I, gle! – čitava filozofija večnog života i spasenja duše je nestala brzinom podmazane munje kad je Milo dirnuo u imovinu crkve!

Narod, onaj isti narod na čije je muke majka crva bila i slepa i gluva, pozvan je da brani svetinje od bezbožnika, za koje je taj isti narod glasao!? Manstiri i crkve su, dakle, naše svetinje, ali su, za svaki slučaj, knjižene na crkvu, a ne na nas. Naše su samo kad su ugrožene, a kad nisu, onda su crkvene. Ko god malo poznaje sveštenički mentalitet, zna da oni u svetinjama vide samo imovinu i izvor buduće imovine.

Još jedan mali paradoks pada u oči: crkva je održala i spasla srpski narod, a ne može da održi ni sebe bez pomoći tog istog naroda. Ako su uspeli da nas održe i spasu za čitav jedan milenijum, što je problem da sami, bez naše pomoći, odbrane sebe od jednog osrednjeg autokrate, kao što je Milo Đukanović? Naša crkva je nadjačala Turke, Austriju i druge sile, a ne može Mila?

Nema mesec dana da sam, ne znajući šta se sprema u Crnoj Gori, govorio da će se crkva, iako se obilato grebe iz raznih budžeta i od tajkuna, čim zagusti setiti naroda, koga suštinski prezire i vidi ga samo kao hranljivu podlogu. Trideset godina crkva odgaja pseudovernike i novoverce i sad dolazi vreme u kome će se videti od kakvog ih je materijala tesala. Kako sada stvari stoje, za sad su novoverci dobri samo za litije i mirne proteste, koje Sorabi mogu da patentiraju, jer su njihov izum i odlični su za iskazivanje vatrenih stavova bez ikakve opasnosti i rizika za guzicu.

Mali skok na početak teksta. Svi koji su nam savetovali demokratiju i kapitalizam, neka danas ćute. Ako nisu znali u kom pravcu će se monstrum demokratije i ljudskih prava razvijati, neka ćute dvostruko, jer su dvostruke neznalice. Milo Đukanović i Skupština Crne Gore se kreću i ustavnim i zakonskim okvirima, dakle – u granicama demokratije. Ako se to nekom ne sviđa, neka ih obori na izborima, pa neka vrati imovinu crkvi. Šta? Ne može da ih obori, jer su izbori nepošteni? O tome ste, braćo, morali da mislite kad ste rušili komunizam, jer u njemu nije bilo poštenih izbora i jer je crkva bila proganjana. Naknadna pamet je veoma simpatična, ali ne daje rezultat. Čak i dok se ovo dešava u Crnoj Gori, sorabski analitičari vide problem samo u Milu, kao što i ovde vide problem u Vučiću i najdalje dokle mogu da odu je misao o tome da su ova dvojica izvitoperila demokratiju, dok je misao da demokratija ima strukturalne slabosti i da su zbog njih izvitoperenja nužna, još veoma daleko od njih.

Kada situaciju očistimo od emocija, to izgleda ovako: protest protiv navodnog otimanja imovine SPC u Crnoj Gori je antidemokratski, jer je zakon donet u demokratskoj proceduri, glasovima poslanika koji su predstavnici većine stanovnika Crne Gore. Odlična je prilika da se pokaže ko je „iskren“ vernik i dobar Sorab, ali to ne menja osnovnu činjenicu: borili smo se za demokraatiju i kapitalizam i Đavo je došao po svoje. Što je najgore: kako god se ova kriza okonča, opet ćemo se boriti za demokratiju i kapitalizam, a crkva će opet zaboraviti muke vernika i zla koja im se čine. Čak i u ovoj krizi, crkvi ne pada napamet da rekne neku reč o zaštiti imovine sirotinje i naroda uopšte. Kako će tek reći kad kriza prođe?

Mitropolit Amfilohije je veliki deo života posvetio borbi protiv komunizma, a sad je dočekao da  traži da se vrati komunistički zakon o verskim zajedncama. Ima neke nebeske pravde u tome.  Ne znam da li je i mitropolit vidi.

Milan Milenković
Izvor: milanmilenkovic.com